San o Osmanskom carstvu neće nestati nakon Erdogana

Iluzija je da će neka „umerena” turska vlada odstupiti od neoosmanizma, endemske konstante turskog mentaliteta i celokupnog državno-nacionalnog nastupanja

Namera mi je bila da nastavim u poslednjem komentaru započeto razmišljanje povodom panike izazvane među komšijama na bivšem jugoslovenskom prostoru pominjanjem „srpskog sveta“, koji nastoji da se kulturno i duhovno čvršće iznutra poveže, odnosno da, u svetlu jedne opaske zagrebačkog univerzitetskog profesora filozofije Lina Veljaka, preispitam održivost žilave mantre o ideji „Velike Srbije“.

U međuvremenu se, mađutim, nametnula jedna druga tema šireg značaja, a sa prethodnom posredno i tipološki povezana – tema stvaranja „turskog carstva“.

Lansiranje ove sintagme u orbitu javnog političkog govora dugujemo jermenskom premijeru Nikolu Pašinjanu koji je upozorio Evropu da može, kao u XVI i XVII veku, ponovo očekivati Tursku pod Bečom, ako njena uloga u sukobima koji bukte u Nagornom Karabahu ne bude ispravno vrednovana i ne bude dobila adekvatan odgovor.

Jermenija je, po njegovim rečima, sada „linija fronta civilizacije“, jer su „Jermeni na južnom Kavkazu poslednja prepreka za ekspanziju Turske na sever, jugoistok i istok. Spoljna politika Turske prevazilazi južni Kavkaz. Pogledajmo akcije Turske u Sredozemlju, Libiji, na Bliskom istoku, u Iraku i Siriji, što „pokazuje imperijalistički karakter politike Turske čije su akcije usmerene na obnavljanje Turskog carstva“, zaključio je Pašinjan svoje dramatično obraćanje „savesti sveta“, a pre svega Evrope, odnosno Zapada.

Naravno, on se u više navrata obratio i Rusiji, sa kojom je Jermenija u Organizaciji Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), nagovestivši da bi Moskva mogla direktno vojno da interveniše i zaštiti Nagorni Karabah od „azerbejdžanske agresije“, što je iz više međunarodnopravnih, realpolitičkih i interesnih razloga malo verovatno, a u svemu nije bez uticaja ni činjenica da je od svog izbora za premijera Pašinjan ispoljio naglašenu sklonost relativizovanju privilegovanog partnerstva sa Rusijom, nekoordinisanja koraka u spoljnoj politici sa Moskvom i traženja simpatija na Zapadu.

Jerusalim kao turski grad

Zanimljivija i indikativnija, a izgleda zasad i aktivnija od ruske svakako je uloga Turske u obnovljenim neprijateljstvima između odavno zavađenih kavkaskih suseda.

Predsednik Erdogan je odmah po izbijanju sukoba duž granice između Azerbejdžana i Nagornog Karabaha, koju Azerbejdžan ne priznaje, a Jermeni je smatraju državnom međom, bez zadrške pružio snažnu podršku svojoj braći po veri i otvoreno iskazao nadu da će Azerbejdžan uspeti da silom oslobodi svoje „okupirane teritorije“. Pri tome se, kao i obično, nije obazirao na zamerke iz međunarodne zajednice, a nekim kritičarima (npr. francuskom predsedniku Makronu) je, u svom maniru, čak i resko odbrusio.

Uprkos svim demantijima iz Bakua, nema nikakve sumnje da Ankara i logistički podržava azerbejdžanski vojni napor, kao i da na novi front prebacuje profesionalne džihadiste koje je prethodno štitila u Siriji, a zatim upotrebila u Libiji.

U međuvremenu, dok se azerbejdžanska armija uspešno koristi izraelskim oružjem, pa je Jerevan demonstrativno povukao svog ambasadora iz Tel Aviva, „sultan“ Erdogan je zapanjio svet još jednom dosledno neoosmanističkom tvrdnjom o Jerusalimu. Obraćajući se pre nekoliko dana poslanicima Velike narodne skupštine (Parlamenta), predsednik Turske se pozvao na kredite viševekovne vladavine Osmanskog carstva Jerusalimom, tačnije, kako je naveo od 1517. do 1917. godine.

Izraelska zastava u blizini džamije Al Aksa u Jerusalimu (Foto: Reuters/Ammar Awad)

„U tom gradu, koji smo morali da napustimo u suzama tokom Prvom svetskog rata, još uvek se mogu videti tragovi osmanskog otpora. Tako da je Jerusalim naš grad“, poentirao je Erdogan. Ovakvo svojatanje grada svetog trima jednobožačkim religijama, a koji Jevreji doživljavaju kao večni temelj svog duhovnog i nacionalnog identiteta, nije moglo da ostane bez odgovora. Usledile su gnevne reakcije u izraelskoj i široj svetskoj javnosti, ali se Erdogan zbog toga nije preterano uzrujao.

Nije li on, uostalom, već 2011. godine tvrdio da je njegova pobeda na izborima u Turskoj istovremeno pobeda i za mnoge druge sa mape neoosmanističke „geografske dubine“: „Verujte mi, Sarajevo je jednako dobilo kao i Istanbul, Bejrut je dobio koliko i Izmir, Damask kao i Ankara, Ramala, Nablus, Dženin, Zapadna obala, Jerusalim kao Dijarbakir“. Tvrdio je da je Kosovo Turska i da je Turska Kosovo, da u Libiji njegova država ima obaveze staranja o poretku, nasleđene od Osmanlija…

Nisu li stoleća osmanske vlasti, tokom kojih je Aja Sofija bila džamija, iznošena kao glavni argument u prilog legalnosti i legitimnosti njenog vraćanja u taj status.

Dela, a ne (samo) reči

Reči, reči, samo reči… umirivaće vas mnogi (navodni) geopolitički racionalisti i hladno objektivni analitičari svetskih zbivanja, smatrajući da ne treba pridavati veći značaj ovakvim i sličnim izjavama čoveka koji odavno upravlja sudbinom Turske, a želeo bi i da određuje tok zbivanja u znatno prostranijem regionalnom opsegu.

Poučavaju nas, takođe, da se on velikim delom obraća sopstvenom javnom mnjenju, težeći da poboljša svoj donekle poljuljani rejting i da skrene pažnju sa ekonomkih teškoća, sa kojima se Turska u novije vreme suočava.

Tačno je i jedno i drugo. Neće bombastične izjave same po sebi promeniti odnose snaga i konfiguraciju političke geografije zemalja na čije se gradove odnose Erdoganova verbalna posezanja, a sasvim je sigurno i da se on u mnogim prilikama sračunato više obraća svojim građanima i potencijalnim biračima nego inostranim činiocima.

Jermenskog premijera nisu, međutim, Erdoganove izjave navele da upozoravajuće progovori o obnavljanju „Turskog carstva“, već dela, odnosno uloga Ankare u jednom brutalno stvarnom i razornom ratu, što dokazuje da se neoosmanistička doktrina ne realizuje samo izjavama, diplomatskim, ekonomskim i kulturnim sredstvima tzv. „meke moći“, već, posredno ili neposredno, kad se za to steknu uslovi, i drugim, žešćim argumentima.

Predsednici Turske i Azerbejdžana Redžep Erdogan i Ilham Alijev prilikom obeležavanja stote godišnjice oslobođenja Bakua, 15. septembar 2018. (Foto: Predsednička kancelarija u Azerbejdžanu)

Na dosledno i aktivno neodstupanje od neoosmanističke vizije položaja, uloge i uticajnosti Turske na (makro)regionalnom i globalnom planu – nedavno je sintetički ukazao i izraelski politikolog Efraim Inbar: „Turska teži regionalnoj hegemoniji , narušavajući postojeći politički poredak na Bliskom istoku i u Istočnom Sredozemlju. Turska veoma aktivno deluje u svim muslimanskim zemljama, stremeći liderskoj ulozi. Uspostavila je vojno prisustvo u Iraku, Siriji, Zalivu (u Kataru) i u Somaliji. Odskora ugrožava suverenitet Grčke u Egejskom Moru i u Istočnom Sredozemlju (proglašavajući ‘granicu’ ekskluzivne ekonomske zone sa Libijom), i time se isprečava planovima izvoza gasa iz Izraela, Egipta i Kipra na evropska tržišta. Intervenisala je vojno u Libiji, bacajući oko na njeno energetsko bogatstvo i nadajući se koristi od njene obale (odskočne daske za ilegalnu imigraciju), kako bi stekla dodatne adute u nadgornjavanju sa EU. Nastoji da učvrsti svoj uticaj u Libanu i u oblasti Gaze, kao i u balkanskim zemljama koje su nekad bile pod osmanskom vlašću“.

Posle ovog sažetog bilansa realpolitičkog sprovođenja neoosmanističke politike Ankare u širem regionu, Inbar savetuje Zapadu da ipak ne otpisuje ovu snažnu muslimansku državu i (danas problematičnu) članicu NATO-a i da treba „praviti razliku između sadašnjeg turskog lidera i turskog društva u celini i očuvati mogućnost za bolje odnose sa budućom vladom koja neće biti pod kontrolom Partije pravde i razvoja (AKP) ili sa vladom zasnovanom na umerenim elementima u toj partiji“.

Endemska konstanta

Da čitavo tursko društvo nikako ne treba poistovećivati sa Redžepom Tajipom Erdoganom, pa i sa njegovim načinom i stilom autokratskog upravljanja državom, kao i naglašenim islamizmom, dokazali su i rezultati poslednjih lokalnih izbora, kad je AKP doživela relativni, a bolan neuspeh, izgubivši, pored ostalih gradova, Istanbul i Ankaru. Ovo samo po sebi nije, međutim, nikakva garancija da će bilo koja „umerena“ turska vlada suštinski odstupiti od neoosmanizma, endemske konstante u celokupnom državno-nacionalnom nastupanju Turske i inherentne komponente turskog mentaliteta.

Bivši ministar inostranih poslova Turske, otmeni gospodin evropskog obrazovanja i svetskih manira, pokojni Ismail Džem, napisao je jednom prilikom u listu „Sabah“ da je Ataturkova modernizacijska i sekularizacijska revolucija kojom je srušen državni i kulturni model teokratske imperije bila, zapravo, jedan, doduše istorijski u datim okolnostima nužan, incident, ali da bi bez njega Osmansko carstvo gotovo sigurno vremenom evoluiralo ka obrascu evropske ustavne monarhije i na taj način se skladno integrisalo u morfologiju zapadnog političkog i civilizacijskog prostora.

Nije li to, za razliku od Erdoganovog, otvorenog, grubog i većma panislamističkog neoosmanističkog programa, onaj pravi, Evropljanima simpatičan i prihvatljiv lik kultivisanog predstavnika poznoosmanske elite, sa kakvim se moglo razgovarati „na naš način“?

I Erdogan i Džem, koji kao da pripadaju dvama udaljenim svetovima, u vreme raspadanja Jugoslavije i ratova u BiH i na KiM, zastupali su istu, neoosmanističku politiku. I svaka turska vlada, i svaki turski zvaničnik, opet bi je zastupali, da kojim slučajem na Balkanu ponovo, ne daj Bože, progovori oružje. To je, jednostavno, tako i nije ništa nenormalno ili čudno i ni na koga se tu ne treba ljutiti, samo što prilikom razvijanja što boljih i sadržajnijih odnosa sa Turskom, čemu treba istrajno težiti, ovu konstantnu nikada ne valja gubiti iz vida.

Predsednici Srbije i Turske Aleksandar Vučić i Redžep Erdogan, Ankara, 7. maj 2018. (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

I zbog toga su, kao i zbog niza drugih razloga, mir i stabilnost na Balkanu od najvećeg suštinskog značaja, a svako pominjanje nekakvog ratnog razrešenja postojećih neslaganja neodgovorno prizivanje opšte tragedije, u koju bi se, kao i uvek, spremno umešali brižni „pomoćnici“ sa strane.

Sržna strategija

Kad je o Turskoj reč, sve je još 2005. godine u jednom televizijskom intervjuu objasnio Ahmet Davutoglu, bivši ministar inostranih poslova i premijer, politikolog koji je u svojoj knjizi „Strategijska dubina“ najdetaljnije i najcelovitije izložio neoosmanistički koncept, utemeljen na „geografskoj i na istorijskoj dubini“ (a koji se sada primenjuje u Nagornom Karabahu).

Pošto je naglasio da za Tursku, kao državu koja poseduje istorijsku i geografsku dubinu i svesna je odgovornosti koju ta činjenica nosi, nema druge do da u svom okruženju uspostavlja bezbednosne krugove. Prvi takav krug predstavljaju susedne države i imperativ je da se otklone svi problemi koje Ankara sa njima ima, a u čemu je, prema tadašnjem Davutogluovom (pokazalo se nerealno optimističkom) sudu, tokom prethodnih nekoliko godina uglavnom i uspela.

Drugi bezbednosni krug, problematičniji i sa više kriza, bio bi onaj koji počinje iza teritorija susednih država i podrazumeva „na Balkanu Kosovo, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju; na Kavkazu Abhaziju, Čečeniju, Osetiju, (Nagorni) Karabah, a na Bliskom istoku centralni deo Iraka i Palestinu“. Turska, poručio je Davutoglu, ne može biti nezainteresovana za zbivanja u tim problematičnim oblastima, jer se ova, pored uticaja na globalnom planu, neposredno i nje tiču.

Davutoglu je ovako govorio pre petnaest godina. U međuvremenu je, kao najbliži Erdoganov saradnik, bio i ministar inostranih poslova i premijer. Danas je on politički u opoziciji. Međutim, doktrina Strategijske dubine i dalje je u srži, a njeno diverzifikovano taktičko ostvarivanje prepoznaje se u svakom konkretnom potezu turske spoljne politike.

 

Naslovna fotografija: Anadolu Agency/Getty Images

 

Izvor Sveosrpskoj.com