Z. Milivojević: Posrednički test za Brisel

Novi pristup EU opet pokazuje važne slabosti koje su uticale da prethodna administracija doživi neuspeh i ospori kredibilitet EU kao posrednika

Poslednju rundu briselskog dijaloga obeležila je Zajednica srpskih opština (ZSO) – stara poznata priča u novom izdanju, koja traje duže od šest godina. Na prištinskoj strani isti stav odranije, s dodatkom izričitog vezivanja teme za potvrdu nezavisnosti i priznanje od strane Srbije. Na posredničkoj EU, već standardno, jeste verbalni poziv na poštovanje preuzete obaveze. Na srpskoj je jasan stav da se bez ovog pitanja proces pregovora o normalizaciji ne može kvalitativno nastaviti. Naprosto, stav srpske strane je da drugoj strani neće više tolerisati neispunjavanje dogovorenog i za srpsku stranu važnog elementa suštine razgovora o normalizaciji, kao osnove strategije pregovora, kako ju je ona definisala još Briselskim sporazumom 2013. Dakle, status quo ante.

U međuvremenu, glavne novosti su na strani posrednika EU: nova administracija i geopolitički pristup Evropske unije problemu KiM sa spoljnopolitičkim ciljevima u novim globalnim odnosima, nova metodologija delovanja sa specijalnim izaslanikom i dinamikom s kratkoročnim ciljem realizacije, što je sve skupa potvrđeno u ovoj fazi obnovljenih pregovora. Novost je i uključenje SAD sa pragmatičnom platformom i ekonomskim mehanizmima za konkretno delovanje, što dodatno krnji kredibilitet glavnog posrednika EU.

Međutim, i novi pristup EU opet pokazuje važne slabosti koje su uticale da prethodna administracija doživi neuspeh i ospori kredibilitet EU kao posrednika i, samim tim, ceo proces posredovanja. Reč je o osnovu posredovanja – statusnoj neutralnosti posrednika. Odsustvo statusne neutralnosti u prethodnom periodu i nadalje, koje se sada vrti oko ZSO i dr., ne dozvoljava da EU uspostavi i koristi validne mehanizme za vođenje pregovora i realizaciju dogovorenog, s njenim potpisom i garancijama. Poslednja runda je to pokazala kroz pristrasna nastojanja da se traži rešenje u korist prištinske strane, koja se protivi temi ZSO, pretvaranjem pitanja standarda u statusno manjinsko za Srbe („nevećinska” zajednica i sl.), dakle s uvažavanjem druge strane kao ravnopravnog subjekta s državnim prerogativima. Odbijanje srpske strane je logično i, po mom uverenju, ne sme biti pragmatično epizodno, već trajno suštinsko.

Ključno je u svemu ovome što ohrabrena prištinska strana ne računa na statusnu neutralnost i cilj pregovora isključivo tumači kao potvrdu priznanja samoproglašene nezavisnosti. Oslanja se na činjenicu da su vodeće članice EU priznale „Kosovo” u sadašnjim granicama, da su stoga pristrasne i da Nemačka, sada vodeća i predsedavajuća EU, na tome bazira svoj pristup problemu i rešavanju pitanja KiM. Otuda posle ove runde pregovora šef prištinskog tima gospodin Hoti javno ignoriše obaveze i potvrđuje da nema ZSO bez priznanja („Kosova”) i da je glavni cilj pregovora – pravno obavezujući sporazum s formalnim priznanjem. Indikativno je da ide i korak dalje: sporazum, po njegovom mišljenju, mora da garantuje prvo da preostalih pet članica EU priznaju „Kosovo” i drugo – izmenu Rezolucije 1244 za prolaz „Kosova” u punopravno članstvo OUN.

Bez statusne neutralnosti EU, bar kad je reč o srpskoj strani, čini mi se, ne bi trebalo da bude moguć tok i uspeh pregovora. Još manje ako stavovi gospodina Hotija oko statusnih ciljeva i garancija (obavezno priznanje, sva priznanja u EU, Rezolucija 1244) imaju podršku EU i čine suštinu njenog postavljanja i ciljnog pristupa nekom budućem sporazumu. Treba podsetiti da je, imajući u vidu temu i problem KiM i ugovorne nadležnosti država članica, statusna neutralnost i za EU formalno pravna i politička obaveza, jer ne postoji pun konsenzus nepriznavanjem „Kosova” od strane pet punopravnih članica. Kredibilitet EU kao posrednika stoga je ponovo u fazi ozbiljnog testiranja.

 

Autor dr Zoran Milivojević

 

Naslovna fotografija: Getty Images/Sean Gallup

 

Izvor Politika, 29. septembar 2020.

 

BONUS VIDEO: