O jermenskoj i srpskoj omladini

Ako omladini ponudimo smisao, deo njih neće hteti blejanje, huliganstvo, rijalitije... Deo njih neće hteti život u sramoti... Ali da li mi to zaista želimo?

Na aktuelne sukobe u Nagorno-Karabahu Srbi su reagovali prema obrascu sukoba hrišćana i osvajačkih muslimana, gde je većinsko svrstavanje na stranu Jermena pre rezultat istorijski i mitski generisanog odnosa prema „Turcima“ nego poznavanja stanja na terenu i njegovih istorijskih uzroka. Pored toga, za srpski odnos prema ovom sukobu važna je identifikacija sa Jermenima kao stradalnim narodom, sa kojima delimo sličnu sudbinu pogroma i života na vetrometini i razmeđu velikih sila, ali i izvesne geopolitičke sheme, gde se Jermeni vide kao posredna žrtva američke imperijalne politike.

Ali najinteresantnije u svemu ovome je oduševljenje jermenskom omladinom i njenom spremnošću da se u tako velikom broju odazove mobilizaciji, uz iskazivanje visoke nacionalne i verske svesti. To ne bi bio problem – jer jermenska propaganda je očigledno vešto išla na ovakav učinak, što je sasvim legitimno – da to „oduševljenje“ nije bilo istaknuto ne kao ohrabrenje da se i danas tako može voleti svoja zemlja i da nije sve izgubljeno, nego kao kao povod za neodmereno blaćenje srpske omladine koja za tako nešto, tvrdi se, nipošto ne bi bila spremna.

Poznato je da pripadnici jedne zajednice drugu zajednicu, naročito onu koju percepiraju kao neprijateljsku, vide kao monolitnu, dok potenciraju sopstvenu razjedinjenost, pa tako, što se nama čini potpuno apsurdnim, čak i Hrvati Srbe vide kao primer jedinstva, usmerenosti ka zajedničkom cilju i sposobnosti dugoročnog planiranja, dok kao najveću opasnost vide sopstvenu neslogu. S druge strane, tuđe cveće obično lepše miriše, jer često imamo uvod samo u njegove zdrave izdanke, a ne u trulež i đubrivo potrebno za njegovo bujanje. Ukratko, mi ne poznajemo jermensku svakodnevicu, svakodnevicu njihove omladine, kao što kod naše samo tu svakodnevicu i (želimo da) vidimo.

Mladi jermenski vojnici tokom ratnih dejstava u Nagorno-Karabahu, 30. septembar 2020. (Foto: Armenian Defense Ministry via AP)
Jermenski vojnici tokom ratnih dejstava u Nagorno-Karabahu, 30. septembar 2020. (Foto: Armenian Defense Ministry via AP)

Pa zato nam se čini da su mladi Jermeni sve sami vitezovi, nasuprot srpskih blejača, huligana, „maminih sinova“ i ostalog ološa. Ne vidimo omladinu u crkvama, omladinu koja pomaže drugima, žrtvuje se i spremna je da radi i da sa reči prelađe na dela; omladinu koja je nasuprot žestoke defetističke propagande branila zemlju 1999. godine, koja je branila sever Kosova i Metohije do Briselskog sporazuma, dok se još mogao efektivno braniti. Ne vidimo, jer želimo sebe da ubedimo da je sve napovratno propalo i da se tu ništa više ne može učiniti. Jer ako nismo mogli mi – ko će? Neće valjda ova omladina koja je… šta? Koju su doneli vanzemaljci?

Nije omladina pravila tabloide i rijalitije, nije omladina kriva za sramne kapitulacije političke, ekonomske i bezbednosne elite. Nije omladina zavlačila ruke u džepove sirotinje. Hoće i oni, deo njih, čim dođe u priliku, ali dajmo im šansu za dostojanstven život, makar ih nemojmo blatiti, blateći usput i našu vojsku, škole, bolnice, sve samo da bismo opravdali sopstvenu nemoć.

Lako je pljuvati i praviti se da si iznad situacije, a teško nešto menjati, gajiti, odgajati, pomagati rastu i razvoju, podsticati život. Lako je praviti spiskove grešnika i grehova, zbog kojih valjda ne može da dođe do izražaja naša ogromna vrlina, a teže je pevati, grejati srca, hraniti drugog ne samo hlebom nego i smislom. Dajte im smisla, svetlosti, pa deo njih neće hteti blejanje, huliganstvo, rijalitije, majčinu sisu do starosti, deo njih više neće hteti da živi u sramoti.

Ali, ne lažimo se, hoćemo li mi to? Ili samo da potenciramo nemoć i nužnost, učeći druge da rade isto što i mi, sa rukama u džepovima i za vratovima nemoćnijih, uz veličanje sopstvene superiornosti, jer se „tako mora“? Pa nećemo valjda da stvaramo mladost koja će nam biti opomena, čiji će sjaj ogoliti našu nemoć?

Srpska omladina u Marićevića jaruzi u Orašcu nakon završene litije iz Beograda za odbranu svetinja u Crnoj Gori (Foto: Jovan Mihajlović)
Srpska omladina u Orašcu nakon litije koja je krenula iz Beograda na Dan državnosti Srbije, 15. februar 2020. (Foto: Jovan Mihajlović)

Prezir prema omladini je upravo to – odbijanje promene sebe samih, učaurenost, smrt. Smrt odumiranja, ne herojstva. Ne u ime mira, nego poraza. A nećemo valjda da živimo takvu smrt?

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Jovan Mihajlović

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO: