Грађани током протеста испред Народне скупштине, 05. октобар 2000. (Фото: Танјуг/Раде Прелић)

Dvadeset godina od Petog oktobra, uspon i pad jedne revolucije

Danas se obeležava tačno 20 godina od velikih demonstracija ispred Doma Narodne skupštine i obaranja Slobodana Miloševića s vlasti u tadašnjoj SRJ

Jedan od najbližih ljudi Slobodana Miloševića ušao je panično u crni „mercedes”, dok se dim nadvijao nad Skupštinom i državnom televizijom. Zapalio je tompus na zadnjem sedištu, ali to nije bio početak večernjeg hedonizma, kao ranijih godina, kada je odlazio kod Slobodana Miloševića i Mire Marković.

Dve godine ranije, istom brzinom, ali u potpuno drugačijim okolnostima, držao je bocu „čivasa” u krilu, kao da ljulja bebu, pošto su ga Sloba i Ričard Holbruk pozvali da donese još jednu bocu. Tada je od njih trojice samo Ričard Holbruk, dok su nazdravljali, znao da je to poslednja partija pokera koju će odigrati. Kako kartaška, tako i diplomatska.

U predvečerje 5. oktobra 2000. godine putnik na zadnjem sedištu znao je, kao jedan od nekadašnjih gospodara srpskih sudbina, da više ne gospodari ni svojom sopstvenom. Utrčao je u kabinet ministra policije Vlajka Stojiljkovića, ne shvatajući zašto policija ne interveniše. Nekadašnji požarevački policajac, uoči izbora 24. septembra, na dedinjskom dvoru uperio je pištolj u glavu jednom od viđenijih Slobinih ljudi koji se usudio da tiho pita – „Kakva nam je opcija ako izgubimo izbore?”

„Ta opcija ne postoji”, viknuo je Vlajko. U sumrak, dve nedelje kasnije, pištolj je bio uperen u njegovu glavu. Dvojica policijskih generala nisu se obazirala na to što im je stigao poznati gost. Specijalni telefon, veza sa Slobodanom Miloševićem, zvonio je bez prestanka, ali Vlajko nije podizao slušalicu.

I tadašnji načelnik Generalštaba Nebojša Pavković stavio je vatu u uši. Nekoliko meseci ranije generali policije već su stupili u kontakt s liderima DOS-a i dobili čvrsta obećanja da će biti pošteđeni kako u revolucionarnom prevratu, tako i posle njega. Dva pištolja bila su uperena u slepoočnice Vlajka Stojiljkovića.

Nepune dve godine kasnije, do tada ismevan kao omiljena, stara igračka vladajućeg para koji je politički izgoreo u dimu 5. oktobra, 11. aprila 2002. godine, pucao je sebi u glavu pištoljem na stepenicama ispred parlamenta.

Policijski general koji je prešao na stranu DOS-a, završio je u Hagu. Čovek na zadnjem sedištu „mercedesa” volšebno je nestao, kako iz kabineta MUP-a, tako i iz javnosti, da bi mi, pre nekoliko godina, pušeći tompus, ovoga puta kao čovek-senka, namignuo i poverio mi kako je menjajući agregatna stanja, nevidljiv a svuda prisutan, zadržao uticaj, kapital i slobodu.

U pravu je. Obećanja lidera DOS-a da će Srbija postati demokratska zemlja u Evropskoj uniji, s milijardama dolara koji čekaju na granici i čekaju da uđu, čim Sloba izađe, pretvorili su se u farsičnu politiku u kojoj je samo jedna činjenica konstanta. Očekivanja građana su izneverena, a propovednička bajka pretvorila se u tipično srpsku, bez hepi enda: živećemo nesrećno, do kraja života!

Miloševiću je istekao rok trajanja onoga trenutka kada posle Dejtona nije shvatio da je bolje da se povuče sam, nego da ga povuku svi ostali. Pogrešna je teza da su ga srušili stranci.

Hipnotisani, siromašni, pod sankcijama, gledajući kako se vrši prvobitna akumulacija kapitala, tako što se njihove ušteđevine pretvaraju u imovinu novorođene vrste zvane „tajkun” i pod vlašću muškarca koji je upravljao svima, osim svojom ženom, čekali su na ozbiljnu i kredibilnu opoziciju, sposobnu da zaustavi sveopšte poniranje. Ali, opozicioni lideri su jedni druge mrzeli mnogo više nego Slobu. Nisu li uostalom, gotovo svi sedeli na njegovom kanabetu.

Sloba nije shvatao da se igrajući s njima zapravo preigrao, a takva iluzija o svemoći i apsolutnoj kontroli Državne bezbednosti, tokovima novca i medijima, ne može trajati večno. Odnosno, dok Amerikanci ne kažu da ne traje večno. Tako i bi. Njegova smena je postala čista tehnologija, samo se birao način: hoće li pasti na izborima, na ulici ili prirodnim načinom odumiranja.

Ali, to je bio izuzetno težak posao da bi ga isključivo izvele domaće poslovođe! Bio im je potreban strani investitor! Odlazeći u Ameriku, učestvuju na kastingu za budućeg lidera koji će stati Miloševiću na izbornu crtu.

Zoran Đinđić bio je menadžer sklopljene ekipe, ali je bio svestan da on lično nema šansi, te je u Vašingtonu izabran onaj koji nije otputovao. Zove se Vojislav Koštunica. Neosporni demokrata, ali i patriota, bio je popularniji od svih ostalih lidera DOS-a zajedno, dok je Đinđić vešto isturao ispred sebe Mila Đukanovića, Milana Panića, deda Avrama, Vuka Draškovića, istovremeno ih trošeći.

Ali kako svakoj revoluciji nedostaje demokratska mladost, trebalo je stvoriti, ali ne takve da predstavljaju dekor koji će omađijati tradicionalne Slobine birače, penzionere i siromašniji sloj na granici između predgrađa velikih gradova i sela, tamo gde se završavaju soliteri i niču kukuruzi – jer, pobogu, ko ne voli svoju decu – već operativce koji će strategijom nenasilnog otpora, mešavinom duhovitih performansa i rada na terenu, stvoriti iluziju o sveopštem buntu.

Tako je stvoren Otpor, skojevci DOS-a, pod vođstvom Srđe Popovića. Čak je i Njujork tajms primetio da neobično liči na Lenjina. I Dobrica Ćosić im je dao podršku, čak se i učlanio, te je takav, slepljeni DOS sa neobičnom harizmom Koštunice – suviše uštogljen, obrazovan i usporen – postao snaga koja privlači Slobine ljude. Ne zato što su se iznenada zaljubili u Voju i Zorana, već zato što su u njima videli vlasnike Nojeve barke u kojoj će naći slobodno mesto posle velikog potopa.

Amerikanci odmah u Budimpeštu šalju Vilijama Montgomerija, diplomatu za specijalne operacije, vijetnamskog veterana, koji je već ranije razveo Bugare od komunizma, a Hrvate od Tuđmana. Monti, naravno, deli instrukcije, novac i satelitske telefone liderima DOS-a, s tim da je Velja Ilić u početku razmišljao zašto mu Amerikanac daje telefaks.

Međutim, dve političke škole, a rekao bih i dve nepomirene sujete, koje znaju da srpski presto nikada nije bio dvosed, ulaze u žestoki srpsko-srpski sukob. Koštunica ne želi veliku čistku i revanšizam, ne smenjuje odmah prvog debeovca Radeta Markovića i generala Pavkovića, tako je obećao, dok Đinđić preuzima sve poluge izvršne vlasti, dakle realnu moć. Tako se stvara antagonizam dvojice ključnih postoktobarskih lidera i njihovih kabineta, koji optužuju jedni druge za međusobno prisluškivanje, dok se ostali lideri priključuju jednom ili drugom, DSS-u ili DS-u, Koštunici ili Đinđiću.

Najavljena oaza demokratije pretvara se u novi poligon za političke obračune, dokazavši teoriju da svaka revolucija na kraju jede svoju decu. Zoran Đinđić je ubijen u atentatu, a Koštunici je, tokom dva premijerska mandata, otišla Crna Gora, a potom i Kosovo. Potpuno se povukao iz javnosti i pre će osedeti, nego što će dati bilo kome intervju.

Prethodno su obavili posao. Milošević i njegovi najbliži saradnici isporučeni su Hagu, ratni generali su posmenjivani, a mnogi su takođe dobili hašku prekomandu. Otpor je, pretvoren u Kanvas, položivši diplomski rad u prvoj obojenoj revoluciji u svetu, postao jedan od najboljih intelektualnih brendova u Srba, izvozeći svoj nou-hau u Ukrajinu, Gruziju, Siriju, stigavši čak do Maldiva.

Slobini tajkuni postali su još bogatiji, Srbi sve siromašniji, a SPS je, provevši manje od tri godine u ilegali, s novim liderom Ivicom Dačićem, pokazao da su svi drugi sve vreme ostali pomalo socijalisti. Podrškom manjinskoj Koštuničinoj vladi najpre su u tišini ušli u vlast, a potom su postali peti element svih ostalih vlada i vlasti, do dana današnjeg. Demokratska stranka, prvi put posle devedesete godine, nestala je sa skenera istraživanja javnog mnjenja, a još se deli.

 

Autor Aleksandar Apostolovski

 

Izvor Politika, 05. oktobar 2020.

 

“PETI OKTOBAR JE BIO NAŠ BERLINSKI ZID”
Pune dve decenije prošlo je od 5. oktobra 2000. godine. Bio je to dan velike nade za Srbiju, dan kada je Srbija stala, a građanska neposlušnost pretvorena u masovne proteste. Istoričar Predrag Marković kaže za RTS da je glavni problem bilo verovanje da je dovoljno da se skloni jedan čovek pa da poteku med i mleko. Svidelo se to nekom ili ne, Srbija se integrisala u svetske tokove i iz jednog prvenstveno socijalističkog prešla u kapitalistički sistem, kaže sociolog Vladimir Vuletić.

Vladimir Vuletić je, gostujući u Dnevniku RTS-a, rekao da je i sam učestvovao u događajima 5. oktobra.

“Sa ove istorijske distance jasno je da je Peti oktobar bio naš Berlinski zid. Istorijski gledano, Peti oktobar to i jeste. Tada se raskrstilo sa socijalističkim režimom. Svaka generacija ima svoju revoluciju, prethodna je imala revoluciju ’68. koja je imala levi predznak, a 5. oktobar, pod znacima navoda, desni”, rekao je Vuletić.

Najveći značaj Petog oktobra je u dve stvari – otvorio je Srbiju ka svetu, ukinute su sankcije, i ubrzan je proces transformacije ka kapitalizmu. Politika je tu, kaže, bila u drugim planu – zbog parola. “Suštinski najjači ekonomski igrači formirani devedesetih, bili su i nakon dvehiljaditih najjači. To je na neki način bila podloga, a ostalo su priče”, dodaje Vuletić.

“Glavna tekovina Petog oktobra je promena iz socijalističkog u kapitalistički sistem, mi sada delimo sudbinu sveta. Mi smo se, svidelo se to nekom ili ne, integrisali u te tokove”, ističe Vuletić.

Kašnjenje za svetom ne može se pripisati samo jednom čoveku jer, kako kaže sociolog Vuletić, mnogi koji su 5. oktobra bili na ulicama bili su i 1989. godine na Gazimestanu.

“Ono što smo mogli da naučimo jeste da jedan čovek ne čini sistem. Sistem ima svoju logiku koja je pre svega vezana za ekonomske tokove, a da političke parole su tu da bi se motivisao narod da iznese promenu”, rekao je za RTS Vladimir Vuletić.

“GLAVNI PROBLEM JE VEROVANjE DA JE DOVOLjNO SKLONITI JEDNOG ČOVEKA”
Predrag Marković je, gostujući u Jutarnjem programu, naveo da sada kada se promatra taj događaj glavni problem bilo verovanje da je dovoljno skloniti jednog čoveka.

“Glavni problem je verovanje da je dovoljno jedan čovek da se skloni i poteći će med i mleko, Evropa će nas zagrliti svojim bratskim zagrljajem. Ljudi su poverovali da će uklanjanje Slobodana Miloševića automatski dovesti do integracija u Evropu, do otvaranja novih šansi”, rekao je Marković.

“To se nije desilo ne samo zbog naših lokalnih krivica već i zbog toga što su se zapadne sile pokazale dosta izdašnim kada je u pitanju da daju pare za te obojene revolucije, međutim nigde gde su takvi događaji se desili, ni u Gruziji ni u Ukrajini, nije posle došlo do strukturalnih promena”, dodao je Marković.

Na pitanje šta sve nije ispunjeno iz Novog ugovora koji je potpisan sa narodom, Marković kaže da se lustracija pretvorila u linč na mnogim mestima. Ukazao je na to da se od Plišane revolucije u Čehoslovačkoj razlikuje po tome što je u Čehoslovačkoj bila zrela druga politička elita koja je samo preuzela jedno uređeno društvo.

“DOS je bio jedna od najbizarnijih koalicija koje mogu da se zamisle, nisu mogli da se dogovore i podelili su vertikalno vlast – ko dobije jedno ministarstvo dobije sve”, naveo je Marković.

DA LI SE REŽIM SAM URUŠIO ILI JE TO URADILA OPOZICIJA 
Odgovarajući na pitanje u kojoj meri se Miloševićev režim sam urušio, a koliko je opozicija uradila taj posao, Marković je rekao da je ogromna uloga međunarodnog faktora.

“Mnogo je para ušlo tada u gotovini, što je nekim ljudima stvarno donelo dosta koristi. Zemlja je bila uništena 1999. godine i još se nije oporavila od rata, JUL je nagrizao kredibilitet režima. Najveće greške Slobodana Miloševića su zapravo vezane za upliv te čudne, bizarne partije, nikad verifikovane na izborima”, naglasio je Marković.

On je ukazao na to da je devedesetih bilo poluratno stanje, da su sankcije zaustavile tranziciju, kao i da se država trudila da očuva javna preduzeća i radna mesta. “I onda je ta liberalna tranzicija naglo došla i sproveli su je nekompetentni ljudi, tako da su te prve godine bile kako neki zovu godine ‘divlje privatizacije’ koje nisu bile dobre za državu i narod”, rekao je Marković.

Naglasio je da mnogi istraživači ističu problem institucija. “Mi ne znamo ko je predsednik Finske, ali u Finskoj sve funkcioniše bez obzira ko je na čelu”, dodao je Marković.

“Ono malo institcija što je izgrađeno u doba titoizma se bilo urušilo devedesetih godina i od tada nije urađeno ništa da se stvore institucije koje su otporne na grešku pojedinca”, istakao je Marković.

Odgovarajući na pitanje da li je šesti oktobar simbolički nedosanjan san, Marković kaže da je “6. oktobar trebala da bude jedna duga, topla jesen postepene institucionalne reforme, koja je tada izostala”.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Rade Prelić

 

Izvor RTS, 05. oktobar 2020.

 

BONUS VIDEO: