Biljana Mitrinović: Ko sme, taj može

Ko iza sebe ima vojničke uspehe na terenu – može za pregovaračkim stolom da zahteva šta god želi. Zbog toga predsednik Azerbejdžana daje izjave kakve daje

Kada dođu na red mirovni pregovori između Jermenije i Azerbejdžana, kao kompromisna formula najverovatnije će biti stavljena na sto ona iz „kazanjskog sporazuma” iz 2011. godine, kada se razgovaralo o povlačenju Jermena iz sedam regiona koji nisu deo Nagorno-Karabaha, ali čine takozvani bezbednosni pojas. Ratoborne izjave predsednika Turske i Azerbejdžana Redžepa Tajipa Erdogana i Ilhama Alijeva – da je i vojno rešenje jedno od rešenja – kako su odgovarali na pozive na primirje, ispostavilo se i u ovom slučaju kao dobra polazna osnova. Ofanziva azerbejdžanskih snaga, koja je na nagornokarabaškom ratištu napravila „klanicu”, dok su čak i u centru glavnog grada odjekivale detonacije – učinila je jermensku stranu zainteresovanijom za pregovore.

Narušen status kvo

Ko iza sebe ima vojničke uspehe na terenu – može za pregovaračkim stolom da zahteva šta god želi. Alijev je uoči ministarskog sastanka u Moskvi rekao da će pregovarački proces biti odmah završen ukoliko jermenski šef diplomatije tokom razgovora izusti da je „Karabah jermenski”. Ni „status kvo” slučaja Nagorno-Karabah više ne postoji jer ga je azerbejdžanska strana promenila. Barem tako situaciju vide u Bakuu i Ankari, koji 30 godina čekaju da se primene rezolucije UN o teritorijalnom integritetu. Masakre nad Jermenima u ovakvim situacijama ne pominju.

Strah od obnove Otomanskog carstva, o kome govori Nikol Pašinjan („Ako međunarodna zajednica hitno ne interveniše, videćete Turke pred vratima Beča, kao u 17. veku”) više je za vratom Jermenima nego Francuzima. Širenje Turske na južni Kavkaz najviše ugrožava interese Rusije i obrnuto je proporcionalan interesima SAD. Od ratnih sukoba tokom devedesetih godina prošlog veka Azerbejdžan je bio jedina od bivših sovjetskih republika kojoj je Vašington uskratio pomoć, dok ju je Jermenija sve više dobijala. Odnedavno borba za pristup energentima menja ovu situaciju, kao i odnos kopredsednika u Minskoj grupi OEBS-a prema ovom regionu. „Status kvo” ni među njima ne postoji.

Nije za poređenje

Pre dva dana je Aleksandar Lukašenko rekao da je apsolutno neprofesionalno povlačiti paralele između događaja u Belorusiji (neuspešni puč) sa situacijom u Kirgiziji („uspešan” puč). Lukašenku se sigurno ježi koža dok gleda kako se munjevitom brzinom menja vlast na ulici.

Gotovo sve se odigralo u nekoliko dana. Demonstracije posle parlamentarnih izbora organizovale su stranke koje nisu ušle u parlament: kamionom je razvaljena kapija „Belog dvora”; odmah se dogodio upad u zgradu skupštine koja je zapaljena i opljačkana; demonstranti su ušli i u ostale državne institucije. Izbor novog predsednika skupštine održan je u hotelu dok su nemiri besneli na ulicama.

Iz zatvora je oslobođen bivši predsednik Albazbek Atambajev, koji je vladao od 2011. do 2017, kada je uhapšen zbog korupcije i planiranja državnog udara. U spektakularnom ponovljenom napadu specijalaca na njegovu utvrđenu kuću te 2017. učestvovalo je 2.000 policajaca, među kojima je bio i ministar unutrašnjih poslova. Prilikom napada i hapšenja Atambajeva ranjeno je oko stotinu ljudi. Čim je izašao iz zatvora, Atambajev je odgovorio da su sulude konstatacije da on finansira ovu „treću” revoluciju jer je njegova „supruga pozajmila novac za taksi kada je dolazila po njega u zatvor”.

Predsednik Kirgizije Soronbaj Ženbekov uveo je vanredno stanje u Biškeku i sve se odvijalo kao prema udžbeniku za nasilne prevrate i „obojene revolucije”. Neobično je jedino bilo to što je vanredno stanje i raspoređivanje vojske, koja je odmah stigla na periferiju grada, pomereno za nešto više od 24 časa. Prethodno je postavljen novi načelnik generalštaba, koji ima bogato profesionalno iskustvo u Avganistanu, te je građanima dato još malo vremena da se sklone s ulica. Izbori će biti ponovljeni za manje od mesec dana. Rat Severa i Juga u Kirgiziji je nastavljen. Za sada se nisu umešali stranci, barem ne vidljivo.

Kako to

Ovako nešto munjevito sproveo je i Donald Tramp. On se razboleo od kovida 19 i ozdravio, čak brže nego što je u Biškeku izveden prevrat. Doduše, i Lukašenko, koji ne voli da Belorusiju porede s Kirgizijom, brzo je, mada manje spektakularno, prebrodio bolest koju je, kao i Tramp, negirao. U svom maniru čoveka koji se uvek na neki volšeban način izvuče iz „živog peska”, Tramp je izašao iz bolnice, podigao palčeve i skinuo masku. Ako neko i pomisli da su tri dana isuviše malo vremena za ozdravljenje, a danas su ljudi skloni da više ni u smrt ne veruju, onda može da zaključi da je – ili sve prevara ili je Tramp zaista jak – „natčovek” kome ni korona ne može ništa. Trampu je skočio rejting, milioni glasača su odmah glasali, a mediji naklonjeni Džozefu Bajdenu počeli su da pišu kako će Tramp pokrasti izbore – što je do sada bila ekskluzivna tema aktuelnog predsednika, koji nije verovao glasanju putem pošte.

 

Fotografija: David Mdzinarishvili/Reuters 

 

Izvor Politika, 12. oktobar 2020.