Rusija nema interes da podrži Jermeniju

Rusija neće dozvoliti da bude uvučena u nametnuti rat na Kavkazu jer nova jermenska vlast vodi politiku na svoju ruku, izbegavajući da se konsultuje sa Moskvom

Rusija i Jermenija su u savezničkim odnosima. Jermenija je članica Organizacije Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) i Evroazijske ekonomske unije – radi se o vojno-odbrambenom i ekonomskom savezništvu. Na prvi pogled, Rusija ima moralnu obavezu da pomogne svom savezniku jednako kao što Turska pomaže Azerbejdžan.

Rusija i Azerbejdžan nemaju sporazumne obaveze jedna prema drugoj izvan Zajednice nezavisnih država, što je veoma labav savez koji prevashodno služi za olakšavanje ekonomske saradnje i kako bi Rusija mogla da interveniše u zemljama bivšeg SSSR-a pod plaštom regionalne organizacije registrovane u UN-u. Zašto onda Rusija prosto ne stane na stranu svog saveznika u Jerevanu?

RAZLOZI ZA NEUTRALNOST
Razlozi za neutralnost Rusije su legalistički – pridržavanje normi međunarodnog prava; i interesni – Rusija ne želi da uđe u otvoreni sukob sa Azerbejdžanom i Turskom braneći teritoriju države koja njoj po pravu ne pripada (pitanje pravde je druge prirode) i koja nije lojalni saveznik Moskve.

Nagorno-Karabah se ne nalazi u Jermeniji, već po međunarodnom pravu pripada Azerbejdžanu, pritom jermenske snage okupiraju i oblasti koje čak i ne ulaze u Karabah već se nalaze van granica te republike. Shodno tome, Rusija ne može da interveniše u tom konfliktu bez dogovora sa Jerevanom i Bakuom do kog za sada neće doći. To je legalistički razlog. Rusija može da se umeša ako je Jermenija direktno napadnuta, ali i to nije automatska odluka. Jasno je da u ovom trenutku obe strane eskaliraju konflikt granatirajući gradove u Nagornom-Karabahu i Azerbejdžanu.

Jermenija je drastično podigla ulog napadom na nekadašnji Kirovabad (sada Gendže) u kome nije ni oštetila vojni aerodrom, kako javljaju reporteri TASS-a, već civilne kvartove. Jermenska strana je takođe granatirala i azerbejdžanski grad Mingečevir u kome se nalazi hidroelektrana koja napaja veći deo Azerbejdžana električnom energijom, kao i brana velikih razmera koja može poplaviti zapadni deo te države ako bude ozbiljnije oštećena. Azerbejdžanska armija usiljeno bombarduje prestonicu Karabaha – Stepanakert, ali ne napada međunarodno priznatu teritoriju Jermenije.

Zapaljena prodavnica u Stepanakertu nakon granatiranja u subotu, 03. oktobra 2020. (Foto: Gor Kroyan/Reuters)
Zapaljena prodavnica u Stepanakertu nakon granatiranja u subotu 03. oktobra 2020. (Foto: Gor Kroyan/Reuters)

Pošto je u frontalnom sukobu slabija, Jermenija koristi hipotetičku zaštitu Rusije kako bi napadala ciljeve u Azerbejdžanu i izazvala što širu eskalaciju sukoba. Tako se Jerevan nada da na svoju stranu pridobije međunarodnu zajednicu, koja u datom momentu nema baš blistave odnose sa Turskom. Rusija neće dozvoliti da bude uvučena u nametnuti rat jer Jermenija vodi politiku na svoju ruku, ne konsultujući se sa Moskvom.

U ovom trenutku, Jermenija je zaista uspela da pridobije ne samo simpatije, već i podršku Rusije, SAD-a i Francuske, koje su istupile sa usaglašenim stavom o prekidu vojnih dejstava. Štaviše, zvanični Pariz je apsolutno prihvatio diplomatski narativ jermenske strane koja umešno predstavlja rat sa Azerbejdžanom kao produžetak osmanske genocidne politike, a ne kao teritorijalni spor između dve suverene države. Od uticajnih zapadnih država jedino se Nemačka drži po strani zbog velikog prisustva turske emigracije.

Kao dokaz za postepenu i vrlo opreznu promenu spoljne orijentacije Jermenije često se navode argumenti povećanja aktivnosti zapadnih NVO u toj državi, ali i usvojeni zakon o licenciranju televizijskih emitera u Jermeniji kojim se ograničavaju prvenstveno ruski TV kanali. Sadašnji premijer Jermenije, Nikol Pašinjan, okružio se savetnicima prevashodno prozapadne orijentacije uz čiju pomoć je započeo neoliberalne ekonomske reforme u zemlji i nije, kao njegov prethodnik Serž Sargasjan, povezan sa moskovskim klanovima iz Nagorno-Karabaha. Upravo je zato prethodni jermenski režim bio toliko usmeren ka Rusiji, koju je smatrao jedinom zaštitnicom Karabaha pod indirektnom kontrolom Jerevana.

Podsetimo se da SAD i Francuska podržavaju Ukrajinu u njenoj borbi za povratak kontrole nad Donbasom, ali na Kavkazu ne podržavaju Azerbejdžan u borbi za povratak kontrole nad Karabahom. Ovo je diplomatska pobeda jermenske strane koja polako gravitira dalje od Rusije u potrazi za saveznicima koji bi legalizovali njene teritorijalne dobitke u ratovima 90-ih.

Pod ovakvim okolnostima, Rusija nema interesa da interveniše u sukobu na strani Jermenije jer bi tako antagonizovala Azerbejdžan s kojim deli Kaspijsko jezero gde se nalaze mnogobrojni izvori nafte i gasa. Pitanje demarkacije Kaspijskog basena dugo je ugovarano na multilateralnim pregovorima koji su okončani 2018. godine i svako pogoršanje odnosa na relaciji Moskva-Baku bi vratile taj proces godinama unazad.

Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev tokom 9. Rusko-azerbejdžanskog međuregionalnog foruma, Baku, 27. septembar 2018. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev tokom 9. Rusko-azerbejdžanskog međuregionalnog foruma, Baku, 27. septembar 2018. (Foto: kremlin.ru)

Naravno, tu je i pitanje nevoljnog partnerstva sa Turskom i mnogobrojnih zakulisnih dogovora između Ankare i Moskve, počevši od prodaje najsavremenijih PVO sistema Turskoj, pa sve do spasavanja ovogodišnje turističke sezone ove maloazijske države. Vojna intervencija Rusije protiv Azerbejdžana uvela bi Moskvu u direktan sukob sa Turskom što bi sa sobom povuklo i destabilizaciju Sirije, pa možda i zatvaranje Bosfora i Dardanela za ruske brodove.

NAJPOŽELjNIJI ISHOD
Ne treba kriviti Jermeniju što pokušava da ostvari svoje nacionalne interese, ali isto tako ne treba očekivati od Rusije da ugrozi svoje interese mešajući se u konflikt u kome nema pobednika.

U slučaju poraza Jermenije, Rusija gubi savez sa tom državom jer će on jednostavno biti izlišan, ali zadržava partnerstvo s Azerbejdžanom i Turskom koji postaju dominantni igrači na južnom Kavkazu. Ovakav ishod daje Turskoj više aduta u pregovorima sa Rusijom, ali ne otvara Zapadu ulazak na južni Kavkaz jer je Ankara u suparničkim odnosima i sa svojim tzv. „saveznicima“.

Ukoliko Azerbejdžan ne uspe da probije front, stanje se može vratiti na pređašnji nivo u kome Rusija ima ulogu nezavisnog arbitra, dok će Jermenija nastaviti da traži partnere na Zapadu. Može doći i do destabilizacije režima Alijeva, što bi samo povećalo jermenske aspiracije na Kavkazu. Uticaj Rusije na Jerevan bi tada zasigurno oslabio jer Jermeniji više ne bi bila potrebna nominalna zaštita Moskve. Ovaj scenario otvara prolaz zapadnim interesima na južni Kavkaz.

Stoga je status kvo najpoželjniji ishod za Moskvu – Azerbejdžan ne pobeđuje, ali Alijev zadržava vlast, vraća se ravnoteža. Kako stvari stoje, još uvek nema velikih promena na liniji fronta, što ide u prilog ovoj varijanti. Ostaje opravdana bojazan da će u slučaju azerbejdžanskog uspeha Jermenija početi da koristi najteže naoružanje u nadi da privuče agresiju Azerbejdžana na svoju teritoriju i tako uvuče Rusiju u rat. Za očekivati je da će Moskva ostati nema čak i tada jer bi joj intervencija donela znatno više štete nego koristi.

Pripadnik jermenskih oružanih snaga tokom ispaljivanja granate u Nagorno-Karabahu (Foto: Sipan Gyulumyan/Armenian Defense Ministry Press Service/PAN Photo via AP)
Pripadnik jermenskih oružanih snaga tokom ispaljivanja granate u Nagorno-Karabahu (Foto: Sipan Gyulumyan/Armenian Defense Ministry Press Service/PAN Photo via AP)

Paralele između karabahskog i kosovskog problema je moguće napraviti ali samo u tom pravcu da vojna intervencija Srbije u cilju povratka kontrole nad svojom teritorijom u ovom trenutku sigurno ne bi privukla podršku nijedne uticajne međunarodne sile, pa ni Rusije. S druge strane, nijedna politička opcija u Beogradu i ne zastupa takvo rešenje kosovske krize.

Širom sveta postoje nerešeni teritorijalni sporovi koji se nalaze u zamrznutoj fazi (nijedna strana nije spremna na vojna dejstva), što za karabaški konflikt nikada nije važilo jer su obe strane permanentno u stanju hladnog rata koji u svakom trenutku preti da eskalira.

 

Autorizovana i proširena verzija teksta koji je prvobitno objavljen na Fejsbuk profilu autora

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi.

 

Naslovna fotografija: kremlin.ru

 

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u