Erdogan u Sadamovoj klopci

U slučaju prećutnog dogovora između Moskve i Vašingtona, rat u Nagorno-Karabahu se može lako okrenuti protiv Erdogana. Da li se on našao u sličnoj zamci kao Sadam Husein?

Turski narod za sebe kaže da vodi poreklo od „dece stepskog vuka“, tj. da su potomci hordi Džingis-kana. Sastoji se od „jednog naroda u dve države“: Turske i Azerbejdžana. Politički preporod prve automatski dovodi do dolaska druge na međunarodnu scenu. Naravno, ova politička renesansa ne podrazumeva i oživljavanje nasilja varvarskih hordi, ali prošlost ipak određuje mentalitet naroda, uprkos pokušajima mnogih političara koji su tokom proteklih 100 godina nastojali da normalizuju turski narod.

U poslednjim godinama otomanske ere, sultan Abdul Hamid II želeo je da ujedini zemlju oko svoje koncepcije muslimanske vere. Stoga je naredio fizičku eliminaciju stotina hiljada nemuslimana. Nju su nadzirali nemački oficiri koji su tokom ovog genocida stekli iskustvo koje su kasnije stavili u službu nacističke rasne ideologije. Otomansku politiku prečišćavanja u širem smislu nastavili su Mladoturci nakon osnivanja Republike Turske, posebno nad pravoslavnim Jermenima.

NERAZREŠIVA SITUACIJA
Ubijanje kao oblik zavisnosti se sporadično pojavljivalo u ponašanju turskih vojski. Tako su, u martu 2014. godine, ispratili stotine džihadista iz Al Nusra Fronta (ogranak Al kaide) i Armije islama (prosaudijske terorističke organizacije) u grad Kesab u Siriji da masakriraju jermensko stanovništvo. Džihadisti koji su učestvovali u ovoj operaciji danas su poslati da ubijaju druge Jermene u Karabahu. Ovi maskari u Azerbejdžanu su obustavljeni tokom kratkog trajanja demokratske republike (1918-1920) i sovjetskog perioda (1920-1990), ali su nastavljeni odmah 1988. godine, sa opadanjem moći Moskve.

Upravo tokom sovjetskog perioda, u skladu sa Staljinovom politikom prema nacionalnim manjinama, jermenski region pripojen je Azerbejdžanu kako bi se oformila socijalistička republika. Tako je, kada se SSSR raspao, međunarodna zajednica priznala Karabah ne kao jermensku, već kao azerbejdžansku teritoriju. Ista greška je počinjena u Moldaviji sa Pridnjestrovljem, u Ukrajini sa Krimom, u Gruziji sa Južnom Osetijom i Abhazijom. Odmah je usledila serija ratova, uključujući i onaj za Nagorno-Karabah. To su slučajevi u kojima se međunarodno pravo razvilo iz greške u proceni na početku sukoba, kao u Palestini, koja nije na vreme ispravljena, što je dovelo do nerazrešivih situacija.

Vojnici tokom ratnih dejstava 1992. godine u selu Šeli u Nagorno-Karabahu (Foto: ITAR-TASS/Sergei Mamontov; Alexander Nemyonov via Getty Images)
Vojnici na frontu tokom ratnih dejstava 1992. godine u selu Šeli u Nagorno-Karabahu (Foto: ITAR-TASS/Sergei Mamontov; Alexander Nemyonov via Getty Images)

Zapadnjaci su intervenisali kako bi sprečili opšti požar. Međutim, primer Pridnjestrovlja svedoči da je to bio korak unazad da bi se uhvatio zalet: Sjedinjene Države oslonile su se na rumunsku vojsku u nastojanju da unište novonastalo Pridnjestrovlje.

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS, tada KEBS) stvorila je „Minsku grupu“, kojom su kopredsedavale Sjedinjene Države, Francuska i Rusija, kako bi se pronašlo rešenje do kojeg nikad nije došlo: Rusija nije želela da se opredeljuje između dve partnerske zemlje, Francuska je samo želela da potvrdi učešće u važnom međunarodnom pitanju, a Sjedinjene Države su želele da održe zonu sukoba na ruskoj granici. Ostale sukobe, nastale raspadom SSSR-a, namerno su podgrevali Vašington i London – poput agresije Gruzije na Južnu Osetiju 2008. ili Evromajdana, državnog udara čiji je cilj, između ostalog, bilo proterivanje Rusa sa Krima 2014. godine.

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev pravdao je napad na Arcah (Karabah) od strane Azerbejdžana i Turske u govoru koji je održao na zasedanju Generalne skupštine UN-a 24. septembra. Njegova glavna pruka je bila da je Minska grupa označila status kvo kao neprihvatljiv, ali da „izjave nisu dovoljne. Potrebna je akcija“. Nije mogao biti jasniji.

U skladu sa ideologijom svoje porodice, svalio je najveći teret na svoje protivnike, pripisujući, na primer, masakr u Kodžaliju (1992. godine, sa više od 600 žrtava) „jermenskim teroristima“, iako se radi o tajnoj operaciji tokom pokušaja državnog udara u njegovoj zemlji. U svakom slučaju ovo mu je omogućilo da jednostrano prikaže akcije ASALA (Jermenske tajne armije za oslobođenje Jermenije) tokom 1970-ih i 1980-ih godina.

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev tokom govora putem video linka na 75. zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, 24. septembar 2020. (Foto: president.az)
Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev tokom govora putem video linka na 75. zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, 24. septembar 2020. (Foto: president.az)

Istakao je da su četiri rezolucije Saveta bezbednosti naložile povlačenje jermenskih trupa, računajući na srodnost između jermenskog stanovništva Karabaha i susedne Jermenije; bio je to jedan od načina ignorisanja činjenice da je SB UN takođe naložio Azerbejdžanu da organizuje referendum o samoopredeljenju u Karabahu. Optužio je, ne bez razloga, novog jermenskog premijera Nikolu Pašinjana da je jedan od ljudi špekulanta Džordža Soroša, kao da to nešto menja u pogledu dešavanja koja su se odigrala ranije.

Sukob se može završiti samo referendumom o samoopredeljenju, čiji ishod nije teško predvideti. Trenutno od konflikta imaju koristi samo oni koji prodaju oružje agresoru, poput Izraela.

SADAMOVA KLOPKA
Hajde da sada ovaj sukob proanaliziramo iz drugog ugla, iz ugla ravnoteže međunarodnih odnosa, polazeći od toga da je turska vojska već ilegalno prisutna na Kipru, u Iraku i Siriji; da krši vojni embargo u Libiji i sada primirje u Azerbejdžanu.

Baku se organizuje da što više produži neizbežni rok. Azerbejdžan je već zadobio podršku Katara, koji takođe učestvuje u finansiranju džihadista na kavkaskom polju operacija. Prema našim informacijama, najmanje 580-oro njih poslato je iz sirijskog Idliba preko Turske. Ovaj rat je skup i čini se da je u sve umešan i KKR, moćna kompanija izraelskog Amerikanca Henrija Kravisa, koja je takođe umeštana i u sukobe u Iraku, Siriji i Libiji. Slično kao kad je destabilizovan komunistički Avganistan, izraelsko oružje bi moglo biti prebačeno preko Pakistana. Bilo kako bilo, širom turske niču plakati na kojima su, rame uz rame, postavljene zastave tri zemlje (misli se na Tursku, Azerbejdžan i Pakistan; jedan od plakata možete videti OVDE; prim. NS)

Još više zapanjuje to što je predsednik Alijev dobio podršku svog beloruskog kolege Aleksandra Lukašenka. Verovatno je da on deluje u dogovoru sa Kremljom, što možda najavljuje vidljiviju rusku podršku pravoslavnoj Jermeniji (Rusija, Belorusija i Jermenija su članice Evroazijske ekonomske unije i Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti).

Čudno je što šiitski Iran nije zauzeo stav. Ipak, iako etnički pripadaju turskoj grupi naroda, Azerbejdžanci su jedini šiitski narod na svetu osim Persijanaca, zbog toga što su bili deo Safavidskog carstva. Predsednik Hasan Rohani je tu činjenicu uvrstio u svoj plan stvaranja šiitske federacije koji je predstavljen tokom njegove druge predizborne kampanje. Ovako pasivan stav Irana odaje utisak da Teheran ne želi da ulazi u sukob sa Moskvom, koja je zvanično neutralna. Tim pre što Jermenija igra nezanemarljivu ulogu u zaobilaženju američkog embarga protiv Irana.

Što se tiče Jermena, njihova dijaspora u Sjedinjenim Državama intenzivno lobira u Kongresu da se predsednik Erdogan – čija je država članica NATO-a – pred međunarodnim sudom proglasi odgovornim za sukob.

Američki predsednik Donald Tramp dočekuje turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana (Foto: Reuters/File photo)
Američki predsednik Donald Tramp ispraća turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana (Foto: Reuters/File photo)

U slučaju prećutnog dogovora između Moskve i Vašingtona, ovaj rat bi se mogao diplomatski okrenuti protiv predsednika Erdogana, koji je postao nepodnošljiv za obe velike zemlje. Poput iračkog predsednika Sadama Huseina, koji je doživeo brutalnu transformaciju od čoveka Pentagona u javnog neprijatelja SAD broj jedan kad je pomislio da ima odobrenje da napadne Kuvajt, tako je i turski predsednik možda dobio ohrabrenje da preuzme krivicu.

 

Tijeri Mejsan je politički konsultant, predsednik i osnivač Volter mreže. Autor je knjige „Pred našim očima, lažni ratovi i velike laži: od 11. septembra do Donalda Trampa“.

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: AFP/Ramil Sitdikov/Sputnik

 

Izvor voltairenet.org