Aja Jung sa Dorćola

Vreme je da neko „na vrhu“ spusti Aju Jung tamo gde joj je i mesto prema njenom nevaspitanom i arogantnom ponašanju, i da se ona više ne nameće kao neka mera u kulturi Srbije

Izvesna Adriana Krtolica Pavić Singer Jung Kanelopulios sa „miko fo“ nadimkom Aja, direktor privatne firme „Beogradskog festivala igre“, ne bi zaslužila ikakvu pažnju da njen „slučaj“ ne zadire dublje u vrednosno tkivo kulture i njeno pretvaranje u supkulturu i kič. Čak i to ne bi bilo dovoljno, kada je ona u pitanju, da to nije sastavni deo neoliberalnog projekta uništavanja temeljnih vrednosti u kulturi radi stvaranja uniformnog uniseks modela čoveka, odnosno „resursa“ kako to vole da kažu ljubitelji Evropske unije. U sklopu tih nastojanja evropska civilizacija i kultura se podrivaju „vorhol“ površnim performansima bez neke estetske ili umne vrednosti. Aja Jung se u tom smislu javlja kao paradigma primitivizma i kiča svojstvenog neoliberalnom nivou kulture koji gaje naši „evropejci“, neki političari u pokušaju i neki politički faktori Srbije opijeni evroatlantskim nektarom, ali daleki od evropske civilizacije i njenog kulturnog kruga plemenite antičke Grčke i gordog antičkog Rima.

Temelji antičke mudrosti, renesansne maštovitosti, prosvetiteljske gladi za znanjem nalaze se i u čitanju Dantea i Dostojevskog, Žaka Prevera, Jaspersa i Sartra, Jesenjina i Ane Ahmatove da bi se prošlo kroz njeno „vranje graktanje“ do Dučića i Igoa, uz klečanje pred Danteom, pred Branislavom Brančilom Petrovićem, na putu do Elina Pelina, Desanke, ali i do nenadmašne Maje Pliseckaje, koji su nas osmišljavali u odnosu na večnost. Ti temelji se gube u poplavi malograđana  u savremenom svetu lasera i moždanih masera sa perjanicama poput Aje koja je „peta generacija Beograđana“ čime je zaslužila, kaže ona, i neki visoki partijski status na jednoj izbornoj listi. Iako nije jasno kako je ona „peta generacija Beograđana“, jer joj je baba Milica iz Bukovika kod Valjeva, deda Jovan Pavić iz Plevalja, otac Milan Krtolica iz Peći, hvaliti se beograđanštinom je samo po sebi Vanitas vanitatum et omnia vanitas (taština nad taštinama, sve je taština). Jer neko vredi samo ako se Beograd ponosi njime, a ne zato što je tu rođen.

Praksa promene svesti nacije u agendi globalističke finansijske aristokratije se legitimizuje i kroz supkulturu holivudske provenijencije koja uništava pluralnost u kulturi i svodi kulturu na zabavu, uzdižući Aju Jung na Maju Pliseckaju. Nameće se kao vrednost nešto što je samo obična zabava do mere da je i predsednik države naseo i rekao da je Aja učinila više za srpsku kulturu od bilo koga u Srbiji!? Ajino samoreklamerstvo zasnovano na prevarnosti ide do mere da je Udruženje baletskih umetnika Srbije moralo da reaguje u medijima, a povodom objavljivanja dezinformacije na sajtu Narodne biblioteke Srbije da je  Aja „jedna od najznačajnijih baletskih umetnica kod nas“. UBUS izričito navodi da je reč o „notornoj neistini“: „Naime, gospođa Jung, nikada nije bila angažovana kao klasični baletski igrač (ni ansambl igrač, ni solista), niti u našim pozorištima, niti u stranim, Takođe, nije igrala u „najboljim svetskim kompanijama“ kako se to često navodi u medijskim prikazima. Na ovaj način se čitaoci dovode u zabludu, a naši prvaci i solisti, koji godinama reprezentuju beogradski balet, ili oni koji sa velikim uspehom zaista igraju u najprestižnijim svetskim kompanijama, sa pravom osećaju ogorčenje“.

GRAMZIVOST BEZ GRANICA
Ali ambicioznost bez umetničkog pokrića Aje Jung ne zaustavlja se na samoreklamerstvu, već ona odavno agresivno napada Ministarstvo kulture, jer joj nije dalo para koliko je ona htela, iako se ona u svojoj fantazmagoriji zanela poturanjem priče u medijima da bi mogla biti i ministar kulture. Iznosi niz neistina, a pokazuje da ne poznaje mehanizam dodele sredstava za razne projekte u kulturi ili da njena gramzivost i beskrupuloznost nemaju granica, ali i da ne poštuje druge učesnike na konkursima ministarstva. Ona je dobila od ministra Ivana Tasovca samo u jednoj godini 14 miliona dinara plus pet miliona od Grada Beograda. Zatim je, naredne godine, dobila 12 miliona dinara kada svi kapitalni projekti izdavača u Srbiji nisu zajedno dobili ni deset. Udruženje književnika, koje je istorijska institucija u kulturi, nije dobilo 12 miliona ni za 20 godina!

Ona polaže pravo da unapred zna koliko će dobiti i optužuje ministra da to neće da joj kaže. I traži da dobije koliko ona hoće! Ali, ministar joj to ne može reći pre odluke nadležne komisije, jer on o tome ni ne odlučuje. Na stranu što bi se ozbiljno moglo zameriti Ministarstvu kulture što joj uopšte daje novac kao privatnoj firmi da se finansira obična zabava na kojoj se finansiraju strani umetnici, a ne naši, ali te zamerke ministru ne bi bile umesne ako se zna kakvi se politički pritisci vrše da bi se zadovoljili njeni pohlepni zahtevi.

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)
Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Beogradski festival igre je privatna profitna firma čija vlasnica sasvim lepo živi ili bi htela da ugodno živi na teret budžeta. Aja Jung ima debelu godišnju ličnu apanažu i zato je njena agresivnost na tom planu razumljiva i takvom karakteru imanentna. Primera radi, Međunarodni beogradski susreti pisaca, manifestacija koja traje već 57 godina u organizaciji UKS, koje je osnovano još 1905. godine, dobili su ove godine od ministarstva 150.000 dinara (120.000 po odbitku poreza), a od Grada Beograda ništa, pa se postavlja pitanje zašto je „balerina“ Jung dobila i ove godine dva miliona dinara? A svi koji rade na organizaciji Međunarodnih beogradskih susreta pisaca rade volonterski dok je ona potpuno lukrativna „umetnica“. Malo joj je više od 200.000 evra za dve godine, iako naplaćuje i ulaznice za svoju zabavu, pa se obrušila na ministra kulture iza čega se krije i njena ambicija da ona bude ministar kulture. Ali izgleda da će joj se ta megalomanija izjaloviti: „Beogradski festival igre nema problema sa Ministarstvom kulture, već sa trenutnim ministrom… koji tužno pokušava da udovolji čaršiji, a ne prati evropske i svetske standarde“. Dakle, ostali umetnici u Srbiji su „čaršija“, a ona svetski standard?! O tempora, o mores!

Ministar joj je uljudno odgovorio da „Beogradski festival igre dobija od ministarstva veći iznos nego veoma značajne manifestacije čiji su osnivači grad Beograd ili Republika Srbija, poput Bemusa, Festa, Sterijinog pozorja, Beogradskog džez festivala, ali i kulturološki važnih projekata poput Nišvila, Gitar arta i drugih“, uz napomenu da Festival igre finansiraju i gradski i pokrajinski sekretarijati za kulturu, takođe višemilionskim iznosima…  Pored toga komisije, koje su odlučivale o dodeli novca, smatrale su da prevashodno treba davati novac za razvoj domaće scene savremenog plesa, a ne za gostovanja stranih trupa, jer na taj način finansiramo stranu kulturu“. Dodali bismo da je Aja Jung za samo dve godine dobila novca koliko Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, koja dodeljuje i Vukovu nagradu, nije dobila ni za dvadeset godina. Ako je ona za nekoga veći doprinos kulturi Srbije od Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, onda je taj neko pobrkao lončiće. Sapienti sat (pametnome dosta) što bi rekao antički rimski komediograf Publije Terencije Afer.

Ali, Aji Jung nikada dosta, iako je svima dosta njene agresivnosti i neosnovane kritike rada Ministarstva kulture koja se svodi samo na pare koje bi ona htela da dobije, pa je potegla političke i druge veze da vrši pritisak na ministra. On je tada, pod pritiskom  „odozgo“  načinio grešku u koracima, jer nije trebalo da udovoljava njoj i time degradira reprezentativna umetnička udruženja koja su dobila beznačajne iznose: „Onda je Kolegijum ministarstva na čelu sa mnom zaključio da taj novac nije dovoljan za festival takvog gabarita i doprinosa i dali smo po 10 miliona više, znači pet ili četiri puta više nego što je dodeljivala komisija“.

Detalj sa 16. Beogradskog festivala igre u Sava centru, Beograd, 22, mart 2019. (Foto: Tanjug/Filip Krainčanić)
Detalj sa 16. Beogradskog festivala igre u Sava centru, Beograd, 22, mart 2019. (Foto: Tanjug/Filip Krainčanić)

Nije ovo zamerka ministru kulture, iako se postavlja pitanje kakav je onda „gabarit i doprinos“ Međunarodnih beogradskih susreta pisaca da dobiju samo 150.000 dinara, već samo konstatacija koja svedoči o odnosu naše vlasti prema kulturi, ako se ima u vidu da se Aja Jung, po rečima ministra, „služi pritiscima bilo koje vrste, traži sastanke mesecima pre konkursa ministarstva kako bi se ‘dogovaralo’ koliko će novca da dobije, poteže za političkim i drugim vezama kako bi uticala na rad ministra“… „Podsećam je“, kaže ministar, „da su svi učesnici na konkursima Ministarstva kulture i informisanja i pred komisijama u jednakom položaju i da tu činjenicu ni ona ni bilo ko drugi neće moći da promeni“.

PANDORINA KUTIJA
Optužujući Aju Jung da vrši pritisak na ministarstvo, te da „poteže za političkim i drugim vezama” kako bi uticala na rad ministra, ministarstva ili komisija Ministarstva kulture i informisanja, ministar je otvorio i Pandorinu kutiju odnosa naše vlasti prema kulturi. Nije to specifikum samo ove vlasti, toga je bilo u svim političkim garniturama, ali se na to mora reagovati. Umetnici bi trebalo da prestanu da ćute na ovakve pojave i ovakva stanja. Ima izuzetaka koji dignu i svoj glas, ali su kap u moru, pa je vreme da se oglasi i Koordinacioni odbor reprezentativnih umetničkih udruženja. Da nije bilo takvog ponašanja pojedinih političara, ne bi nacionalna priznanja dobili neki pevači rođaci ministara ili neke lične simpatije predsednika Vlade, i ne bi se drvlje i kamenje nezadovoljne javnosti sručivalo na nadležnu komisiju koja uopšte nije nagradila pomenute, već je to činila Vlada Srbije po svom diskrecionom pravu.

Ne bi se sa vrha izvršne vlasti kritikovao ministar kulture kada traži da se skaradni programi na televizijama regulišu tako da ne utiču na javni moral, a posebno na decu. Ne bi Ministarstvo kulture bilo prebačeno da bude zadnje na spisku ministarstava Vlade Srbije. Ne bi se bacilo milion i po evra na performans Marine Abramović i njenog magarca da nemamo rijaliti političare u izvršnoj vlasti. Ne bi se pravile neke vaninstitucionalne komisije za „kulturnu industriju“ pri Vladi Srbije, pored Ministarstva kulture i tolikih institucija kulture. Ne bi propali istorijski književni časopisi Delo i Književnost. Ne bi Književne novine dobijale 150.000 dinara godišnje, što je dovoljno za samo jedan broj. Ne bi niko plaćao stranim gostima da gostuju u Srbiji, već bi se tim novcem finansirao izlazak u svet naših umetnika, a gosti bi, ako žele da dođu, sami sebi platili put kao što to čine gosti Udruženja književnika Srbije.

Aja Jung, direktor „Beogradskog festivala igre“ (Foto: Tanjug/Rade Prelić)
Aja Jung, direktor „Beogradskog festivala igre“ (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

I ko je ona da traži od ministra da krši propise, da bude iznad drugih umetnika i umetničkih udruženja, da ona razgovara sa njim i daje mu naloge? Zašto to ne bi mogli onda i predsednici reprezentativnih umetničkih udruženja? I ko to sa vrha vlasti njoj duva u jedra da može tako da se ponaša? Možda neko ko navodi Čerčilov primer kada je rekao šta će nam tenkovi, ako nemamo kulturu, ali ko ličnim primerom ne sledi tu dobru misao. Zdravlje, prosveta i kultura su najvažniji za mentalno i fizički zdravu naciju. Bez njih nema uspeha u drugim oblastima. Zato je vreme da i neko „na vrhu“ spusti Aju Jung tamo gde joj je i mesto prema njenom nevaspitanom i arogantnom ponašanju iza koga se kriju pohlepa i lična korist. I da se ne nameće kao neka mera u kulturi Srbije, merena stotinama hiljada evra, neko ko preko politike želi da bude nešto što nije u umetnosti i što par excellence ne može biti. Političari, naročito oni u izvršnoj vlasti, treba da svoje političko delovanje uzdignu do nivoa kulture kakav dolikuje Srbiji.

 

Dragan Mraović je književnik, književni prevodilac i organizator više književnih manifestacija u zemlji i inostranstvu. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO: