Gde je danas srpska pasioniranost?

Istorijskih dokaza srpske pasioniranosti je bezbroj. Da nje nije bilo, ne bi bilo ni srpske nacije, crkve ili države. Ali gde je ona danas u pogledu očuvanja KiM?

Posvećenost, predanost, entuzijazam, frenetičnost, ponesenost, srčanost, energičnost, fanatizam… To su pojmovi čije značenje se odnosi na posebno izraženo stanje, osećanje i aktivnost radi ostvarenja neke volje ili cilja. Mogu da se ispoljavaju prema različitim stvarima i pojavama, iz različitih razloga i potreba, te racionalnih i iracionalnih poriva. Tako, na primer, čovek naglašenu naklonost često emotivno i praktično pokazuje prema porodici, religiji, naciji, politici, hobiju, zaštiti prirode, siromašnih, bolesnih, obespravljenih… Etnički kolektiviteti naročito izraženu težnju obično imaju prema kulturno-civilizacijskom identitetu, slobodi, ujedinjenju, političko-teritorijalnom konstituisanju… Ili – kako bi, moleći se Bogu za Srbe, rekao Vladika Nikolaj Ohridski i Žički – „da se slože, obože i umnože“.

Države u različitim fazama razvoja apostrofiraju i snažno manifestuju posebne interese – da se sačuvaju, konsoliduju, iznutra harmonizuju i steknu međunarodno uvažavanje, da politički, ekonomski i kulturno prosperiraju, da isprave neke geopolitičke hendikepe korigovanjem granica, izlaskom na more, pristupom važnoj plovnoj reci, ovladavanjem nekim prevojem, moreuzom ili prirodnim resursom, da se teritorijalno prošire, stvore imperiju, steknu kolonijalne posede ili stupe u nadnacionalnu integraciju. Sve to nemoguće je bez natprosečne, nekada i izuzetne lične, grupne i institucionalno artikulisane eksplozivne energije – pasioniranosti.

JERMENSKA PASIONIRANOST
Pasioniranošću je podsticaj za rađanje etnosa i početni impuls etnogeneze definisao jedan od najumnijih ruskih ljudi Lav Nikolajevič Gumiljov (1912–1992) – istoričar, geograf, etnolog, pesnik, prevodilac, terenski istraživač, crvenoarmejac dobrovoljac i stradalnik staljinizma. Kao učenik i sledbenik Petra Savickog, geopolitičkog gurua klasičnog evroazijstva, bio je važna teorijska „kopča“ neoevroazijcima u „smutnom vremenu“ posle sovjetskog sloma.

Ističući da etnogeneza ima uzlazni, stagnantni i silazni tok, Gumiljov je izdvojio nekoliko njenih faza: rađanje i nagli uspon etnosa izazvan erupcijom pasioniranosti; narastanje i vrhunac etnosa pod uticajem stalnog doticanja energije pasioniranosti; stagnacija etnosa usled naglog prestanka pasioniranosti; nazadovanje i degradacija etnosa izazvani trošenjem energije pasioniranosti, te odumiranje i rasipanje etnosa bilo istrebljenjem ili uključivanjem u druge etnose, uz mogućnost kratkotrajne regeneracije i opstanka u reliktnom stanju usled novog impulsa pasioniranosti, kao i uključivanje u neki vitalniji etnos i trajanje kroz sledeći ciklus etnogeneze.

Lav Nikolajevič Gumiljov, ruski istoričar, etnolog i antropolog (Foto: Yury Belinsky/TASS)
Lav Nikolajevič Gumiljov, ruski istoričar, etnolog i antropolog (Foto: Yury Belinsky/TASS)

Etno-strukturu postavio je hijerarhijski – od subetnosa, potom etnosa, do superetnosa u koje svrstava Ruse (grupe etnosa koje zajedno čine jedinstvenu kulturno-civilizacijsku celinu). Analogno, kao što mnoštvo pasioniranih pojedinaca i grupa predstavljaju jezgro državotvornosti i doprinose usponu države, tako inertnost i deficit pasioniranosti rezultiraju njenom silaznom putanjom i krahom.

Bez pasioniranosti nema ne samo začetka etnosa i nastanka države već ni njihovog opstanka i odbrane od bilo koje vrste ugroženosti. U tome treba da prednjače nacionalni lideri na svim poljima – u vojsci, politici, ekonomiji, kulturi, prosveti, nauci, sportu – i da svojim primerom budu pokretači kolektivnog pregnuća. Kada se krajem septembra 2020. godine (ponovo) zapucalo u Arcahu (Nagorno-Karabahu), medijima se pronela vest da je kapiten fudbalske reprezentacije Jermenije prekinuo sportsku karijeru i stavio se vojsci na raspolaganje. Isto je potom učinio i predsednik Arcaha, priključivši se jedinicama specijalne namene kako bi učestvovao u borbi i naglašavajući da će „na prvoj liniji fronta biti korisniji nego u pozadini“.

Pokazali su (čak i da se radi o propagandi) poštovanja vrednu privrženost svom narodu i državi, posvećenost egzistencijalnom nacionalnom interesu „pred hiljadugodišnjim izazovom“ i visok nivo srčanosti, čak do spremnosti na lično žrtvovanje.

Oni nisu isprazno mudrovali, pronalazili razloge za izvrdavanje i pasivnost, izdavali se za pacifiste, pozivali na mir i stabilnost na Kavkazu po svaku cenu i isticali nedodirljivost nekonsekventnih granica iz sovjetskog perioda. Nisu brinuli o medijskom imidžu i stavu tzv. međunarodne zajednice, davali izjave da, eto, i Azeri imaju svoje interese koje treba uvažavati i kako su protiv zamrznutog konflikta, već za kompromis u kome „jedna strana ne treba da dobije sve, a druga da izgube sve“.

Jermenski dobrovoljci tokom mobilizacije u Jerevanu pre odlaska na ratište u Nagorno-Karabah, 27. septembar 2020. (Foto: EPA-EFE/Melik Baghdasaryan)
Jermenski dobrovoljci tokom mobilizacije u Jerevanu pre odlaska na ratište u Nagorno-Karabah, 27. septembar 2020. (Foto: EPA-EFE/Melik Baghdasaryan)

Posle genocidnog iskustva sa Turskom 1915, veoma dobro su znali čemu jermensko stanovništvo u Arcahu može da se nada ako ostane u sastavu muslimanskog Azerbejdžana. Nisu bili u dilemi da će vojnim porazom i gubitkom Arcaha biti nastavljeno njihovo populaciono-prostorno „sabijanje“ u granice današnje Jermenije. I da će u prvoj sledećoj prilici naftom i gasom bogat, vojno moćniji i trostruko populaciono-prostorno veći Azerbejdžan pokušati da preseče samo tridesetak kilometara široku teritoriju Jermenije i spoji se sa svojim eksklavskim delom – Autonomnom Republikom Nahčivan.

„GRDNO SUDILIŠTE“
Istorijskih dokaza srpske pasioniranosti je bezbroj. Uostalom, da nje nije bilo, ne bi bilo ni srpske nacije, zlatnog srednjeg veka, narodnih dinastija, crkve, države, jezika, kulture. Bez njenih zatočnika savremeni Srbi ne bi mogli da se diče kosovskim zavetom, svetiteljima, ustancima za slobodu, ratnim pobedama, tradicijom državnosti, slavnim naučnicima koji su zadužili svet. Bilo je i onih koji su svojom zanesenošću srpstvo (ne)namerno odveli na skupo plaćenu stranputicu kakvo je, na primer, bilo jugoslovenstvo. A šta je danas sa srpskom pasioniranošću? Svedoci smo da ona, uprkos sistematskim nastojanjima da se negira, zatomi, obesmisli, preoblikuje, zloupotrebi i predstavi na navodno postmoderan, a u stvari lažan način, u ključnim trenucima ipak plane.

Kada se smatralo da je okovana u (post)titoističke bukagije užesrbijanstva, poput kraškog vrela ili gejzira, naglo je izbila u egzistencijalno ugroženim srpskim krajevima zapadno od Drine. Iako pod ideološkom koprenom, a pred višegodišnjom političko-ekonomskom presijom Zapada, agresijom najjače vojne sile u istoriji sveta i indukovanom nepovoljnom unutrašnjom klimom, prkosno se ponovo pojavila u vidu odbrane otadžbine 1999. Kako nego kao manifestaciju kolektivne energije shvatiti veličanstven, uporan „litijski ustanak“ u Crnoj Gori, koji je bio poslednja odbrana identiteta i opstanka, a potom doveo do izborne pobede i mirne promene vlasti koja je stvarno pomislila da je večna. Međutim, na geopolitički uzburkanom Balkanu povremeni blesak nacionalnog entuzijazma nije dovoljan.

Manjak pasioniranosti najuočljiviji je baš povodom „grdnog sudilišta“ – Kosova i Metohije. Širenjem defetizma i beznađa ona se sistematski suzbija, a narodna energija ispumpava. Iako su Ustav Srbije na unutrašnjem, a Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN na spoljašnjem planu čvrsta uporišta očuvanja teritorijalnog integriteta zemlje, oni se svesno zaobilaze, prećutkuju, relativizuju i obezvređuju, a često su i predmet nedopustivog šegačenja.

Specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik vlade PIS u Prištini Avdulah Hoti i visoki predstavnik EU za zajedničku spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel tokom dijaloga Beograda i Prištine u Briselu (Foto: European Union/Zucchi Enzo)
Specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik vlade PIS u Prištini Avdulah Hoti i visoki predstavnik EU za zajedničku spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel tokom dijaloga Beograda i Prištine u Briselu (Foto: European Union/Zucchi Enzo)

U tome prednjači, umesto da insistira na njihovoj bezuslovnoj primeni, već nekoliko „garnitura“ srpske političke nomenklature, mnogi ključni državni službenici, neki dobro pozicionirani intelektualci, pripadnici „podobnih“, evroatlantistički orijentisanih NVO, uticajni medijski poslenici. Ta „hobotnica“ pokušava da javnost „preumi“, a sebe opravda „realnošću“ da Srbija defakto ne kontroliše kosovsko-metohijski prostor, mada je sama u ogromnoj meri doprinela tom fakticitetu. Štaviše, kao da je obuzeta Stokholmskim sindromom, uporno insistira na uključivanju Srbije baš u onu nadnacionalnu integraciju koja prednjači u „otmici Kosova“ (M. Knežević).

Istovremeno, i dalje je u defanzivnoj, često inferiornoj poziciji, inhibirana samonametnutom odgovornošću za „devedesete“. U nekim prilikama, kada zađe u ćorsokak pseudopacifističko-stabilokratske stranputice u rešavanju srpskog pitanja, pokuša da nađe alibi u nacionalno pogubnoj samooptužujućoj tezi da smo, eto, jednom pokušali oružjem, pa se zna kako smo prošli. Kao da su Srbi krenuli u oružanu secesiju, a ne slovenačka, hrvatska, muslimanska i arbanaška „braća“.

A onda, u jeku anesteziranja javnosti kako su tobože razgovori s „prištinskom stranom“ obustavljeni, kako nema nastavka dok ona prethodno dogovoreno ne ispuni, kako rešenje nikada nije bilo dalje i kako međunarodna zajednica (čitaj: SAD i EU) „Srbiji ništa ne nude zauzvrat“ (sic!), odjednom usledi pristanak na još jedan u nizu sporazuma koji idu prilog centrifugalnosti tzv. Kosova i koji „ubijaju“ srpsku volju za Kosovom i Metohijom u sastavu Srbije.

Unutrašnjost Crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)
Unutrašnjost crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)

S druge strane, dve i dalje najuglednije nacionalne institucije – SPC i Vojska – mogle bi da budu rezolutnije u stavovima i konkretnije u delovanju. Kada će, ako sada neće? Prva da bude manje „u rukavicama“ i sklona utilitarnim kompromisima, a druga da ne shvata „zdravo za gotovo“ nadređenost politike i civilnu kontrolu. Ne može se sve prepustiti pasioniranosti poletnog mladog sveta, nacionalno odgovornih pojedinaca i patriotskih organizacija.

 

Naslovna fotografija: EPA/Valdrin Xhemaj

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO: