Dojče vele opet o Dejtonu: Tako se uništava BiH

„Svi znamo da bez pravde ne može biti trajnog mira. Vreme je da Bosna i Hercegovina iskusi pravdu“, reči su bivšeg Visokog predstavnika u BiH

Dejtonski sporazum zacementirao je put nacionalističkim i secesionističkim snagama u BiH. Krajnje je vreme da se promeni, piše u autorskom tekstu za DV nekadašnji Visoki predstavnik u BiH Kristijan Švarc-Šiling.

Ove godine se navršava 25 godina od kako je američki gradić Dejton, Ohajo, ušao u istoriju. Tamo je 21. novembra 1995, nakon skoro četiri godine, okončan rat u BiH nakon pregovara o mirovnom sporazumu koji su tri tadašnja predsednika, Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović, potpisali 14. decembra 1995. u Parizu.

Četvrt veka nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma moramo baciti pogled na njegov nastanak, sadržaj i posledice, kako bismo razumeli sadašnju situaciju u BiH.

NASTANAK DEJTONSKOG SPORAZUMA
Početkom 1994. se američka administracija predsednika Bila Klintona iz više razloga snažno angažovala u tada ratnoj BiH i u martu 1994. posredovala između Bošnjaka i bosanskih Hrvata da uspostave Federaciju BiH. Federalni model je poslužio Kontakt-grupi, sastavljenoj od SAD, Velike Britanije, Francuske, Rusije i Nemačke, kao kamen temeljac za kasnije pregovore o mirovnom sporazumu.

Plan tadašnje Kontakt-grupe zasnovan je na predlogu Rusije, Velike Britanije i Francuske da se prizna ishod progona – takozvanog „etničkog čišćenja“ – koje su počinili Srbi i da im se dodijeli 49 odsto teritorije BiH, iako je prema popisu stanovništva iz 1991. godine u BiH živelo samo 31 odsto Srba.

Kasnije je prihvaćeno čak i preseljenje različitih etničkih grupa, samo da bi se bolje razgraničile „homogene“ etničke grupe – Srbi s jedne strane, i federacija s Bošnjacima i Hrvatima s druge strane.

SAD, koje su se dugo protivile priznavanju rezultata rata, početkom 1995. godine su ipak napravile politički zaokret i priznale ratna osvajanja to jest „etnička čišćenja“, a time i teritorijalnu podelu u korist Srba. Nemačka je bila poslednja zemlja koja je pristala na takvu promenu paradigme.

Ovom teritorijalnom podelom, zacrtanom Dejtonskim sporazumom, agresor je na kraju nagrađen, a napadnuti su kažnjeni. Možemo li ovde govoriti o pravednom mirovnom sporazumu?

SADRŽAJ DEJTONSKOG SPORAZUMA
Snažnim pritiskom američkih pregovarača, predvođenih Ričardom Holbrukom, rat u Bosni i Hercegovini završen je u Dejtonu 21. novembra 1995. Bosna i Hercegovina je ostala kao država, ali podeljena na dva entiteta: Federaciju BiH s hrvatskim i muslimanskim stanovništvom, i Republiku Srpsku sa pretežno srpskim stanovništvom. Uspostavljeno je i posebno administrativno područje Brčko.

Međunarodna zajednica predvidela je funkciju Visokog predstavnika da nadgleda sprovođenje civilnog dela Dejtonskog sporazuma. Tri etničke grupe dobile su pravo veta da zaštite svoje „vitalne nacionalne interese“ kako bi se izbegle tenzije i mogući sporovi. Od tada to takođe znači da članovi Predsedništva i Doma naroda Parlamenta BiH mogu blokirati bilo koju odluku ako dotični „konstitutivni narod“ vidi pretnju svojim vitalnim interesima.

Nakon gotovo četiri godine rata s više od 100.000 žrtava i preko dva miliona izbeglica, masovnim silovanjima, logorima za ratne zarobljenike i genocidom u Srebrenici – bosanskim Srbima dodeljena je polovina Bosne i Hercegovine.

Suočavanje sa počinjenim ratnim zločinima odvija se do danas s puno muke i uz velike napore. Dejtonski sporazum favorizovao je glavne aktere ratnih zločina. Uprkos svemu, svi su odahnuli kad je ugovor potpisan. Nakon gotovo četiri duge godine, međunarodna zajednica je sakupila polupane krhotine sopstvenih slabosti iz rata u BiH – nažalost za mnoge ljude prekasno.

A Bosanci i Hercegovci su morali da se iznova orijentišu. Prema Dejtonskom sporazumu, izbeglice su imale pravo povratka svojim kućama, što je u novonastaloj situaciji značilo povratak u novostvorene, etnički podeljene entitete. Međutim, u praksi je ovaj povratak na ognjišta izgledao potpuno drugačije. Mnogi su odustali nakon godina neuspešnih pokušaja, prodali imovinu i odselili se. Zemlja je nastavila da se deli i „čisti“.

Dejtonski sporazum je u suštini oduzeo demokratska prava svim manjinama, one praktično ne postoje u Ustavu BiH, koji predviđa samo tri etničke grupe (Bošnjake-Muslimane, Hrvate i Srbe) kao konstitutivne narode. Osnovna prava mnogih Bosanaca i Hercegovaca izbrisana su Dejtonskim sporazumom, čime je on postao pravno obezglavljen.

POSLEDICE KOJE IMA DEJTONSKI SPORAZUM
Mora se reći da je Dejtonski sporazum učinio Bosnu i Hercegovinu nemogućom za upravljanje. Proveo sam godine proučavajući Dejtonski sporazum i Ustav BiH, koji je deo Sporazuma, i bezuspešno pokušavao da izmenim Ustav za vreme mog mandata na funkciji Visokog predstavnika 2006. godine.

Svi su dejtonski pregovarači u to vreme znali da su Mirovni sporazum i u njega ugrađeni Ustav faktički prekomplikovani, nesavršeni, i da u njima na svakom koraku postoji kamen spoticanja. Nadali su se međutim, kao što mi je u Dejtonu rekao Holbruk, da će s vremenom, po potrebi i uz pomoć Visokog predstavnika, korak po korak menjati Sporazum.

Međutim, u poslednjih 25 godina promena Ustava, a time i Dejtonskog sporazuma, nije pošla za rukom ni međunarodnoj zajednici niti Bosancima i Hercegovcima. Tadašnji šef njemačke delegacije u Dejtonu Volfgang Išinger rekao je da je u ugovor trebalo ugraditi klauzulu o obaveznoj reviziji, tako da se promene Dejtonskog sporazuma izvrše nakon otprilike tri godine.

Današnja BiH je nestabilna, pravna država jedva da postoji, korupcija je na visokom nivou, siromaštvo i socijalna nesigurnost neprestano rastu, a broj stanovnika opada jer mladi i kvalifikovani ljudi odlaze iz BiH. Dejtonski sporazum i Ustav BiH, međutim, ostaju nepromenjeni, podrivaju demokratska prava i tako vode zemlju sve dublje u besperspektivnost i sve dalje od EU.

BIH – NAJVEĆI GUBITNIK RATOVA U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI
Međunarodna zajednica još uvek nema konstruktivnu ulogu: podeljena je, nezainteresovana i već godinama pravi iste greške kao devedesetih. Da li je zaboravljen strašni rat tog vremena?

Međunarodna zajednica toleriše agresivnu i nacionalističku retoriku mnogih političara u BiH, koja godinama veličaju osuđene ratne zločince. Ona bi mogla da pozove u pomoć Visokog predstavnika naoružanog Bonskim ovlašćenjima da to promeni – ali ona to ne radi.

Danas se posebno mora apelovati na odgovornost međunarodne zajednice da se ozbiljnije pozabavi Bosnom i Hercegovinom kako bi pronašla rešenje da izvede zemlju iz statusa kvo koji nameće Dejtonski sporazum. Ili treba da dopustimo da se BiH jednostavno i nakon svega raspadne?

Snažni igrač Rusija, koja ima sopstvene interese, već se dugo meša u regionu i uglavnom koristi Srbiju kao produženu ruku da unese nemir u politički pejzaž i da se suprotstavi EU i SAD. Nedavni primer nacionalističkih izgreda nakon izbora u Crnoj Gori trebalo bi da bude crvena linija za sve.

Bosna i Hercegovina je najveći gubitnik u takozvanim jugoslovenskim ratovima. „Snaga činjenica“ već 25 godina od uspostavljanja Dejtona određuje političko delovanje i suživot u svim segmentima života u BiH, a to nema nikakve veze s pomirenjem i pravdom nakon rata. Naprotiv, Dejtonski sporazum zacementirao je put nacionalističkim i secesionističkim snagama u BiH, koje decenijama teže razbijanju države.

Ondašnji predsednik BiH Alija Izetbegović rekao je nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma: „I kažem svom narodu: Ovo možda nije pravedan mir, ali je pravedniji od nastavka rata. U situaciji poput ove, a u svetu kakav jeste, bolji mir nije moguće postići. Bog nam je svedok da smo učinili sve što je u našoj moći da smanjimo nivo nepravde za našu zemlju i naš narod.“

Ali, svi znamo da bez pravde ne može biti trajnog mira. Vreme je da Bosna i Hercegovina iskusi pravdu.

 

Autor Kristijan Švarc-Šiling

 

Naslovna fotografija: Skip Peterson/Dayton Daily News

 

Izvor Dojče vele, 27. septembar 2020.

 

BONUS VIDEO: