Petooktobarski hod po trnju

Peti oktobar nije bio „šansa“ već velika iluzija koju su nam drugi servirali kao šansu. Dan bolnog poraza za srpski narod, kojeg se nerado sećamo i sve više stidimo

Dvadesetu godišnjicu Petog oktobra Srbija će obeležiti u kovid režimu. Svečanosti, ako ih i bude bilo, podsećaće na godišnjicu mature ideoloških istomišljenika čija se politička karijera neslavno završila.

Često se čuje tvrdnja da je Peti oktobar propuštena šansa. To mnogi prihvataju, ali ostaje nejasno šta je to propušteno. Da li je Čedomir Jovanović, jedna od ikona Petog oktobra, dobio dva glasa na svom biračkom mestu zato što „nije iskoristio šansu“ ili je to rezultat niza događaja koji su oblikovali „današnjicu“ kojom je malo ko zadovoljan?

U sudbini petooktobarskih aktera ima nečeg paradoksalnog. Dok su akteri Petog oktobra uveliko deo političke prošlosti, ne možemo a da ne primetimo da su političke i društvene smernice koje su nametnute i pokrenute Petog oktobra nastavile da žive i da danas čine temelj delovanja skoro svih relevantnih političkih subjekata u Srbiji.

Put u Evropsku uniju, poziv da se uspostavi građanska država u svom liberalnom obliku, prihvatanje neoliberalnih ekonomskih modela, saglasje sa „haškim sudom“ (barem formalno) kao okosnicom za interpretaciju događaja ‘90-ih i pobeda tzv. „kulturne levice“ su društveno-političke tekovine koje su došle sa Petim oktobrom i koje i danas dominiraju. Istina, neke od ovih tekovina polako gube na snazi, ali neosporno su i dalje prisutne i uveliko oblikuju naš politički ambijent.

STANjE PRED PREVRAT
Srbija je u 2000. godinu ušla ekonomski, društveno-politički i socijalno-psihološki u veoma teškom stanju, možda i najtežem u modernoj istoriji. Sam proces tranzicije, slom samoupravne ekonomije, proces inicijalne privatizacije uzdrmao je ekonomsku strukturu države. Rat i sankcije su je dodatno urušile, a NATO bombe su uništile i ono malo proizvodnje što je kako-tako funkcionisalo. Kombinacija rata, tranzicije i sankcija nije samo uništavala ekonomiju, već je urušavala i pravni sistem, povećavala korupciju i stvorila novi, jasno uočljiv sloj ljudi bliskih vlasti koji su u tome profitirali.

I zato je taj proces izazivao i još uvek izaziva razumljiv gnev kod većine građana. Srednji sloj, koji je pretežno živeo na budžetu, uveliko je postao glavna politička i ideološka snaga koja je zahtevala ubrzanu društvenu transformaciju, raskid sa, kako se tada govorilo, „totalitarnim društvom jednoumlja”, očekujući da će im tranzicija doneti kako društvenu, tako i ličnu korist.

Građani tokom protesta ispred Narodne skupštine, 05. oktobar 2000. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)
Građani tokom demonstracija ispred Doma Narodne skupštine, 05. oktobar 2000. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Problem u svemu tome bio je postojanje velikog jaza između njihovih ideoloških nadanja i njihovog socijalnog ponašanja (habitusa). S obzirom da su živeli na budžetu, najveći deo njih nije uspeo a ni pokušao da se snađe u vremenu velike transformacije. Duh im je slavio demokratiju i tržišnu ekonomiju, a telo, oblikovano prethodnim paternalizmom, zahtevalo je sigurnost pod okriljem „velikog donatora“ – države. Stoga probleme sa kojima su se suočavali nisu videli u transformaciji koju su i sami zagovarali, nego u „zlom vladaru“. Tako je ideološki i psihološki, pod dominacijom diskursa nezadovoljne srednje klase, ali i neospornim egzistencijalnim izazovima najsiromašnijih, Srbija bila više nego uzdrmana.

Uz to, došlo je do nacionalne katastrofe u Krajini, NATO trupe su bile u Republici Srpskoj, a Kosmet je posle tri meseca bombardovanja de fakto okupiran. NATO agresija je pokazala uspeh decenijske spoljne, ali i unutrašnje demonizacije Miloševića i, posredno, države Srbije i srpskog naroda. Odsustvo bilo kakve ozbiljnije podrške spolja bio je više nego jasan dokaz teškog stanja. Otuda država Srbija nije mogla da se dugoročno suprotstavi i sačuva državnu celovitost, uprkos tome što su ne samo pravda, nego i međunarodno pravo bili na njenoj strani.

Unutarpolitički, društvo je bilo podeljeno i dovedeno do stepena usijanja. Smena Miloševića se sve manje doživljavala kao promena vlasti, a sve više kao svojevrsna „revolucija“, ali i jedini mogući put napred. Iskreno se verovalo, kako je pokojni Zoran Đinđić govorio, „da treba samo skloniti kapitalca” i da će veliki deo problema biti rešen. U značajnom delu političke i šire javnosti vladalo je slično uverenje.

Na demonstracijama koje su usledile nakon izbora, pod pritiskom demonstranata, došlo je do smene režima Slobodana Miloševića. Istina, ni oko razloga za smenu, niti u pogledu šta se želi u budućnosti, u samom narodu nije bilo saglasja. Otuda se može reći da je Milošević doveden u bezizlazan položaj pre svega pod pritiskom stranog faktora, a mnogo manje zbog snage političke opozicije. Sankcije, izolacija, propagandni rat, bombardovanje i vojna agresija, politička podrška Zapada svim secesionizmima koji su imali antisrpski karakter stvorili su atmosferu duboke neizvesnosti i nespokoja. Bilo je jasno da Milošević i vladajuća garnitura nemaju više kapacitet da efikasno upravljaju. Stoga, nije pogrešno ako se kaže da je petooktobarska vlast došla na „raketama milosrdnog anđela“.

Demokratska opozicija Srbije (DOS), koja je u takvoj atmosferi došla na vlast, bila je heterogena grupa stranaka koje tokom ’90-ih nisu samostalno uspevale da naprave zapaženiji izborni rezultat. Iako su DSS i DS bili stožeri ove koalicije, nesrazmeran uticaj u vlasti posle Petog oktobra imale su i mnoge minorne tzv. „kombi stranke“. Te stranke su svoju snagu crpele iz podrške kako stranih ambasada tako i NVO, koje su na talasu promena, bez direktne narodne volje, uveliko dobile na političkom značaju.

Demonstranti sa zastavama Otpora i raznih drugih pokreta i političkih stranaka tokom demonstracija ispred Narodne skupštine, 05. oktobar 2020. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)
Demonstranti ispred Doma Narodne skupštine, 05. oktobar 2000. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Uticaj stranog faktora, dakle, nije delovao samo spolja, nego i iznutra – kroz gustu mrežu propagandno-medijskih kuća i nevladinih organizacija organizovanih i finansiranih iz inostranstva. One su u velikoj meri oblikovale ideološki narativ petooktobarskih promena, a o čijim posledicama obični građani koji su izašli da „isprate Miloševića“ nisu mnogo razmišljali.

Petooktobarske promene su, barem što se Srbije tiče, bile i dirigovan i uveliko iznuđen potez. Najveći pobednik celog procesa bio je „Zapad“, čiji su strateški interesi uveliko ispunjeni u godinama koje slede. U skladu sa neokolonijalnim političkim nastupom, ovi interesi nisu mogli da se nametnu u vidu „kazne ili prinude“, barem ne eksplicitno. Ali su mogli svoje ciljeve da ostvare uz saglasnost i saborstvo nove srpske političke elite. Ona je svoju kooperativnost sa zapadnim interesima sprovodila u retorici „proevropske politike“, što je postalo bazična mantra nove vlasti.

NEUPITNA PRETPOSTAVKA
U nedostatku konzistentnog programa i posebno administrativnog iskustva, nova elita je, u nastojanju da obezbedi legitimitet i poverenje masa, pribegla retorici koja je na momente u svojoj agresivnosti imala potencijal diskurzivne ucene. U odnosu na prošlost, ova retorika je osuđivala režim Slobodana Miloševića, koji je po njoj bio opsednut nacionalnom mitomanijom, opljačkao i izolovao zemlju, poveo ratove, posvađao nas sa svetom… U odnosu na budućnost, zavladala je poplava opštih mesta tipičnih za ideološki novogovor – pozivanje na „demokratsku transformaciju, transparentnost, vladavinu evropskih vrednosti, obračun sa nacionalizmom, borbu za otvoreno društvo, slobodu medija i vladavinu prava“, itd. Sve to je kulminiralo u onoj čuvenoj mantri „živeti kao sav normalan svet“, mantri apriornog samouniženja i samoporicanja.

Ova vrsta retorike postala je vladajući obrazac politički korektnog govora. Istina, ovaj obavezujući govor nije se mogao „sipati u traktore“ i „mazati na hleb“ ali je imao i te kako veliku moć. Bio je to svojevrsni „preventivni diskurs“. Naime, opšta mesta o evropskoj budućnosti imala su kao neupitnu pretpostavku prećutnu kritiku srpske državne politike. Tu ne spada samo kritika Slobodana Miloševića, nego po režimu asocijacija i kritika svih legitimnih ciljeva srpskog naroda artikulisanih u teškim godinama razbijanja Jugoslavije. Stvaralo se stanje duha u kome je jedina prihvatljiva kritika bila kritika na račun Srbije. Tako su, u okviru ove retorike, Srbi ’90-ih samo „ubijali, pljačkali i osvajali“, a svako ukazivanje da su Srbi u tim ratovima branili goli opstanak i svoja neotuđiva prava predstavljalo se kao najcrnji nacionalizam.

U novonastaloj fuziji narativa i političkih imperativa nove vlasti, dobili smo situaciju koja je bila posebno teška za svakog ko je od početka video da je petooktobarska promena zapravo način da se Srbiji na međunarodnom planu nametnu tuđe želje i interesi, ali i za one koji su iskazivali zabrinutost da i na unutrašnjem planu promene idu u pogrešnom pravcu.

Politika stigmatizacije oblikovala je javni diskurs. Politički neistomišljenici su eliminisani iz javnog polja ne glasačkim listićima, nego putem medijske i moralne diskvalifikacije: oni su za novu elitu bili prosti, zaostali, neprosvećeni ostaci mračne prošlosti čije mišljenje treba igrnorisati. Istina, mogli su se kritikovati političari na vlasti, ali ne i ideje koje su zagovarali. Teško je setiti se bilo kog vodećeg medija koji je bio protiv „evrointegracija“ i ostalih totema petooktobarske ideologije.

Demonstranti tokom protesta ispred Narodne skupštine, 05. oktobar 2020. (Foto: Profimedia)
Demonstranti tokom demonstracija ispred ulaza u Dom Narodne skupštine, 05. oktobar 2000. (Foto: Profimedia)

Ali problem je i dalje bio narod, od koga se očekivala podrška. Iako se glas naroda nije čuo, bilo je jasno da velika većina ne deli ideološki entuzijazam nove političke klase. One klase koja je, bilo iz ideoloških uverenja, bilo iz oportunizma, bilo iz infantilnog uverenja da je za novu politiku dovoljna „dobra volja“, bilo zbog pritisaka sa Zapada, prihvatila i istovremeno nametala ovaj novonastali diskurs.

A on se nije širio iz centara nove političke moći. Taj zadatak je na sebe preuzela koterija akademskih, javnih i kulturnih radnika, istaknutih umetnika, posebno iz pozorišnog sveta i dobro povezana mreža različitih nevladinih organizacija i „boraca za ljudska prava“. Nažalost, njihov „intelektualni elitizam“ i „slobodarstvo“ (kako sami za sebe tvrde) nisu počivali na kritičkom sučeljavanju sa drugim političkim projektima  i preispitivanju društvenih događaja i pojava.

Naprotiv, počivali su na reprodukciji unapred zadatih matrica na „malo višem nivou“, dobro pazeći da se slučajno ne ugrozi nametnuti narativ. Trebalo je dosta vremena da prođe da bi se u javnosti razumelo da ovakav pristup nije „akademska izuzetnost“, već obična dresiranost. Nova namesnička elita je verovala da će, ponavljajući ideološke floskule zapadnih mentora koji su joj omogućili politički uticaj, obezbediti sebi legitimaciju za dugovečnu i stabilnu vladavinu.

NEGATIVNA SELEKCIJA
Kao što su promenu političkog narativa na sebe preuzeli kulturna i NVO elita, na sličan način teret transformacije ekonomskog modela preuzela je samozvana „ekspertska“ elita. Ovi „eksperti“, uglavnom okupljeni oko G17+, skoro da i nisu imali većeg iskustva sa praksama nephodnim za vođenje realne ekonomije. Njihove akademske titule i znanja nisu bile garancija da će biti i uspešni administratori i privrednici. Kontrolu nad ekonomijom su imali uglavnom akademski ekonomisti sa jakim vezama i podrškom međunarodnih finansijskih institucija. Ovim institucijama je bilo mnogo bitnije da kontrolišu proces tranzicije, nego da te promene u ekonomskom smislu budu uspešne. Zato se u Srbiji više govorilo o stvaranju povoljnog privrednog ambijenta nego o tome kako sad i ovde unaprediti sankcijama i ratom uništenu ekonomiju.

Pored svih zatečenih problema, nova vlast je imala na raspolaganju državnu imovinu koja nije bila bez potencijala, koju niko od naslednika neće više imati. S druge strane, na raspolaganju je imala i iskustva drugih zemalja u tranziciji koje, nažalost, usled ideološkog slepila nije umela da iskoristi. Proces tranzicije i reformi u drugim zemljama Istočne Evrope odvijao se već oko deceniju. Uz više pameti, mogle su se izbeći mnoge greške koje su druge zemlje napravile na tom putu. Umesto uspešne ekonomske reforme imali smo priče o „modernizaciji“, i „putu u Evropu“. Društvo je tako ulazilo u jedno hipnotisano stanje gde je bukvalno sve moglo da prođe. Veliki ekonomski promašaji i prisilna deindustrijalizacija zemlje podmetane su kao „mesijanski“ put u budućnost.

Nova vlast je kroz sanaciju banaka izgubila monetarni suverenitet u sopstvenoj zemlji i otvorila vrata procesu koji danas zovemo „pljačkaška privatizacija“.To je učinjeno tako što su se privatizovale kompanije od strateškog značaja (cementare, šećerane, Nacionalna štedionica, Azotara, itd.). To je sa jedne strane oslabilo državu, a sa druge strane za kratko vreme stvorilo novu klasu ekstremno bogatih tajkuna koji su ovladali velikim delom naše privrede. Stvaranje malog broja uticajnih i ekstra bogatih ljudi imalo je i svoju nuspojavu u velikom broju žrtava tranzicije – nezaposlenih, na ivici egzistencije. Ta preraspodela društvene imovine, koja je morala da se dogodi (mada nije morala da bude toliko nepravedna) stvorila je duboke promene u društvu čije posledice osećamo i danas.

HIP „Azotara“ u Pančevu (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
HIP „Azotara“ u Pančevu (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Mnogi novopečeni bogataši koji su igrom prilika postali ekonomski stub društva i na koje se oslanjala nova politička klasa zaradili su svoj prvi milion tokom turbulentnih 90-ih.To je izazivalo revolt i nezadovoljstvo kod građana. Filozofija nove elite polazila je od načela da je bogatstvo plod sopstvenog rada i snalažljivosti, a siromaštvo rezulatat ličnog neuspeha i nesposobnosti. Ova promena perspektive je dodatno unižavala one koje zovemo „gubitnicima tranzicije“ i proizvodila je osećaj krivice i manje vrednosti. U isto vreme oslobađala je novonastale tajkune od odgovornosti prema najugroženijima, ali i prema društvu u celini, kao i državi koja je u novom sistemu imala veoma ograničenu ulogu u kontroli poslovanja privatnih firmi.

U takvoj situaciji korenite promene svesti sa jedne strane, preraspodele kapitala sa druge, oslabljene države sa treće strane, i zakona koji su krojeni za neko drugo vreme i sistem, rodio se duh „lova u mutnom“ (koji, doduše, uvek postoji, ali u takvim vremenima najviše dolazi do izražaja), gde je korupcija postala uobičajeni deo mnogih javnih poslova.

U tom institucionalnom i duhovnom metežu, veterani „otporašenja“ i protestnih šetnji zauzeli su sva mesta od važnosti i uticaja u društvu. Mimo uobičajenih procedura, jednostavno su došli i „seli u fotelje“. U momentu trijumfa tome nije imao ko da se suprotstavi. Tako smo dobili „smenu rukovodeće garniture“ u društvu, a nova generacija je od znanja uglavnom posedovala samo ono što je čula u medijima i na predavanjima neoliberalnih agitatora, a od iskustva – izbegavanje ispitnih rokova i lupanje u šerpe! Ovaj proces negativne selekcije, koji su nakon Petog oktobra sprovodili moćnici partijskih organizacija, izrastao je u ono što danas zovemo „stranačko zapošljavanje“.

NACIONALNI PORAZI
Proces petooktobarskih promena ticao se i drugih važnih društvenih tema i pitanja sa eksplozivnim simboličkim nabojem. To se pre svega odnosi na arhitekturu odnosa u regionu, kao i interpretaciju događaja devedesetih na kojima je ta arhitektura trebalo da počiva.

U ovom procesu uspostavljanja posleratne istine kao temelja budućih regionalnih odnosa, Zapad je igrao centralnu ulogu. Nastojao je da nametne svoje viđenje raspada Jugoslavije kao posledice nerazumne politike „lokalnih plemena opijenih nacionalizmom“. Pa ipak, u toj vizuri uloga glavnog krivca namenjena je Srbima i državi Srbiji, dok su secesionisti dobili status žrtve. Takvo viđenje događaja, između ostalog, imalo je za cilj da amnestira tzv. „međunarodnu zajednicu” od svake odgovornosti u procesu nasilnog razbijanja i raspada Jugoslavije.

Nametanje ove interpretacije odvijalo se na dva nivoa: spolja, kroz delovanje „Haškog tribunala“,  a iznutra, kao što smo već rekli, kroz promovisanje niza NVO i uticajnih pojedinaca u političkom i javnom životu, koji su, svako na svoj način, nastojali da „promene svest Srba“. Bio je to svojevrsni kulturni rat, koji se, nažalost, i danas vodi.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, poznat pod skraćenim nazivom „Haški tribunal“ u Hagu (Foto: icty.org)
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu (Foto: icty.org)

Pa ipak, razorni efekti tog rata bili bi umnogome manji da u njemu aktivnu ulogu nije imala i petooktobarska politička elita. Ona je, čas pozivanjem na visoka moralna načela, čas na politički realizam, prihvatila ne samo sve što se od nas tražilo, već je to činila na posebno bolan i ponižavajući način. Haškom tribunalu je izručeno skoro kompletno vojno, policijsko i političko rukovodstvo. Bilo je to (samo)poniženje koje bi malo koja zemlja u svetu sebi dozvolila.

Dok je, sa jedne strane, vlast insistirala da je „saradnja sa Hagom“ naša međunarodna obaveza, NVO su, s druge strane, suočavajući se sa odsustvom bilo kakvog poverenja šire javnosti u hašku pravdu, nastojale da putem agresivne i besomučne kampanje opravdaju Haški tribunal i politiku koja je stajala iza njega. No, bez željenog uspeha. Zbog toga je u govoru NVO aktivista, ona „nacionalistička, tvrdoglava, ćuteća većina“ koja je u procesu privatizacije ostala na egzistencijalnoj margini, transformisana u figuru „genocidnog naroda“ nad kojim je trebalo provesti denacifikaciju. To je bio „dar“ petooktobarske elite svome narodu, zahvalnost za njegovo istrajavanje u decenijskoj neravnopravnoj borbi sa sankcijama, pritiscima, lažima, satanizacijom i, na kraju, otvorenom agresijom.

Hag nije bio samo veliko poniženje. Hag je trebalo da posluži kao instrument za trajnu delegitimizaciju vitalnih interesa srpskog naroda. Naime, cilj haških procesa nije toliko bio osuda ratnih zločina koliko nastojanje da se kroz osude vodećih ličnosti srpske politike istovremeno trajno kriminalizuje borba srpskog naroda, njeni ciljevi, kao i otpor tzv. međunarodnoj zajednici. Petooktobarska vlast je, umesto da se tome energično suprotstavi, ovaj proces prihvatila kao našu međunarodnu obavezu na putu ka evropskoj budućnosti. U toj atmosferi dočekali su nas novi nacionalni porazi.

Najveći od njih je svakako odvajanje Crne Gore. Tadašnja vlast je dopustila (mada je i sama uticala da se takva situacija stvori) da par hiljada glasova, za koje mnogi tvrde da su došli od tzv. „fantomskih birača”, odvoji veliki deo Srba od svoje matice. U Crnoj Gori se ustoličio režim koji je spoljnopolitički delovao protiv interesa srpskog naroda, a unutarpolitički, putem socijalnog inženjeringa, na sve načine pokušavao da uništi srpski identitet i tradiciju. To što je srpski narod u Crnoj Gori 2006. godine ostavljen na volju jednom čoveku neoprostivo je odustajanje od srpskih nacionalnih interesa.

Razlog tome nije bila samo nezainteresovanost Srbije za budućnost Crne Gore, niti medijski stimulisan narativ koji je tih dana vladao u Srbiji – da je u našem interesu da se „rešimo crnogorskih političara“ koji su imali nesrazmeran uticaj na državnu zajednicu. Bila je to mnogo više neka vrsta apatije, paralizovanosti, mirenja sa situacijom i nedostatak volje. Nije bilo elementarne kuraži da se suprotstavimo nekom, pa makar to bio i Milo Đukanović. Naravno, ne zato što ga se plašimo, već zato što je iza njega stajao Zapad. Volja Zapada bila je vodeći orijentir tadašnje srpske politike.

I u politici prema Kosmetu Srbija je doživljavala neuspehe. Očekivalo se da će petooktobarska smena vlasti olakšati rešenje kosovskog čvora. Odgovor na ta očekivanja je najpre bila preševska pobuna, a ubrzo zatim i stav „naših zapadnih prijatelja“ da se ovde radi o specifičnom slučaju i da Srbija više ne polaže moralno pravo na Kosovo. Martovski pogrom, još jedan od zločina nad Srbima koji nikada nije kažnjen, samo je to potvrdio na surov način. Obaveza da se Srbi zaštite ostavljena je na volju „međunarodne zajednice“. Osim protesta, srpska vlast nije bila u stanju ništa drugo da uradi. A ne bi se moglo reći ni da se pretrgla protestujući.

Zapaljena i oskrnvljena crkva Svetog Đorđa u Prizrenu nakon martovskog pogroma 2004. (Foto: spc.rs)
Zapaljena i oskrnavljena crkva Svetog Đorđa u Prizrenu nakon martovskog pogroma 2004. (Foto: spc.rs)

Ova vidljiva nemoć i odsustvo političke i istorijske odgovornosti bili su uvod u samoproglašenje nezavisnosti Kosova 2008. Odnos Srbije prema secesiji sveo se na politiku: „standardi pre statusa“ koja je korak po korak normalizovala situaciju i omogućila funkcionisanje lažne države. To je dovelo do toga da „lažna država“ ako ne za Srbiju, onda za druge postane sve više prava država.

ILUZIJA, NE ŠANSA
Tinjajuće nezadovoljstvo, sve veća ekonomska kriza, kao i promene na međunarodnom planu dovele su do promene vlasti na izborima 2012. godine. To se nije dogodilo 2003/2004. godine, kako je pred svoju smrt očekivao Zoran Đinđić, već tek kada je novonastala Srpska napredna stranka prihvatila da neće menjati put kojim je Srbija krenula Petog oktobra. SNS je to potvrdila potpisivanjem Briselskog sporazuma kojim su formalne i neformalne ingerencije države Srbije na Kosovu nestale. Neoliberalni ekonomski model se nije menjao, a i kako bi – to su stvari koje ne mogu tek tako da se „resetuju“, niti jedna mala Srbija može da ih samostalno menja. Mediji, univerziteti i kultura su bili i ostali do dana današnjeg uveliko kolonizovani od zagovornika „promene srpskog kulturnog obrazca“, svojevrsnog poziva na kulturnu revoluciju.

Tako smo, paradoksalno, došli do toga da se 20 godina posle pada Miloševića nalazimo u strateški težoj situaciji nego početkom 2000. godine. Crna Gora se izdvojila, moć Rezolucije 1244 je uveliko oslabljena na srpsku štetu. Broj Srba na Kosmetu se smanjio, a i ingerencije Republike Srpske su manje nego što su bile po originalnom Dejtonskom sporazumu.

Petooktobarska vlast pokazala se ne samo kao nesposobna, već i kao nebitan element u onome što se ovde dešavalo. Glavnu reč su vodili strani ambasadori, ekonomiju su vodili „eksperti“, a odgovornost za duh naroda vodila je autokolonijalna elita koja je trijumfovala u porazu Srbije. Protagonisti Petog oktobra su izborima 2012. politički eliminisani, ali u tome ne možemo naći veliku utehu.

Ideologija Petog oktobra promenila je Srbiju. U njenom okviru se socijalizovalo nekoliko generacija koje su zaposele institucionalno važna mesta u društvu. Tek sada, uz velike napore, kroz niz malih pomaka, Srbija se polako oslobađa petooktobarskog balasta. Male spoljnopolitičke pobede (kao, na primer, otpriznavanja Kosova ili sprečavanje učlanjenja Kosova u UNESKO), kao i povratak samopouzdanja i samopoštovanja, tj. oporavak duha vidljiv u reinterpretaciji dominantnih narativa o bližoj istoriji i jačanju nacionalne svesti, promeni imena ulica u Beogradu, kao i sve veći gubitak kredibiliteta tzv. „druge Srbije“ samo je početak mogućeg velikog oporavka.

Suočene sa porazom, neke od radikalnijih petooktobarskih perjanica i njihove pristalice već dugo govore o „propuštenoj šansi“, o izostajanju „šestog oktobra“. To samo dokazuje da pamet ne mora da dođe sa godinama. Oni ni danas ne shvataju da je Peti oktobar bio koncipiran od strane zapadnih protagonista koji su imali dva cilja: da nas politički disciplinuju i da poslužimo kao generalna proba za ono što će se kasnije nazvati „talas obojenih revolucija“. Teza da je izostanak „šestog oktobra“ zapravo propuštena šansa, ne samo da pokazuje odsustvo smisla za realnost i nesposobnost da se razume prošlost, nego istovremeno predstavlja i groteskan politički narcizam, življenje u iluziji da bi „sve bilo drugačije da smo mi…”.

Stariji demonstrant sa podignuta tri prsta ispred kordona policije na ulazu u Dom Narodne skupštine tokom demonstracije 5. oktobra 2000. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)
Demonstrant gestikulira ispred kordona vojne policije na ulazu u Dom Narodne skupštine,  5. oktobar 2000. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Peti oktobar nije bio „šansa“ već velika iluzija koju su nam drugi servirali kao šansu, ne bismo li lakše progutali ponižavajući hod po trnju. Naravno, to ne znači da stvari posle tog datuma nisu mogle da prođu sa mnogo manje žrtava i poniženja, ali je nerazumno misliti da smo posle Petog oktobra mogli da izađemo kao pobednici u bilo čemu.

Ako neposredno posle Petog oktobra društvo kao celina nije bilo u stanju da stvari i događaje nazove pravim imenom, sada to može. Peti oktobar bio je još jedan bolan poraz koji su doživeli Srbija i srpski narod tokom dvadesetog veka. Dan koga se nerado sećamo i sve više stidimo! Moraće da prođe mnogo vremena i truda da se prvo oporavi duh naroda, pa onda i sama država.

 

Vladislav Obrenović je politikolog i saradnik Novog Standarda. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Vladimir Dimitrijević

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO: