B. Zečević: Čitanje svetla Gorana Paskaljevića

Nećemo pogrešiti ako kažemo da je Paskaljević bio jedan od poslednjih humanista u vremenu u kome film, kao i sve drugo, tone u beščašće i bezumlje

Celim svojim delom Goran Paskaljević je pokazivao da njegov svet prožima saosećanje, saučestvovanje u emocionalnom stanju drugog. Ova crta duboko je usađena u celo Paskaljevićevo iskustvo: dobrota i empatija činili su njegovu filosofiju života. On je imao razumevanja za slabijeg, svi njegovi filmovi bili su jedna pružena ruka. Zato nas Paskaljevićev patos nije ostavljao ravnodušnim. Ako je film najbolji kad budi i razvija osećanja, onda su gotovo svi Paskaljevićevi filmovi bili na tragu ove vrline, a mnogi od njih i ubedljivi primeri moći filma.

Verovao je u tu moć i davao joj oblik izgrađenim sredstvima naracije, ritma i poetike pokreta, radeći sa odličnim glumcima, kojima je često dodavao i ljude iz života, znake autentičnosti i uverljivosti. I decu. Još od svog potresnog arhivskog dokumentarca Deca, o sudbini malih u ratu, Paskaljević se često okretao detetu kao utelovljenju čistote. Dete ga je zanimalo kao simbolička alternativa okrutnom svetu današnjice, kao neka vrsta praslike, usađene u iskustvo rase: poput Junga, Paskaljević je stalno imao na umu da je, uprkos urođenim manama, čovek, u dečjoj prasuštini, dobar.

Kada se bude pisala filmska istorija našeg doba, nema nikakve sumnje da će na Paskaljevićeve filmove gledati kao na panoramu evropskih trauma sa kraja veka, ali je to delo nadahnuto i dramom srpskog naroda na prelomu stoleća. Kroz sve njegove filmove struji simbolika ove drame, čiji novi čin traje već dvesta godina i koji nikako da se završi. Naše vreme Paskaljević je doživljavao kao demonski košmar. Njegov film Bure baruta nije bio samo slika opustošene Srbije krajem XX veka već planetarnog haosa, sa kojim smo ušli u novi milenijum; visoke ocene ove drame u svetu govorile su da je naša civilizacija – možda poslednji put – bila kadra da prepozna svoju kob.

A njegov film San zimske noći, o lavirintu autizma u koji se povlači savremeni čovek da bi tek tu otkrio onaj eminentno simbolistički, tajni život duše – velika je metafora i sinteza celog Paskaljevićevog iskustva. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je Paskaljević bio jedan od poslednjih humanista u vremenu u kome film, kao i sve drugo, tone u beščašće i bezumlje. Uprkos humoru i samoironiji (koji su možda trag njegovog mladalačkog, „češkog doba“ oličenog u Hrabalu i Menclu) Paskaljević je dobro znao da se u ovom svetu ništa ne može promeniti. Iako nije bio cinik, setio se pred kraj svog života Voltera: „Ovaj ćemo svet ostaviti isto tako glup i isto tako zao kakav smo ga i zatekli dolazeći u njega.“

Za nas je, međutim, važno što je još od filma Vreme čuda Paskaljević bio na putu ka Bogu. „Bog nas nikada nije napustio“, govorio je ovaj njegov film, blistava duhovna prolegomena preuzeta od vodećeg srpskog pisca Borislava Pekića. Tu Hristos pati zajedno sa Srbima i celim svetom usred Antihristove orgije. U filmu ponovo prisustvujemo drami Lazareve smrti i svetog čuda kojom se smrt potire. Pekić i Paskaljević neposredno su nadahnuti novozavetnim predanjem: i selo se zove Vitanija, ikonografija filma oslanja se na jevanđeoske izvore, sam Pravednik je utelovljen u prepoznatljiv ipostas; isto važi i za druge likove, koji su više paradigme nego karakteri. Naročitu vrednost u ovom filmu nosi, međutim, simbolički zaplet.

Bezbožna komunistička vlast (neka vrsta asocijacije na surovi i arogantni Rim) čini sve da ubije veru u narodu i satre ideju o Spasenju. Lazar je opet prividno umro i sahranjen, ali se vera žestoko opire i ponovo izlazi na videlo, poput svetaca na zidu oskrnavljene crkve: oni se, Božjim čudom, stalno ukazuju ispod kreča, kojim ih novi Irod uporno premazuje. Ti svetački likovi sećaju nas na Rubljova Tarkovskog: projavljuju se iz magle vekova, ispod slojeva bele i otrovne kiseline, kojim su uzalud bili zasipani. U filmu to izbeljenje lako se pretvara u svetlost i boju neprolaznog. Ti čudesni momenti Rubljova i Vremena čuda zbilja su čitanje svetla u pomrčini Antihrista. Treba li više? Koliko jasna treba da je metafora za vreme u kome živimo?

Bog u filmu? Otac moderne teorije filma Andre Bazen zajedno sa Sartrom ponavlja: „Bog nije umetnik.“ Ali Božje čudo je svuda i događa se u kinematografu, pokazao je Paskaljević. I čovek i film, kao njegov mistični dvojnik, samo su svedoci i učesnici tog čuda, koje se retko može predstaviti sredstvima pokretne slike. Put ka čudoviđenju daće nam bar neki uvid u do sada gotovo netaknuti prostor između pravoslavlja i savremenog filma, u činu sozercanja i likoravni umnog oka, kojima je Goran Paskaljević bio dorastao.

 

Autor Božidar Zečević

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Pečat, 02. oktobar 2020.

 

BONUS VIDEO: