Zašto je važan „kiparski veleobrt”

Kiparski veto na predlog odluke EU o paketu sankcija za beloruske zvaničnike je sa sobom doneo veleobrt i na dnevni red stavio pitanje – čemu služi Evropska unija?

Iako je Kipar i po površini i po broju stanovnika treća najmanja članica EU (ispred Malte i Luksemburga), njegovi zvaničnici su odlučno stavili veto na predlog odluke o paketu sankcija za beloruske zvaničnike na čemu su insistirali skoro svi ostali. Taj potez prevazilazi neposredan povod i otvara pitanje – čemu služi EU?

Način na koji se odigravala ova „drama“ pokazuje kako su Berlin i Pariz „bagatelizovali“ najavu Kiprana, uvereni da će ih naterati na promenu stava, ubeđeni da će ih „pritisnuti“ i „prelomiti“. Ali, od kada su nedvosmisleno poručili da Belorusija ne može na dnevni red pre Turske, do sastanka u Briselu na kom je prisustvovala Svetlana Tihanovska, pa čak i nakon sastanka koji je trajao jedanaest sati, kiparska pozicija se nije pomerila ni za jotu.

USAMLjENI KIPAR
Posmatrajući sa formalnog stanovišta, Kipar „drži“ jake argumente u svojim rukama. Poslednji spor sa Turcima započeo je u februaru 2018. godine. Iza svega je sve aktuelnije pitanje eksploatacije gasa. Istočni Mediteran sa novootkrivenim nalazištima i sve obimnijim potvrđenim rezervama postaje važna tačka za energetsku bezbednost Evrope. Otvoreno pitanje je šta se nalazi u čijoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni, odnosno – ko gde ima pravo da buši!?

Nakon dogovora sa Grčkom i Egiptom kiparske vlasti su najpre posao otpočele sa italijanskom kompanijom „Eni“. Međutim, turska mornarica je ove aktivnosti jednostavno blokirala. Zbog toga je u novembru Nikozija „uvela u igru“ američki „Ekson mobajl“. Ankara nije reagovala identično kao i šest meseci ranije – ne mogu se protiv Amerikanaca primenjivati iste mere kao i protiv Italijana – ali je jasno stavila do znanja da se sa ovakvim raspletom nije pomirila, pa je u međuvremenu izbio i tursko-grčki spor oko ove stvari (turski brod istražuje morsko dno u području za koje Grci tvrde da je njihova ekonomska zona!).

Turska je jedina država na svetu koja priznaje takozvanu „Tursku Republiku Severni Kipar“. Samim tim, njihovo poimanje gde su čije teritorijalne vode i ekonomske zone sasvim je drugačije nego ostalih aktera.

Kiparska diplomatija je izdejstvovala značajniju reakciju EU tek u julu 2019. godine kada je Evropski savet pozvao Tursku da poštuje suverenitet njene članice i da se ponaša u skladu sa međunarodnim pravom. Od konkretnijih mera podržan je predlog Evropske komisije za smanjenje „pretpristupne pomoći Turskoj“, Evropska investiciona banka je pozvana da „preispita svoje aktivnosti“, obustavljeni su pregovori o sveobuhvatnom vazdušnom saobraćaju i najavljeno je da se više neće održavati sastanci u formatu „EU-Turska dijalog na visokom nivou“.

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel na sastanku u zgradi Evropskog saveta u Briselu, 09. mart 2020. (Foto: AP Photo/Olivier Matthys)
Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel na sastanku u zgradi Evropskog saveta u Briselu, 09. mart 2020. (Foto: AP Photo/Olivier Matthys)

Naravno, Ankaru ovakve poruke nisu mnogo zabrinule, te je nastavila po starom, uključujući i organizovanje pomorskih vežbi u tom delu Sredozemnog mora, dovodeći odnose sa Nikozijom i Atinom do usijanja.

I pored svega, Kipar se nije mogao osloniti na veću podršku EU. Čak je zaključak Evropskog saveta odraz jedinog mogućeg kompromisa koji je među članicama postignut. Iako se na Kipru aktivnosti Turske posmatraju kao prvorazredna pretnja i narušavanje teritorijalnog integriteta, saveznici iz EU nisu spremni da podrže svoju članicu u odbrani vitalnih interesa. Sa jedne strane, Turska je važna zbog rešavanja migrantske krize Nemačkoj i Francuskoj, sa druge ona je značajan trgovinski partner nizu EU zemalja, dok sa treće unutar „raznolike dvadesetsedmorke“ ovaj spor neke uopšte i ne dotiče.

Zbog toga je, posmatrano sa političkog stanovišta, Kipar ipak imao „slabije karte“ i ostao donekle usamljen (podrška Grčke se podrazumeva). Prosto, snažne članice EU nisu spremne da ulaze u „politički rat“ sa Turskom zbog „razgraničenja u kiparskom priobalju“, bez obzira na verbalnu podršku, i donetog zaključka. I tako bi i ostalo da nije Belorusije. Neimenovani izvor iz EU londonskog Gardijana poručuje: „Svi su besni, svi su iznervirani. Siguran sam da bi ovo moglo imati posledice (za Kipar) “. Kakve posledice, nije do kraja jasno.

Sa formalne strane, toga ne može biti. Što se političke strane tiče, kiparski veto je sasvim u duhu „evropskih standarda“ i „politike susedstva“. Čak su Kiprani mnogo više u pravu nego svi ostali zajedno. Belorusija nije članica EU, niti svojom politikom na bilo koji način ugrožava EU. Samim tim, ono što Brisel pokušava da učini prema Minsku predstavlja grubo mešanje u unutrašnju politiku suverene i nezavisne države.

ČEMU SLUŽI EU?
Turska, koja takođe nije članica EU, svojim aktivnostima direktno ugrožava integritet Kipra (sada već i Grčke) i tako narušava „spoljnu granicu“ celokupne Unije. Kiprani nisu „kidnapovali beloruske sankcije kao taoce“ niti pokušavaju da „ucene Brisel“ kako im se sada sa raznih strana prigovora. Oni brane elementarnu logiku i na dnevni red stavljaju pitanja funkcionalnosti EU, solidarnosti, postojanja zajedničke spoljne i bezbednosne politike i poštovanja pravila i principa po kojima ovaj savez radi.

Nelogično je da EU ostavlja članicu na cedilu u teškoj situaciji, nemarno je da se „pravi gluva“ na sve glasnije vapaje, neprincipijelno je da hitro reaguje zbog stanja u državi koja nije članica, a da istovremeno ne brani „svoju“ ekonomsku zonu. Tihanovska je pozvana u Brisel kako bi se inaugurisalo novo pravilo u vođenju „politike susedstva“: nijedna vlast nije legitimna dok je ne prizna EU.

Kiparski veto je ne samo doveo u pitanje ovakav pristup, već i doneo veleobrt. Ovo nije samo odlaganje (ili zaustavljanje) donošenja odluke o sankcionisanju beloruskih zvaničnika, nego stavljanje na dnevni red teme: čemu služi EU? Da li je to savez nekoliko velikih kojima manje države trebaju kako bi ih uvek i svuda pratili na spoljnopolitičkom planu ili integracija „jednakih i jednakijih“ zemalja koje ipak u krajnjoj liniji mogu računati na podršku kada su im ugroženi vitalni interesi?

Kiparski ministar spoljnih poslova Nikos Hristodulidis tokom razgovora sa italijanskim ministrom spoljnih poslova Luiđijem di Majom na sastanku ministara spoljnih poslova zemalja članica EU u zgradi Evropskog saveta, Brisel, 21. septembar 2020. (Foto: Olivier Hoslet, Pool via AP)
Kiparski ministar spoljnih poslova Nikos Hristodulidis tokom razgovora sa italijanskim ministrom spoljnih poslova Luiđijem di Majom na sastanku ministara spoljnih poslova zemalja članica EU u zgradi Evropskog saveta, Brisel, 21. septembar 2020. (Foto: Olivier Hoslet, Pool via AP)

Zbog toga, u osnovi, kiparski veto mnogo više nervira evrobirokratiju nego što se to na prvi pogled čini. I daleko je značajniji od povoda zbog kog je do ovakvog raspleta došlo.

 

Naslovna fotografija: Pixabay

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO: