Дом Народне скупштине Републике Србије (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Granice realizma i buduća alternativa

Postoji li plamen koji može raspaliti raštrkane nacionalne adute i ujediniti ih u izgradnju jedne lepše budućnosti, a da ne bude nacionalno i socijalno rušilački?

Već nazirući poraz nacističke Nemačke i oslobođenje svoje domovine, De Gol u ratnim memoarima navodi kako tada Francuska nije stajala samo pred pitanjem isterivanja neprijatelja iz zemlje, već pre svega pred pitanjem njene budućnosti kao nacije i države. „Ostane li do kraja na kolenima“, napisao je, „svršeno je sa njenom verom u samu sebe a samim tim i sa nezavisnošću“, čime će iz tišine okupacijskog poniženja „neosetno preći u potpunu obamrlost“, a konkretno iz ropstva u „potčinjenost saveznicima“. Dok, naprotiv, „vrati li se, iznova sjedinjena u borbi, ništa nije izgubljeno. Budućnost i sada može biti spasena ukoliko na kraju drame Francuska zarati i okupi se oko jedne jedinstvene vlasti“.

Ali oko koje vlasti, pita se dalje De Gol, i odgovara da to svakako ne može biti Višijevski režim – ne toliko zbog saradnje sa omraženim neprijateljem, koliko zbog toga  što on „oličava prihvatanje poraza“. „Ma kakvim se okolnostima mogla objašnjavati njegova greška“, piše budući predsednik Francuske, „ona je takvih razmera da će ga demon očaja goniti da u njoj istraje“. Čak i kada bi se neki njegov fukcioner ili vojni zapovednik odrekao Višija i u završnici prešao „na pravu stranu“,  „u tom poznom kajanju niko ne bi video ništa drugo do oportunističku računicu“, i on svakako ne bi mogao da oličava neophodno jedinstvo nacije koje bi je nadahnulo na izgradnju jedne nove države. Ne može se, smatrao je De Gol, osloniti ni na kolaboracioniste, koliko se god pozivali na očuvanje života, ni na pritajene predstavnike porazom deligitimisanog predratnog poretka, kao ni na dobro organizovanu i motivisanu komunističku gerilu koja bi u Francuskoj uvela diktaturu sovjetskog tipa.

ONO ŠTO GREJE SRCE
Ovde nije bitno na koji način je De Gol odgovorio na ovaj izazov, koliko uviđanje važnosti nadahnuća, energije, zanosa, poleta neophodnog za svaku promenu, ili makar za novi, perspektivan početak posle naglih rezova. Suočen sa teško ostvarljivim, De Gol nije promovisao defetizam, nemoć, puku pragmatiku; pored nesporno realističnog pogleda na stvari, svom narodu je ponudio i nešto što mu greje srca. Ponudio mu je nacionalno jedinstvo koje ne poriče ni prošlost ni institucije, koje nudi nacionalnu suverenost pred svima, pa i „saveznicima“, ali i društvo koje brine o svojim građanima, pa i onim marginalizovanim.

Koliko se taj ideal ovaplotio u stvarnosti posleratne Francuske drugo je pitanje, ali De Gol nije ni obećavao potpunu trasformaciju sveta i stvaranje „novog čoveka“ već nešto u osnovi realistično, u skladu sa vremenom, trenutnim odnosom snaga i političkom i kulturnom tradicijom njegove zemlje. Za njega realizam, dakle, nije bio sinonim za cinizam golog interesa i pristajanja na poniženja „u ime naroda“, dok u međuvremenu malobrojna „elita“ zavlači ruke u džepove u istog tog naroda u čije se ime navodno ponižava.

Legendarni francuski predsednik Šarl de Gol tokom govora u Brazavilu, tada delu Francuske ekvatorijalne Afrike, avgust 1958. (Foto: Bettmann)
Legendarni francuski predsednik Šarl de Gol tokom govora u Brazavilu, tada delu Francuske ekvatorijalne Afrike, avgust 1958. (Foto: Bettmann)

Status u kom se nalazi današnja Srbija možda se ne može se imenovati kao okupacija, ali ni kao suverenost, čak i u današnjem „mekom“ smislu tog pojma. Takođe, ne zaboravimo da ova nedoumica ne važi na celoj teritoriji Srbije; svakako ne na Kosovu i Metohiji, koje jeste okupirano. Ali bez obzira na to, znamo i osećamo da je pozicija u kojoj se nalazimo dugoročno neizdrživa. Koliko je neizbežna i koliko ovo što se sada čini od strane državnih vlasti ili širih društvenih elemenata predstavlja put ka rešenju, takođe je posebno pitanje – zapravo pitanje svih pitanja. A to je pitanje koje zahteva aktivan odgovor, a ne bezinteresnu kontemplaciju.

Uz svu propagandu, zaista je potrebna izuzetna vrsta poverenja u vladajuće strukture naše države i njihove institucionalne reprezente da bi se kao nesumnjiv uzimao stav o njihovoj strategijskoj posvećenosti nacionalnom interesu, gde su kompromisi i česti zaokreti tek neophodna taktika. Ako za vlast veći od svih drugih problema predstavljaju energija nacionalnog buđenja, ispoljena u „litijama“, ili pojedini predstavnici srpskih vladajućih struktura koji bi želeli da na ozbiljne i strateške osnove postave nacionalnu politiku i ideologiju države Srbije i srpskog naroda, šta je onda njihovo istinsko stanovište, i šta je alternativa koju nude na planu nacionalne politike, a za koju očekuju blanko podršku svih nacionalno osvešćenih snaga?

Da li građenje spomenika ili konstruisanje zajedničkog „svesrpskog“ praznika može da zameni, ili da li može da bude uverljivo u okolnostima orkestrirane i sistematske hajke na konkretne i žive projave nacionalne energije i posvećenih nastojanja da energija dobije odgovarajuću i održivu formu? Zbog toga nikoga ne bi trebalo da čude sumnje u namere vlasti, za koju izgleda da najviše energije ulaže u zamagljivanje i relativizovanje granice između istine i privida, predstave i realnosti, pri čemu će neko u spomeniku ili novom prazniku videti tek predstavu za realnost sramnih ustupaka, a drugi svu tu defetističku retoriku i represivnu praksu kao predstavu za lukavu politiku koja nijednog trenutka ne zaboravlja na dugoročne interese države i naroda.

Koliko možemo verovati oživljenom narativu o „Velikoj Srbiji“, zgodno aktiviranom posle Vašingtonskog sporazuma, u paketu sa konstrukcijama o nezvaničnom partnerstvu sa Trampom u borbi protiv nekadašnjih zajedničkih neprijatelja?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i članovi srpske delegacije na sastanku sa specijalnim izaslanikom predsednika SAD Donalda Trampa za dijalog Beograda i Prištine Ričardom Grenelom, direktorom američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije (DFC) Adamom Bolerom i ostalim članovima američke delegacije, Beograd, 22. septembar 2020. (Foto: Predsedništvo/Dimitrije Goll)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i članovi srpske delegacije na sastanku sa specijalnim izaslanikom predsednika SAD Donalda Trampa za dijalog Beograda i Prištine Ričardom Grenelom, direktorom američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije (DFC) Adamom Bolerom i ostalim članovima američke delegacije, Beograd, 22. septembar 2020. (Foto: Predsedništvo/Dimitrije Goll)

Zbog toga, i bez obzira na konkretne motive i načine ispoljavanja, ne treba da čudi kada postupci vodećih predstavnika srpske vlasti bivaju viđeni kao postupci u interesu male grupe korumpiranih i možda ucenjenih pojedinaca koji rade što u sopstvenom, što u interesu onih koji su im tu moć dali (pri čemu nemamo u vidu glsače koji su ih izabrali na ovakvim ili onakvim izborima). Građanima se prodaju velike nacionalne, pa i socijalne priče, lišene uverljivosti i onoga što, kako rekosmo, greje srca. Da li činovničko-tajkunska oligarhija može da ponudi išta osim nešto bržeg ili sporijeg utapanja u blato kapitulacije, makar i pod „uzvišenim imenom“ političkog realizma i nacionalnih interesa? Išta osim pomenute oportunističke računice i „demona očaja“?

ISTINSKA ALTERNATIVA
S druge strane, mi nemamo organizovanu društvenu alternativu koja bi ponudila drugačije rešenje i imala snagu da ga u dogledno vreme sprovede u delo. Imamo Crkvu, imamo jedan broj patriotskih intelektualaca sposobnih za strateško mišljenje ali i retoriku koja greje srce, i nesporno imamo nešto patriotski nastrojenih pojednica u institucijama – od obrazovnih, preko političkih do bezbednosnih. Jer, ipak, imamo državu, kakva god ona bila, i kakvi god bili njeni predstavnici, a nju ne treba odbacivati tek tako. Imamo, što je možda najvažnije, pametnih i motivisanih mladih ljudi koji nisu lišeni nacionalne svesti i odgovornosti, više nego decenijama unazad. Koji je to plamen koji može raspaliti sve te raštrkane adute i ujediniti ih u izgradnju jedne lepše budućnosti, a da taj plamen ne bude nacionalno i socijalno rušilački, još jedno je od pitanja na koje bih voleo da imam odgovor.

Jedini adut sadašnjih srpskih vlasti ostaje u veri širokih slojeva društva i patriotski orijentisanih nosilaca određenih poluga moći da oni „znaju šta rade“, a da su bedni ispadi kojima svakodnevno prisustvujemo samo predstava za „strance“. I, ne manje bitno, da bi oni koji bi došli posle i umesto njih mogli biti još pogubniji za nacionalne interese, što – naravno – nije bez osnova.

A glavna, unutrašnja snaga ove vlasti je uspeh u tome da obezbede podršku onih slojeva stanovništva koji sebe vide kao obespravljene u višedecenijskom procesu agresivne modernizacije – u osnovi pozapadnjačenja – koji tek sada pokazuje svoje pravo lice, odnosno koliko je duboko zasekla društveno tkivo naroda. Slojeva koji su navikli da ga sa prezirom gledaju oni koji sebe smatraju progresivnijim i toliko superiornijim da to dobija gotovo rasističke konotacije, pa ga isključuju deleći kolač u svom uskom i zatvorenom, naslednim pravima stečenom krugu.

Uostalom, sukob između „krezubih“ i „svezubih“ nije samo naša specifičnost; nešto slično je primetila i Hilari Klinton, etiketirajući slojeve američkog društva koji su podržali njenog konkurenta u trci za predsednika. Radi se o socijalnom i istovremeno kulturno-civilizacijskom sukobu bez presedana u dosadašnjoj istoriji Zapada. Bili mi Zapad ili ne, u ovom istorijskom trenutku neminovno delimo njegove probleme, raskole i lutanja.

Bilo koja politička snaga koja ne bude imala u vidu ove „gubitnike“ neće biti legitimna vlast u Srbiji, nego kolonijalno namesništvo. To bi oni koji bi želeli da budu istinska alternativa, a ne tek „kalif umesto kalifa“ morali da imaju na umu, makar bili nazivani populistima, nacionalistima, socijalistima, kako god; ni jedne etikete se ne treba stideti ako radite za dobro naroda. A to je, bojim se, teško moguće bez ozbiljnih ne samo ideoloških i ekonomsko-političkih, nego i geopolitičkih zaokreta.

Zastave Srbije i Republike Srpske ispred Gradske kuće u Zrenjaninu povodom 15. septembra, Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave (Foto: zrenjanin.rs)

Njih bi mogla da iznese jedino ona elita koja, čekajući da sazri „pravi trenutak“, neće samo sedeti skrštenih ruku ili zavlačiti ruke u tuđe džepove, nego će se ozbiljno pripremati, gradeći mostove ka budućem cilju i ka svima koji bi mogli da doprinesu njegovom ostvarenju, bez obzira na neminovne razlike i još neminovnija ograničenja. A naročito na tekuće rovovske ratove između onih koji sebe vide kao srpske patriote, a kojima se mogu radovati samo naši (zajednički!) neprijatelji.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard