O Srbima i Slavoniji

Mnogo je podataka koji potvrđuju ukupni ili delimično srpski karakter Slavonije, a ima i podataka koji negiraju hrvatski karakter te zemlje nakon Mohačke bitke

1. Nazivi koji obeležavaju nacionalni karakter Slavonije

Relativno je najviše Srba bilo u Slavoniji za vreme tursko. Tada je zemlja bila slabo naseljena. Turci su držali samo garnizone, ali zemlju jedva su naseljavali muslimanskim življem (za razliku od ličkog Sandžaka). Ogromna većina hrišćana bili su Srbi. Nije onda čudo da je ta zemlja smatrana kao srpska i tako obeležavana. Mi ćemo navesti nekoliko primera po Đeriću i drugima.

a)
Još rano su, u početku turske vladavine u XVI veku, pojedini delovi Slavonije nazivani Srbija ili slično. Tako je 1572. godine Volfgang Lanc izdao kartu Ugarske i na njoj sav kraj na istok od Valpova i Đakova nazvao Rascija (Srbija). (265, str. 164). Godinu dana docnije, 1573, išlo je austrijsko izaslanstvo u Carigrad, a vratilo se nazad 1578. U tom poslanstvu bio je i St. Gerlah kao poslanički propovednik, koji je taj put opisao. Tako stoji u hrvatskoj verziji (304), da kod Mohača počinje „Srbija“ (baš tim rečima). Pominje „Otiavar, srpski Otin (Sotin), bivši gradić na Dunavu. Niže je ubava varošica koja se srpski zove Oilak (Ilok)“. (danas u Hrvatskoj). Godine 1596. načinjena je jedna geografska karta Mađarske i Erdelja (305), na kojoj se Srem istočno od reke Bosut (danas „Hrvatska“) naziva Racka, odn. Rascija (80, II, str. 181).

Sto godina docnije, 1691, mađarski naučnik-jezuit Sent-Ivanji opisuje „Slavoniju“ (u stvari „Gornju Slavoniju“) ili severnu Hrvatsku  (296) i kaže (na latinskom):

„Slavonija ima na severu Ugarsku i reku Dravu, koja je između njih; sa zapada Štajersku; s juga Hrvatsku od koje je deli reka Sava; s istoka Rašku. U dužini ima 20 milja, u širini 10, između Drave i Save. Deli se na tri županije: križevačku, zagrebačku i varaždinsku. Raška, koja je, kao i Hrvatska, odvojena od Slavonije, ima sa zapada Slavoniju, sa severa Ugarsku i reku Dravu, sa istoka utok Save u Dunav, dobar deo Mađarske, s juga Bosnu i Srbiju, od kojih ih rastavlja reka Sava. Ona ima u dužini 20 nemačkih milja, niz toka Save 25, u širini 12 imeđu Save i Drave. Sadrži takođe tri županije: požešku, valpovačku i sremsku“.

To je najbolji dokaz da se cela današnja Slavonija zvala Raška ili Srbija, odmah posle njenog oslobođenja od Turaka, i da, kao takva, nije bila manja (nego čak malo veća) od „Gornje Slavonije“, tj. severne Hrvatske. To potvrđuje i mađarski istoričar Salaj (Lajoš) u malopre citiranom stavu (64), čiji jedan deo treba ovde ponoviti: „Otuda je došlo da na mnogim geografskim kartama koje su se pojavile u sredini XVI veka naročito oblast Srema i Vukovara nosi naziv „Rašani“, „Raci“. Posle ponovnog osvajanja, ovaj je predeo bio samo retko naseljen. Pa ipak, ostaci starog srpskog stanovništva pojačani su novim srpskim kolonijama. Baš se u to vreme pojavilo delo Sentivanjija, i onda se ne smemo čuditi da on te tri županije naziva Raškom…“

Najveći austrijski etnograf prošlog (HIH – prim. NS) veka, Černig, potvrđuje ovo i kaže (delo pod 80, II knj. str. 161): „Prema tim raškim doseljenicima su tri županije: požeška, valpovačka i sremska, jednako kao i Banat; u običnom govoru nazivane Raška ili Racka, s kraja XVI veka pa još i u prvoj polovini prošlog (XVIII) veka.“ U poznatoj knjizi Evropska pozornica, koja je doživela više izdanja, u izdanju od 1701. (316) na karti Ugarske obeleženi su između Drave i Save zapadno od Srema „Raška i Raci“ (80, II, 161).

Jedan od najvećih austrijskih etnografa Karl fon Černig (Foto: National Portrait Gallery, London)
Jedan od najvećih austrijskih etnografa Karl fon Černig (Foto: National Portrait Gallery, London)

Na jednoj štampanoj knjizi u manastiru Orahovici ima jedan zapis od oko godine 1714, koji glasi: „Svjatago Nikoli Slaveniji, srbskoj zemlji“. (317). Na jednoj knjizi u drenovačkoj crkvi (zapadna Slavonija) stoji zapisano da je darovana od ruskog cara „v Georgijevski monastir Serbskija i kesarskija zemlji“. (319). Francuski konzul u Travniku P. David piše 1807. i između ostalog kaže: „Veli se da je buna buknula u Austrijskoj Srbiji (tako Turci nazivaju Slavoniju i Banat“. (327). Ljub. Kovačević navodi u knjizi (256) mnoge primere gde se Slavonija zove Raška, Vlaška i tome slično.

b)
Jedan manji predeo u toj i takvoj Raškoj, odnosno Vlaškoj nazivan je Mala Vlaška. Mora da je srpski živalj bio naročito koncentrisan u tom predelu. Mala Raška, a to znači mala Racka, Mala Srbija, bio je predeo oko Pakraca i Daruvara koji je brojio 73 „lijepa grada, trgovišta i sela“ (295). Radonić obeležava Malu Rašku koja „krajeve između Save i Drave“ (113, str. 413), pozivajući se na neke izvore (297). A onda dodaje zašto su tražili Srbi Čarnojevićevi da je nasele (citirano napred).

Karl fon Černig kaže (80, II, 160); „Takozvana Mala Vlaška ne može da se traži u Vlaškoj, jer ova nije bila pod vlašću Leopolda I, nego u Slavoniji, gde je jedan deo Požeške županije zvat Mala ili Crna Vlaška, jer su tu živeli tzv. Vlasi, tj. doseljeni nesjedinjeni Srbi i Bosanci…“ Na sledećoj strani kaže Černig, opet u jednoj primedbi: „Mi pišemo Vlasi (Vlahen) da bismo tzv. Vlahe srpskog jezičkog plemena razlikovali od romanskih ili istinskih Vlaha“. Na str. 168 istog dela piše Černig: „Mala Vlaška je sačinjavala u XVI veku zapadni deo Požeške županije, i prostirala se počevši od Požege, severozapadno preko Pakraca, odatle zapadno kroz današnji đurđevački puk do Križevačke županije, a onda južno preko Save do na Bosnu (zapadni deo današnjeg Gradiškanskog pukovskog okruga). Kraljeva Velika beše glavno mesto ove Male Vlaške, kako to pokazuju više karata iz istog vremena“. Da se taj predeo i docnije, za vreme Austrije, zvao Mala Vlaška, pisac se takođe poziva na molbu patrijarha Arsenija Čarnojevića da traži da se Srbi nasele in Slavoniam et in hac parvam Valachiam.

I u carskom odgovoru na latinskom jeziku od 1694. oblast o kojoj je reč označena je bila ka Mala Vlaška (Parva Valachia). Na latinskom se kaže i Parva Sclavonia (334). Videlo se ranije, takođe, kako su austrijske vlasti u Slavoniji preporučivale caru da ustupi patrijarhu neko selo u blizini Osijeka (koji je ipak po strani): „Tu bi on namestio svoju rezidenciju i na Pakrac i Slavoniju (Malu Vlašku) ne bi više mislio…“ Čak je pri prvoj administrativnoj podeli Slavonije posle oslobođenja od Turaka obrazovana bila i županija „malovlaška sa Siračkim spahilukom“.

v)
Posle zauzeća Slavonije od ćesarove vojske izdata su uputstva komesarima koji su imali da utvrde granice između Turske i Hrvatske krajine (1699). Tako je spomenuto „stalno i privremeno uređenje i premeštanje vlaških i rackih granica.“ (256 i 200, III, 145). Komisija koja je posle osvajanja Slavonije imala da je uredi, pogodila je još u Budimu tumača za srpski jezik („Čoveka vešta rackom jeziku“). Ista komisija u izveštaju od 21. novembra 1698. saopštava da Srbi u Maloj Vlaškoj („Racki narod“) odbijaju da plate ma šta državi, jer vele da su se otkupili davši osečkom đeneralu Štarembergu hiljadu dukata…“ (295).

Fratar Luka Ibrašimović navodi 1679. blizu Koprivnice selo Racka Brezovica za razliku od Turske (200, II 365). A pola veka posle oslobođenja Slavonije od Turaka fratar Franja Ivanović kaže da su Vlasi u Slavoniji Raci, a njihove oficire naziva srpskim oficirima. (256, str. 12).

2. Spomenici srpski iz Slavonije i obeležavanje narodnosti

Sem navedenih naziva koji obeležavaju pretežno srpski nacionalni karakter Slavonije, ima i mnoštvo drugih pojedinačnih pomena Srba u Slavoniji. Te pomene je naveo dosta prof. dr Vasilije Ćirić u svojoj hrestomatiji O srpskom imenu (116, str. 106 do 129, i passim). Samo neki od njih biće ovde reprodukovani.

a)
Godine 1534. piše Pavle Bakić caru Fedinandu i priča šta su kazali „neki Srbi (Raci) tamo u Osijeku“. (301). Godine 1537. piše kranjski vojskovođa Kacijaner (Kocijan) da su se i on i njegova vojska nadali, pri ratovanju u Slavoniji, da će im Srbi (Raci) hranu dovoziti i da će Srbi oko Osijeka uz njih pristati. (Iz toga izgleda da se radilo o preturskom naselju LMK). (302). I 1567. spominju se Srbi u Osijeku (303). Godine 1608. kaže neki nemački putnik da su u Vukovaru stanovnici, osim nešto Turaka, „Madžari i Raci“ (Srbi). (306). Godine 1688. pominje baron B. Petačić u svom Dnevniku Srbe (Rašane) oko Broda. (307). Novembra meseca 1696. godine moli „sav srpski (racki) narod u Slavoniji“ za oslobođenje despota Đurđa Brankovića (311, I, str. 236).

Lik despota Đurđa sa Esfigmenske povelje,1429. godina (Foto: Wikimedia/Mladifilozof)
Lik despota Đurđa Brankovića sa Esfigmenske povelje,1429. godina (Foto: Wikimedia/Mladifilozof)

Godine 1697. javljaju „Srbi iz Vukovara“ da ima 12.000 Turaka u okolini Šapca. (312). Iste godine je bio popis ljudstva oko Osijeka, pa se na nekoliko mesta spominju Srbi, a u selu Retfali Mađari i Raci (Srbi) katoličke vere. (313). Sledeće godine (1698) bio je popis sreza Voćin. Tu su našli takođe Srbe „nekatoličke“ vere. (Isto delo str. 77-80). Godine 1707, 27. avgusta, papin nuncije iz Beča pominje u jednom pismu Vatikanu Srbe u đakovačkom kraju.(314).

Godine 1702. spominju se u opisu Slavonije „Rašani katolici“ (Srbi katoličke vere 313, II, str. 205). Te iste godine spominju se u popisu Slavonije mnoga sela u kojima žive Rašani, odnosno Srbi, ili prosto srpski (raški) seljaci. (Smičiklas, cit. delo na mnogo mesta). Godine 1703. pominje ostrogonski kardinal L. Kolonić srpski narod u južnoj Mađarskoj i Slavoniji i preporučuje bosanske franciskane za tamošnje „Race…koji su katolici“. (315). Godine 1706. piše neki carski pukovnik iz Osijeka i pominje Srbe (Race) u zapadnoj Slavoniji (Mala Vlaška) (283, str. 58).

b)
U mnogim aktima državne centralne vlasti u Beču, uključujući tu i careve povelje, spominju se Srbi u Slavoniji (razume se, posle oslobođenja od Turaka). Tako 1689. (11. juna) zaštićuje car Leopold „Srbe, Hrvate i Vlahe naseljene u obe županije: virovitičkoj i požeškoj“. (308). Godine 1691, 2. aprila, odgovara car Leopold „celokupnom narodu srpskom u našem kraljevstvu ugarskom, a posebno onima koji obitavaju oko Osijeka, Budima i Komaroma“. (309). Iste godine, 20. avgusta, u Privilegiji cara Leopolda spominje se srpski narod u „Ugarskoj, Slavoniji, Iliriji“, itd. (313).

Godine 1692, 31. maja, oslobađa car Leopold Srbe… između Drave i Save „desetka i drugih danaka“. (311). Godine 1693. (9. januara) spominju se u odluci bečke dvorske kancelarije „Srbi koji su pomagali pri osvajanju Gradiške“. (175, str. 101). Godine 1694. (4. marta) zaštićuje car Leopold mitropolita Arsenija i srpski narod, i naročito spominje srpski narod u požeškom i sremskom kraju: populum Servianorum, Rasciani seu Serviani popoli Rasciano seu Serviano…(200, II, str. 13-14. – 311, I, str. 81-83).

Godine 1697. (26. maja) određuje car Leopold kakva će prava imati unijatski vladika Petar Ljubibratić i spominje „vlaški ili srpski narod i to grčkog obreda koji živi u sremskoj oblasti i susednom delu Donje Slavonije“. (308, str. 125). Iste godine (22. juna) piše ugarska Dvorska kancelarija komandantu Osijeka i Donje Slavonije o sporu karlovačkog arhiepiskopa i unijatskog vladike i pominje nered tim prouzrokovan „u samom srpskom narodu“ (308, str. 125). Godine 1706. bečki Dvorski savet pominje u jednom aktu „kraljevskog rackog sudiju u Slavoniji“. (308, ista strana).

Godine 1719. car Karlo VI izdaje 19. jula diplomu V. Popoviću koji se označava kao „mitropolit ili arhiepiskop naroda ilirskog ili rackog grčkog obreda u slavonskom i sremskom kraju“. (318). Nije to jedini primer gde se crkveni velikodostojnik narodnosno opredeljuje, ne kao mitropolit pravoslavni, odnosno „grčki“, već srpski, grčkog obreda. I Srbi se označuju kao narod, odnosno narodnost (gens). Godine 1722. potvrđuje car pakračkog vladiku N. Stefanovića, ovlašćujući ga da vrši sve vladičanske poslove dok bude veran carskom domu zajedno „sa srpskim narodom svoga vladičanstva“. (308, str. 145). Godine 1728, 26. juna, daje car Karlo VI pravo da potvrđuje Mojsiju Petroviću, pravoslavnom arhiepiskopu „ilirskoga ili raškog naroda po Slavoniji, Srbiji i Tamiškom kraju“. (320). Godine 1751. piše ugarska Dvorska kancelarija Mariji Tereziji i kaže da su mnogi krajevi u Slavoniji koji su od Turaka oteti ostali pusti i da se tamo naseljava „srpski narod“ (natio rasciana). (322).

v)
I katolička okolina u samoj Slavoniji je Srbe smatrala kao Srbe. Tako 1746. piše fratar Fr. Ivanović slavonskim gvardijanima i kaže „da bi vrlo dobro bilo da od svega naroda našega, toliko krstjana koliko ristjana, imademo testimonia authentica in scriptis“, da će im mnogo pomoći „racki atestationi“ pa „srpski oficiri neka nam dadu attestatione“… (323). Poznati su stihovi Matije Reljkovića u „Satiru“, prvi put štampanom 1762, gde jednom Slavoncu odgovara:

Vaši stari jesu knjige znali,
Srbski štili, a srbski pisali!

Srpski književnik i oficir iz Slavonije Antun Matija Reljković (Foto: Wikimedia/Karlovci Gymnasium/ShadowBrood84)
Srpski književnik i oficir iz Slavonije Antun Matija Reljković (Foto: Wikimedia/Karlovci Gymnasium/ShadowBrood84)

Katolički franjevac iz Slavonije (Valpovo) Matija Petar Katančić napisao je u jednoj latinskoj knjizi s kraja XVIII veka (326), o srpskom imenu: „Ono je zaista našim Ilirima tako obično, da se svuda Srbi zovu, ne samo oni koji žive u Srbiji, nego skoro po celom Iliriku i po Dakiji, osobito oni koji sleduju grčku crkvu i koji misle da se najviše time razlikuju što se zovu Srbi i Srbljani“. (…ut Srblos passim se compellent, non Serviam incolentes modo…qui per hoc maxime se ab ceteris distinqui putant, quod Serbli, Srbliani noncupantur).

g)
Da su Srbi slavonski sebe smatrali Srbima i tako se obeležavali, o tome ne treba čitaoce posebno uveravati. Ipak, nekoliko dokaza neće biti suvišni.

Godine 1701. (desetak godina nakon oslobođenja Slavonije) žale se pravoslavni Srbi u Slavoniji carskom komesaru za uređenje slavonske granice što se gaze prava srpskog naroda i iznosi se tamo kakve su slobode uživali ranije „naša otadžbina i srpski narod“ (nostra patria et gens Serviana). (316). Godine 1706. bio je u manastiru Krušedolu sabor i izbor mitropolita. U zapisu se kaže da su prisustvovali „pravoslavni arhijereji naroda slavjenoserbskago“, među kojima i slavonski S. Podgoričanin. (283, str. 161). O tome istom zboru saopštava mitropolit Isaija Đaković da je bilo mnogo ljudi iz „srbskije zemlji“. (Isto delo i strana).

Godine 1798. (ili 1797.) u jednom aktu se spominju vladike i druge poglavice „srpskog naroda“, među kojima Sofronije Podgoričanin, vladika Male Vlaške. (Isto delo, str. 67). Isti vladika piše 1708. caru pismo i potpisuje se ovako: „Sofronije Podgoričanin, slavonski vladika i poslanik srpskog naroda“. (311, str. 189). Godine. 1721 tuži se unijatski sveštenik pakrački caru na slavonskog pravoslavnog vladiku koji ga progoni što se pounijatio i kaže da je mnogo pretrpeo od „svoga šizmatičkog rackog naroda“. (308, str. 143). Godine 1743. piše srpski arhiepiskop Arsenije Jovanović carici Mariji Tereziji i spominje kako su Srbi (Servianey) iz „…gornje i donje posavske krajine…a tako isto i iz Hrvatske“ pomagali caricu u današnjim nezgodama. (321).

Negde oko 1778. žale se vukovarski Srbi carici Mariji Tereziji na neke nepravde i u toj žalbi ističu „naš slavenoserbski i verni narod“, spominju „zasluge našega naroda serbskago“, zatim „narod serbski“, „našem narodu serbskom“, „naše svetkovine navlastito serbske“, tuže se da im deca neće znati „da smo kadgod ot svog srbskog roda i koljena sveta… ljude imali“. (324). Iz godine 1791. ostala su dva akta pakračkog episkopa, u kojima se ističe što je od dvora učinjeno „našem slaveno-serbskom narodu“ (116 i izvori; 283, str. 247.).

Godine 1793. (8. avgusta), piše pakrački vladika Ć. Živanović pakračkom proti i narodu njegovog protopopijata, a u pismu spominje sva „veća obščestva našega slavnago serbskago naroda“. (116 i izvori). Te iste godine tuži se caru šidska opština što su Šid i Berkasovo dati unijatskom vladici, da bi „unija u rodu ovom slavenoserbskom rasprostirati se mogla“. (325). Godine 1810. (20. juna) piše pakrački vladika J. Putnik nekom proti u svom vladičanstvu i kaže da se car brine za prosvećivanje slaveno-serbskago naroda našego“. (116 i direktni izvor). Godine 1811. (4. oktobra) piše isti vladika pakračkom proti i spominje opet slaveno-serbski narod naš“ (isto). Godine 1812. 0piše isto vladika istom proti i kaže „Vlivajte jelej Miloserdnija v svjetilnik sej Slavonski, da nekako ugasitsja svješča sija Serbskaja“. (Isto).

Saborna srpska pravoslavna crkva svete Trojice u Pakracu, zapaljena u ratu 1991. godine (Foto: Wikimedia/Andrija1234567)
Saborna srpska pravoslavna crkva svete Trojice u Pakracu, zapaljena u ratu 1991. godine (Foto: Wikimedia/Andrija1234567)

Ferdo Šišić kaže u jednoj knjizi (449, str. 128) da Hrvati, odnosno njihova inteligencija nisu poklanjali gotovo nikakvu pažnju srpskim ustancima s početka XIX veka, odnosno „buđenju Srba u njihovoj besprimjernoj borbi za slobodu“, jer su tu „gledali, po svoj prilici, tek jedno unutarnje pitanje turske carevine“. „Tome nasuprot, srpska inteligencija, naročito u Slavoniji i Vojvodini, pratila je, pače i sudjelovala kod ovih krupnih događaja, smatrajući ih kao nešto svoje.“

d)
Nesumnjivo da su Srbi u Slavoniji i drukčije obeležavani, a ne uvek kao Srbi. To se vidi iz nekih citata. Najčešće su zvani Racima, ređe Vlasima (za razliku od Hrvatske). I o tome treba nešto reći.

Mađarski publicista Jovan (Janoš) Čaplović, koji je onako toplo i lepo pisao o Slavoniji, u uvodu svoje knjige (225) osvrće se na drugu dotadašnju literaturu o Slavoniji, i u pojedinim delima hoće da dokaže netačnost. Tako, između ostalog, u jednoj knjizi izašloj 1816. (330), u kojoj se skoro redovno govori o Racima kad se opisuje Slavonija (I, str. V i dalje). On kaže (Čaplović) da je imenovanje Raci jedan „nepriličan izraz“, ali će ga on zadržati, jer je i u knjizi koju kritikuje upotrebljen. Elem, u toj knjizi se kaže, opisujući Slavoniju, da racki ljudi i žene mnogo vole kafu i piju je bez šećera kao Turci. Da Raci jedva imaju knjiga na svom jeziku. Da svi Raci, i muškarci i žene, imaju jedan izrazito prkosan karakter. Da bi Raci bili veoma netrpeljivi kad bi samo vladali. Da Raci nemaju zvona na crkvama, itd. Svuda Raci, sve sami Raci. Čaplović mu zamera za mnogu neistinu, ali ne poriče da tamo „Raci“, tj. Srbi daju fizionomiju kraju. Naprotiv, on to u meritornom delu knjiga još potvrđuje.

Tako se on najpre osvrće na nazive pripadnika „istočne crkve“ u „Slavoniji i delom Hrvatskoj“, i protestant Čaplović piše (225, II, str. 12): „Pripadnike ove crkve gomila zove nepravo Raci. Oni se sami zovu, i to sasvim pravilno, hrišćani istočnog zakona. Katolici ih još zovu ‘staroverci’ ili ‘Vlasi’. To može da važi samo za one koji vlaški govore…“ Str. 20: „Carevinski zakoni koji se odnose na ‘privilegije Vlaha’ tiču se ovih (Srba), jer Hrvati ove ljude stalno zvahu Vlasi[1] – kao što je gore rečeno – pa ih i sad još zovu”. Str. 219: „Pravoslavne hrišćane zovu katolici Vlasima i šizmaticima u običnom govoru, ali zato i ovi njih zovu Šokci, Bog zna zašto. Te obe titulature se imaju smatrati posprdnim imenima i ne obzirati se na njih. Pametni ljudi ne govore tako nešto, a gomile ima svuda…“.

Opet str. 12 i 13: „Neki zovu (pripadnike istočne crkve) Grcima, koji izraz takođe odgovara samo narodu koji taj jezik govori. Srbi (Slaveni), kao takvi ne razumeju ni vlaški, ni grčki ni cincarski. Mora se znati da, kao što ima katolika koji su Mađari, Nemci, Slovaci, itd, tako ima i istočnih hrišćana raznih jezika, naime Grka, Vlaha, Slovena, inače zvanih Srbi. Među ovim poslednjim neće se niti u Mađarskoj, niti u Slavoniji, Hrvatskoj, Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori, niko zvati Rac… samo Mađar upotrebljava tu nomenklaturu (Rac)… U kraljevskim poveljama, naročito pod Marijom Terezijom, zovu se svi pripadnici ove vere koji stanuju u nasleđenim zemljama ‘verna i veoma ljubljena ilirska nacija’“. I to nije ništa manje pogrešno, kako je pokazao g. pl. Hicinger u svojoj Statistici Vojne krajine I knj. str. 198. Da oni sami nisu saglasni sa ovim ilirskim imenovanjem vidi se iz jedne knjige Srbina Tekelije… iz 1791. „Naimenovanje koje najviše odgovara izgleda mi, u crkvenom smislu, istočni hrišćani, u civilnom značenju (van verskom LMK), ukoliko se tiče Slavonaca: Srblji ili Slavonci“. Videćemo da i on sam, Čaplović, te izraze identifikuje.

Kad govori o jeziku (I knj. str. 211) Čaplović ga suprotstavlja hrvatskom: „srpski (slavonski, racki)“. To su za njega sinonimi. Žaleći se što se slovački jezik naziva ponekad slavonica lingua, on kaže da je to netačno. „Slavonica je slavonski, srpski; slavica je slovački, slavenski“. (str.219). I dalje pisac sve do kraja prve knjige piše opširno o srpskom jeziku. Na str. 166 i dalje navodi krštena i porodična imena „Slavonaca“. Skoro sve sama srpska imena (Dragojlo, Miloš, Ljubica, Cvetko, Joco, Sava, Stevo, itd).

Jozef Krihuber „Jovan (Janoš) Čaplović“, 1835. (Foto: Wikimedia/Eigenes Foto einer Originallithographie der Albertina (Wien)/ Peter Geymayer)
Jozef Krihuber „Jovan (Janoš) Čaplović“, 1835. (Foto: Wikimedia/Eigenes Foto einer Originallithographie der Albertina (Wien)/Peter Geymayer)

I onda, pod naslovom „Slavljenje imena“, kaže ovo: „Svoj pravi imendan ne slavi niko, i stranac se vara ako nekome ode sa onomastičnom čestitkom, koju će tamo primiti sa zabunom. Jer svaka kuća slavi, mesto toga, dan svoga kućnog i porodičnog zaštitnika, i pri tome se čestitke u redu i prinose i primaju. Svaka kuća ili porodica ima jednog odabranog sveca kao patrona…“.

Adolf, urednik jednog od najreprezntativnijih nemačkih časopisa sredinom prošlog veka (XIX – prim. NS), pisao je 1842. u studiji o slavonskim narodnim pesmama (467) i ovo:

„Stanovnici ove male zemlje zovu svoju romantičnu otadžbinu Slavonska, sebe Slavonci i govore tzv. ilirski jezik, koji se, sa neznatnim dijalektskim razlikovanjima, govori još i u Srbiji, Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, istočnim i južnim delovima Hrvatske u mnogim županijama Ugarske… Pripadnici grčke crkve zovu se Srbi, dok ih katolički zemljaci zovu Vlasi, a Mađari Raci. Slavonski Srbi se služe ćiriliskom azbukom… Slavonija je puna narodnih pesama, i podvizi Marka Kraljevića se opisuju u prostim pesmama jednako tu kao i u susedstvu, i tako se (ovi podvizi) očuvaju u starim a ipak zato uvek svežim pesmama…“

Skoro pola veka docnije piše u istom listu nemački etnolog Fridrih S. Kraus, koji je rođen i školovan u Slavonskoj Požegi (468):

„Najglavnija prolećna svečanost vrši se na Đurđevdan. Taj dan slave jednako Srbi kao i katolici“ (str. 54). Malo pred tim (str. 8) kaže da „Reljković zove slavonski jezik srpski“. A u jednoj od tri godine docnijoj pečatnoj studiji o boji kose kod Južnih Slovena (469) Kraus kaže kako je u njegovom detinjstvu u Požegi jedno Jevrejče imalo crvene kose: „Srbi su ga zvali crvendać, Nemci orangutan“. Treće nacije nije, kanda, ni bilo, bar po Krausu.

đ)
Adam Pribićević navodi (108, str. 48): „Dva profesora Budimskog univerziteta Piler i Miterbaher, proputovali su u drugoj polovini XVIII veka Slavoniju i objavili putopis 1873, pod naslovom „Put kroz požešku slavonsku pokrajinu“. U toj knjizi kažu da je narod vanredno pevao u pesmama „slavna dela svojih kraljeva i despota.“ Tragajući svuda za ovom knjigom Pilera i Miterbahera, prema indikaciji g. Adama Pribićevića, došao sam naknadno do ovih konstatacija.

U istoriji Dalmacije, Hrvatske i Slavonije od knjige Johana Kristijana Engela izašloj na prekretnici 18. i 19. veka govori se i o stanovništvu Slavonije (464, str. 246). Pisac se poziva na dva budimska profesora, Pilera i Miterbahera, koji su krajem XVIII veka obišli Slavoniju i izdali jednu raspravu o njoj. Međutim, niti je Engel tu raspravu direktno citirao, niti ju je bibliografski precizno označio. To je učinio nešto malo docnije „patrijarh slavistike“ J. Dobrovski. U svojoj knjizi Slavin (466), on kaže: „Pošto je ovde u pitanju delo dvojice pomenutih profesora Put kroz Požešku oblast Slavonije (465), to sam ja u stanju da navedem čak i mesta latinskog originala koje g. fon Engel u izvodima saopštava“.

Crkva sv. Duha u (slavonskoj) Požegi (Foto: Wikimedia/Andres rus)
Crkva sv. Duha u (slavonskoj) Požegi (Foto: Wikimedia/Andres rus)

Izveštaj ima više etnološki značaj nego etnički (govori mahom o običajima stanovništva). Ali na kraju Engel iznosi iz te knjige budimskih profesora ove reči: „Još uvek se među njihovim narodnim pesmama održavaju pesme o starim kraljevima i hercozima“. (Noch erhalten sich unter ihnen Volkslieder von ihren alten Koenigen und Herzogen). Pod hercozima se nesumnjivo razumeju vojvode. To se još bolje vidi iz latinskog teksta u kome respektivni stav glasi: „Res veterum suorum regum, ducumque praeclare gestas canere amant, easque carmins et rhytmi legibus implicitas habent“. To bi značilo: „Podvige i junačka dela svojih kraljeva i vojvoda umeju („vole“) predivno da opevaju i da ih po pravilima pesme i ritma povežu“.

e)
No, ne samo što ima mnogo podataka koji potvrđuju ukupni ili delimično srpski karakter Slavonije, već ima takođe podataka koji negiraju hrvatski karakter te zemlje od vremena kad su je Turci osvojili (od Mohača). Spomenućemo ovde neke podatke samo od vremena oslobođenja Slavonije od Turaka (uglavnom prema Đeriću, 116).

Početkom XVIII veka, odmah iza godine 1700, dakle desetak godina iza oslobođenja, vršeni su popisi stanovništva Slavonije. Kao što se vidi iz knjige prof. Smičiklasa (313), tamo ima jedva pomena o Hrvatima. Samo se pojedinci tako označuju ili mala naselja za koja se iznosi da su doseljena iz Hrvatske. Još nekoliko godina pre toga, 5. aprila 1698. godine, pišu slavonski fratri đakovačkom biskupu protiv popova koje im šalju iz Zagreba i doslovno kažu: „Svi čvrsto i postojano, jednodušno i složno tvrdimo da nećemo nikad primiti onoga koga bi možda on poslao, niti ma koga drugoga od Hrvata, pa makar bio i svetovnjak…“ (original latinski, 323. str, 532).

Godine 1707. moli franciskanski provincijal fra Marko Bulajić cara Josifa I da ih zaštiti od biskupa koji hoće da im oduzmu parohije i da ih daju svetovnom sveštenstvu iz Hrvatske i kaže da ti biskupi „dovode prezvitere Hrvate, koji ovom narodu nisu ni malo dragi niti znaju jezik narodni…“ (283, str. 80).

B. Modrušić iz Lonje, srez Novska u Slavoniji, pisao je sredinom XVIII veka (329): „Upitaš li pak kom prilikom staro ili mlado, osim vojakah koji su, eto, u najnovije doba po vojnah, zapoviedih itd. od poglavarah hrvatskome privikli, kojim jezikom govori, odreći će ti: rackim ili slavonskim.“ I onda se žali kako Slavonci ismejavaju onoga ko im govorni jezik naziva hrvatskim. A slično je i kod naimenovanja naroda, što pisac veom žali. A na kraju toga veka, sto godina posle oslobođenja Slavonije, piše Slavonac franciskanac i naučnik M. P. Katančić da se Hrvati razlikuju od ostalih naroda naročito svojom kajkavštinom. On je živeo dugo u Zagrebu i poznaje kajkavski jezik dobro. Jedanput, govoreći o Slovencima, kaže da su „nam u više stvari bliži nego Hrvati“. Nama, to znači Slavoncima. (326, str. 150).

I profesor Šišić ističe to kao simptomatično da su u drugoj polovini XVIII veka dva Slavonca izdala gramatike „slavonskoga jezika“, tj. Reljković 1767. i Lanosović 1778. (449, str. 122). Pesnik Reljković nije bio poznat van Slavonije, kako tvrdi sam Ferdo Šišić, jer ga kao štokavca Hrvati nisu mogli razumeti (449, str. 160). Iz istog razloga „Kačić nikad prije toga vremena (tj. pre  Ilirskog preporoda) nije dopro do kajkavaca. Dubrovčani ne prijeđoše granicu svoje republike…“ (Na istom mestu). Slavonski pesnik Matija Antun Reljković žalio se u svojoj poznatoj pesmi „Satir“ da slavonski narod još tada, u XVIII veku, slavi Marka Kraljevića „kao sveca“, što on, po mišljenju Reljkovićevom, ne zaslužuje. (354, str. 542 i 1021).

Mina Karadžić, „Portret Marka Kraljevića“, oko 1850. (Foto: Wikimedia/istorijskabiblioteka.com)
Mina Karadžić, „Portret Marka Kraljevića“, oko 1850. (Foto: Wikimedia/istorijskabiblioteka.com)

No kult Marka Kraljevića nije baš tako lako iščezao iz Slavonije, mada su se i državne hrvatske vlasti i katoličko sveštenstvo mnogo zauzimali da se Marko zaboravi. Hrvatski pisac Lovretić kaže da su epske pesme i katoličkih Slavonaca, a ne samo pravoslavnih, bile još u početku XX veka iste kao u Sremu i balkanskim zemljama (432). Jovan Cvijić tome dodaje u dvadesetim godinama ovog veka (XX – nap. NS) (362, str. 246): „Danas samo starci znaju pesme o Kraljeviću Marku, caru Lazaru i Mandušiću, Stanku, ali ih pevaju bez pratnje guslama ili drugom kakvom svirkom“. Inkvvizicija je već bila učinila svoje.

No ipak, kako kaže Cvijić na navedenom mestu: ““atolici imaju porodične svečanosti koje odgovaraju slavi kod pravoslavnih, a svi na isti način proslavljaju Božić, Uskrs i Duhove“. Pravoslavni, međutim, to slave na način njihovih starih od pre više vekova.

ž)
Da su Hrvati dugo posle oslobođenja Slavonije smatrali Slavonce nekim drugim i posebnim prema Hrvatima, da ih nisu sa sobom identifikovali („poistovetili“) pokazaćemo sa nekoliko izjava veoma uglednih Hrvata iz polovine prošlog (XIX – nap. NS) veka, pre oko sto godina. Primeri su uzeti iz knjige prote Dim. Ruvarca, 136. str. 129, 48, 53, 95, sem drugog po redu (Šuleka), koji je preuzet iz jedne knjige prof. Viktora Novaka (342).

Godine 1843. izdao je Dragutin Rekovec brošuru pod naslovom „Mali katehizam za velike ljude“. Tu postavlja i ovo pitanje: „Zašto se mi zovemo Ilirima a ne upravo Horvatima?“ I odgovara: „Zato što hoćemo da imamo literaturu, a znamo da naše tri županije i vojena krajina (u kojima žive kajkavci) ne mogu imati svoje posebne literature. Naša pak literatura treba da obuhvati i ostalu našu braću po krvi i jeziku: Slavonce, Dalmatince, Srbe, Kranjce – jednom rečju sve jugozapadne Slovene. Ona se (literatura) ne može nazvati horvatskom po tome što bi tada svaka od rečenih narodnosti mogla zahtevati da se zove njenim imenom. Zato se moralo uzeti jedno opće ime koje neće nikoga vređati…“ Rekovec očigledno smatra i Slavonce i Dalmatince drukčijim od Hrvata, samo njima bliskim, kao što su i Srbi i „Kranjci“ (Slovenci).

Hrvatski publicista Bogoslav Šulek pisao je 1844. (343): „Bože sačuvaj da bi ilirski domorodci slavno ‘Sarbsko’ ime prezirali i mrzili: oni ga baš onako štuju kako mi ‘Horvatsko’ oli ‘Slavonsko’, i samo to žele… uostalom neka ostane Srbljin Srbljin, Horvat Horvat, Slavonac Slavonac, itd. jer kao što pravi Srbljin ne bi nipošto dopustio da se njegovo slavno sarbsko ime u horvatsko ili u slavonsko stopi, tako bi se i Horvatu i Slavoncu vidilo krivo da bi svoje horvatsko oli slavonsko ime sa sarbskim zameniti morao… ‘Ajde, dakle, hrabri Horvati i Slavonci! Zbacite sa starim letom stari jal i nazlob…“.

Na sednici Hrvatskog sabora od 17. juna 1848. referisano je prvo o prijemu hrvatske i srpske delegacije kod izbeglog cara u Inzbruku, pa je posle govora bana Jelačića uzeo reč istoričar Kukuljević i rekao između ostalog: „Zaista nije bilo Horvata, Slavonca i Srba, ili bolje da rečem ni jednog poštenog Slavjana…“. Na sednici hrvatskog Sabora od 19. jula 1848. poveo se razgovor o uslovima pod koja bi se mogao postići mir između Hrvata i Mađara, i tu je uglavnom Ivan Mažuranić, docniji „ban pučanin“ kazao: „Da se ne pogađamo kao narod horvatski, nego kao kraljevina ili narod hrvatsko-slavonsko-srbski“…

Isti Ivan Mažuranić je Banskoj konferenciji u Zagrebu održanoj 28 novembra uneo u predlogu predstavke na cara ove reči: „Da se jezik narodni horvatsko-slavonski, kakono već patentom od 7. travnja 1850. priznano bješe, uvede u sve javne poslove…“. Desetog decembra iste godine pročitano je u Saboru carevo ručno pismo u kome stoji između ostalog: „…naređujem hrvatsko-slavonski jezik…“. Na sednici istog Sabora od 17. januara 1861.: „T. Kukuljević pročita proglas  na narod horvatsko-slovenski“. U istom proglasu na četiri mesta stoji: Hrvati i Slavonci! (Prema zapisniku sednice). Kukuljević je uputio 31. decembra 1860. odgovor kontu Medu Puciću u Dubrovnik, u kome stoji: „…otkad smo mi Hrvati i Slavonci…“. Tako su i vodeće novine tada pisale (npr. Pozor, docniji Obzor, itd).

Jozef Mukarovski, „Portret Ivana Kukuljevića Sankcinskog“, 1889. (Foto: Wikimedia/Světozor, year 1889, issue 41+42, digitized by Czech Academy of Sciences/Sapfan)
Jozef Mukarovski, „Portret Ivana Kukuljevića Sankcinskog“, 1889. (Foto: Wikimedia/Světozor, year 1889, issue 41+42, digitized by Czech Academy of Sciences/Sapfan)

Još u poslednjoj četvrtini prošlog (XIX, nap. NS) veka razlikovana je slavonska narodnost od hrvatske. U zvaničnom izveštaju pruskog generalštaba negde oko 1880. naveden je etnički sastav vojske Austrougarske. O tome ima jedna zabeleška u nemačkom časopisu Inostranstvo (470): „O etnologiji austrougarske armije saopštava „Registranda“ Pruskog đeneralštaba da su od svakih 1.000 vojnika bili 273 Nemci, 177 Mađari…46 Hrvati, 36 Slavonci, 31 Srbi“.

Jasna je stvar da svi podaci potiču od samih lica u pitanju, od samih vojnika. Oni su prilikom stupanja u službu (prilikom regrutovanja) pitani šta su po narodnosti, i Slavonci katoličke vere su mahom odgovarali da su Slavonci. Inače ih ne bi toliko bilo.

3. Državno-pravna i politička posebnost Slavonije

a)
Slavonija je dugo vremena imala državno-pravnu i drugu sudbinu nego Hrvatska. Posle Pečuja ona je, gotovo sva, potpala pod Turke i ostala u turskoj vlasti više od jedan i po vek. I tako odvojena od Hrvatske.

„Mir sklopljen u Karlovcima (1699) učini kraj turskom stogodišnjem vladanju u Hrvatskoj do Une i do južnog Velebita, zatim u čitavoj Slavoniji sem jugoistočnog Srema. Ali bečki dvor ne htede da sjedini oslobođene krajeve s banskom Hrvatskom, kako je to tražio Hrvatski sabor, već uveća njima teritoriju Vojne krajine“. (F. Šišić, 103). Mađarska Dijeta je godine 1741, u početku vladavine Marije Terezije, izglasila zakonski članak 18 po kome se Taimški Banat, Srem i Slavonija imaju inkorporirati Mađarskoj, čim nastupe mirnija i sređenija vremena. (113, str. 622).

Tek Marija Terezija, u toku svojih ratova za nasleđe „da privuče Hrvate, udovoljila je starim zahtevima Hrvatskog sabora kad je 1745. sjedinila s banskom Hrvatskom današnju Slavoniju i obnovila županije: virovitičku, požešku i sremsku. Posavina ostade ipak Vojnoj krajini, organizovanoj 1756. u regimente: gradišku, brodsku i petrovaradinsku. No kad su nastupile mirne godine, Marija Terezija poče lagano uvoditi centralizam… već 1779. ukinu hrvatsku autonomnu vladu s banom na čelu i predade hrvatske autonomne poslove ugarskoj autonomnoj vladi (namesničkom veću). Tim krupnim rešenjem kraljičinim, Hrvatska je prvi put podvrgnuta Ugarskoj i njenoj vladi“. (Šišić, cit. delo).

Njen sin, Josif II, produži centralizaciju još žešće. „1785. razdelio je Ugarsku i Hrvatsku na deset okruga (Kreis-krajz), od kojih je svako bilo sastavljeno od nekoliko županija. Hrvatska i Slavonija budu razdvojene: Slavonija je potpala, s Baranjom, pod okružje sa sedištem u Zagrebu. Okružju je stajao na čelu kraljevski poverenik („direktor“). Sada je banska čast postojala samo po imenu, jer grof Franjo Balaša bejaše upravo carev komesar i vladao je silovito, bez sabora.“ (Isto).

Portret Josifa II, sina Marije Terezije i cara Svetog rimskog carstva, oko 1780. (Foto: Wikimedia/Sandstein)
Portret Josifa II, sina Marije Terezije i cara Svetog rimskog carstva, oko 1780. (Foto: Wikimedia/Sandstein)

Poslanici na Ugarskom saboru iz Hrvatske i Slavonije bili su strogo odeljeni, organizatorno čak. Dok su predstavnici Hrvatske bili delegirani od Hrvatskog sabora, i sedeli za predsedničkim stolom, dotle su „zastupnici triju slavonskih županija (od 1751. nadalje) sedeli među ugarskim županijskim drugovima.“ (Šišić, cit. delo).

b)
Tu posebnost su predstavnici pojedinih krajeva specijalno izražavali. Imamo jedan trag o tome i 1848, kad je tobože ceo hrvatski narod kao jedan čovek istupio protiv Mađara. Veliki austrijski istoričar Špringer demantuje to jedinstvo. On je izneo kako je Dalmacija skoro u potpunosti razočarala i ostavila na cedilu Hrvate iz Hrvatske. To je navedeno u glavi o Dalmaciji (ovog dela, nap. NS). Usred toga teksta (86, II, str. 438) on kaže: „Srem to nije uradio samo zato što je tamo bio centar srpskog otpora, slučajno tada paralelnog sa Hrvatima. Ali on nije hteo da čuje tada za Zagreb.“

Pojedini delovi Slavonije, naročito tamo gde su živeli Srbi, nisu nikako hteli vlast Zagreba nad sobom. Jedan sitan ali karakterističan slučaj još prvih godina posle oslobođenja Slavonije od Turaka, još s kraja XVIII veka naveo je prof. Aleksa Ivić. Kad je posle Karlovačkog mira 1699, preuzeto uređenje granice „jedan srpski kraj u Slavoniji, Podborje, tražio je od Ratnog saveta, jula 1699, da ga potčini pod jurisdikciju Donje Austrije. Razume se da ta želja nije mogla biti ispunjena.“ (Al. Ivić. 175, str. 103).

v)
U jednoj kartografsko-istorijskoj studiji koju je izdala Bečka akademija nauka neposredno iza Prvog svetskog rata (koja je, dakle, pisana za vreme toga rata kad je sve srpsko u Austriji bilo prokleto), pisac Paldus (385) govoreći o Slavonskoj granici toga doba (1763-1787), veli između ostalog i ovo: „Godine 1686. protera Štaremberg Turke iz Slavonije i Srema i organizira zemlju po pojedinim graničarskim četama…“.

„Generalati: Na Savi i Dunavu“, prozvan takođe „Slavonska granica“ i „Granica Tisa-Moriš“, obrazovani su godine 1701. i 1702. od Srba koji su pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1686-1690. u gomilama useljeni bili. Slavonska Granica je počinjala na ušću Une kod Jasenovca, obuhvatala je Slavoniju, Srem i Bačku i dopirala je do ušća Tise u Dunav. Reka Bosut je činila granicu između Savske i Dunavske granice…“

„Posle Požarevačkog mira 1718. naredi princ Eugen da sve što je ostalo u austrijskom posedu na desnoj obali Save i Dunava bude posednuto od lakih trupa, koje su zvate Rašani ili Hajduci. Oni nisu imali sistem, služba im je bila mali rat, zaposednuće Granice. Pod maršalom Najpergom je Slavonska Granica sistematisana i izuzeta ispod vlasti tzv. banskih vikara i to po naredbi Dvora“.

Eksponat koji predstavlja potpisivanje Požarevačkog mira izložen u Etno-parku na Tulbi (Foto: Wikimedia/Peca.Jo12)
Eksponat koji predstavlja potpisivanje Požarevačkog mira izložen u Etno-parku na Tulbi (Foto: Wikimedia/Peca.Jo12)

„Usled reogranizacije Savske Granice 1734. od strane konjičkog generala grofa Kevenhilera, ona je bila podeljena u „Gornju Savsku Granicu“, sastavljenu od šest hajdučkih kapetanata, „Srednju“, sa sedam hajdučkih kapetanata, i „Donju Savsku Granicu“, sa šest kapetanata i dva vojvodstva: Rajevo Selo i Županja“ (ovde su izostavljena imena kapetanata). Kad su posle Beogradskog mira 1739, mnogi Srbi i Arbanasi, pod patrijarhom Jovanovićem emigrirali iz evropske Turske, bila su im određena sedišta na Donjoj Savi do Zemuna. Oni su obrazovali osnovu „Slavonske Vojne Granice“ (docnije Petrovaradinske regimente).

Godine 1743. je izdvojen Slavonski Provincijal, sastavljen od županija Virovitica, Požega i Srem, od „Savsko-Dunavske Granice i podložen Ugarskoj kruni“… Posle su osnovane, 1747. godine, tri granične regimente i granična oblast (Slavonski generalat) podeljen na tri pukovske oblasti. „Razrešenje graničnih regimenata (njihovo ukidanje) izvršeno je 1. oktobra 1873.“.

g)
Osobenost Slavonije baš u istorijsko-pravnom pogledu – do toga je Hrvatima toliko stalo, naglašava naročito mađarski istoričar i balkanolog Lajoš Taloci. U jednoj svojoj studiji o hrvatskom običajnom pravu iz polovine XVI veka (369), on ističe kako su Mađari, po osvajanju hrvatskih zemalja, ostavili ovima njihova običajna prava. Mađarski kralj Koloman zadovoljio se suverenošću ni od koga nesprečavanom; on je ostao „gospodar hrvatske nacije, a narod je živeo po svojim običajima prenošenim od oca na sina“.

Ali, gle čuda: „U doba Arpadovića postojalo je posebno običajno pravo u hercogštvu Slavoniji”, i poziva se na jednu odluku iz 1266. donetu „juxta ducatus Slavoniae consuetdinem“ (prema običaju hercogštva Slavonije). A 1499. beše jedan proces u kome su učestvovali sudije Hrvati i sudije Slavonci (proces Nikole Zrinjskog protiv fratara u Zadru). Sudije nisu mogle da se slože „que quidem duo regna in aliquibus iudicarlis consuetudinibus minime conveniunt“ (jer zaista oba kraljevstva se veoma malo slažu u izvesnim sudskim običajima). Hrvati, „suci“ hteli su da spor rasprave po svome, a slavonski opet po svome običajnom pravu. A ono je bilo divergentno.

Interesantna je motivacija devolviranja spora dvoru: oba kraljevstva, ili obe države (regnum znači i jedno i drugo), imaju disparatne običajne propise. Kao da su razne zemlje (na šta takođe navodi i stalan naziv najnovijeg doba: Kraljevine Hrvatska i Slavonija)!

Jer šta je običajno pravo? To je kondenzacija dugo vršenih običaja koje jedan pravni poredak priznaje kao obavezne. Pravni poredak hrvatski priznavao je svoje, a slavonski opet svoje. I Taloci sam tvrdi na osnovu nekoliko primera da oni „najbolje dokazuju okolnost da se hrvatsko običajno pravo potpuno razlikovalo od slavonskoga“, i to u doba pre osvajanja Slavonije od Turaka. U najmanju ruku, to dokazuje posebnost pravnog života i pravnih institucija Hrvatske i Slavonije.

Mađarski istoričar i arhivista Lajoš Taloci (Foto: László Hollenzer/Digitális Képarchívum)
Mađarski istoričar i arhivista Lajoš Taloci (Foto: László Hollenzer/Digitális Képarchívum)

Na kraju svoje rasprave (str. 501) Taloci iznosi mišljenje da je osobenost Slavonije posledica raznih okolnosti, od kojih ističe dve: Mađarsko plemstvo je u Slavoniji bilo skoro nezavisno. Pojavili su se „slavonski“ naseljenici „od kojih je zemlja dobila svoje ime. Ovaj slavonsko-slovenski narod i gradski podanici prebrodiše tatarsku invaziju i njihovi međusobni odnosi opredeliše razvoj Slavonije.“

 

Tekst je preuzet iz knjige: Lazo M. Kostić, „Sporne teritorije Srba i Hrvata“, Beograd, Dosije, 1990.

 

Lazo M. Kostić (1897-1979) bio je statističar, pravnik, istoričar, publicista i profesor Beogradskog i Ljubljanskog univreziteta. Bio je član Međunarodnog Statističkog instituta u Hagu, a posle Drugog svetskog rata član nemačkog i američkog Statističkog udruženja. Kratko vreme bio u Komesarskoj upravi Milana Aćimovića. Zasnovao je statistiku kao nauku u Kraljevini SHS.

________________________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Posle Karlovačkog mira 1699. „s promenjenim prilikama u Hrvatskoj i Slavoniji sve se ređe čuje naziv ‘Vlasi’, nego naše pradedove nazivaju obično Rascijanima, ili Racima, a često puta i Srbima, dok ovo ime nije docnije potpuno ovladalo“. (Al. Ivić, 175. str. 100). Na Temišvarskom saboru g. 1790. postavljeni su, između ostalih, ovi zahtevi: „Da se nagrdna imena Rac, akatolik, šizmatik“ zabrane; da se ukine nazivanje „grčko-sjedinjeni i nesjedinjeni“, nego da se ovi zovu „istočna crkva“, a oni „zapadna“, itd. (293, str. 151). To je dokaz više da tada obeležavanje Srba kao Vlasi nije postojalo, jer bi se Sabor u prvom redu protiv toga digao.

 

Naslovna fotografija: Sergio Gobbo/croatia.hr

 

Izbor, redakcija i oprema teksta Novi Standard

 

BONUS VIDEO: