sssr

Slobodan Samardžija: Raspad SSSR-a još traje

Ukratko, sve ukazuje na to da se Sovjetski Savez još nije raspao u onoj meri u kojoj su to želeli oni koju su mu skrojili takvu sudbinu

„Narandžasta revolucija” u Ukrajini, „Revolucija ruža” u Gruziji, „Revolucija lala” u Kirgiziji, pobuna u Belorusiji, rat Jermenije i Azerbejdžana u Nagorno-Karabahu, konflikt Moldavije sa samoproglašenom Pridnjestrovskom republikom… Dilema se nameće sama po sebi: da li je raspad Sovjetskog Saveza 1991. za pomenute zemlje bio korak napred, ili korak nazad?

Kao da je preko noći stečena samostalnost mnoge – zbunila. Oslonac koji im je, hteli to da priznaju ili ne, decenijama pružala centralna vlast, obrušio se. Trebalo je na svoja pleća preuzeti odgovornost. Ne samo za sopstvene sudbine, već i za sudbine onih s kojima su doskora živeli, a koji su i dalje ostali tu, u susednom dvorištu, ali sada pod nekom drugom, to jest svojom vlašću.

Stara izreka kaže: „Zavadi pa vladaj”. A u bivšim sovjetskim zemljama imalo se oko čega zavaditi. Bilo da su smeštene uz samu granicu Evropske unije, ili neke druge velike zajednice, pa i države, bilo na prostorima koji su vekovima u svojim dubinama čuvali najrazličitija blaga, pogotovo energente, koji su postali nasušna potreba. Tradicionalne nesuglasice oko vere i nacije bačene su u drugi plan. Neki su se u tim novim okolnostima snašli, većina nije. Nezadovoljnici danas ili dižu bune sami protiv sebe, ili ratuju protiv dojučerašnjih komšija.

Sve navedeno nameće pitanje: Zašto se prva zemlja socijalizma, koja je brojala 15 republika i čiji su se narodi sporazumevali na čak 14 zvaničnih jezika, tako dugo rastače? I koje su to nevidljive veze što i dalje stoje na putu „novooslobođenih” naroda ka potpunoj samostalnosti?

SSSR je iznikao iz carske Rusije, čije je unutrašnje uređenje bilo takvo da su zakoni koji su važili u Moskvi podjednako važili na celoj teritoriji evroazijske imperije. Car je bio poglavar svima, a crkva je, kao produžena ruka, brinula o dušama njegovih podanika.

Onog dana kad je sovjetska država prestala da postoji mnoge veze su i dalje ostale neprekinute. Ljudi su nastavili da žive jedni pored drugih, da idu na isti posao, u istu školu, da se nedeljom i praznikom okupljaju… Granice između država jesu uspostavljene na terenu, ali da bi se ušančile i u glavama, moralo je da se desi mnogo više. To „više” neki su pokušali da nađu u već obojenim i drugim revolucijama i međusobnim ratovima.

U međuvremenu, svako je pokušao da se dokaže. Ne toliko dojučerašnjim komšijama, poznanicima, nekome u dalekom svetu, koliko samom sebi.

Ukratko, sve ukazuje na to da se Sovjetski Savez još nije raspao u onoj meri u kojoj su to želeli oni koju su mu skrojili takvu sudbinu. Naprotiv, duh prve zemlje socijalizma kao da i dalje živi. Ponešto konfuzan, neprilagođen novim okolnostima, ali nesumnjivo prisutan. Oni koji su mu predvideli kraj shvataju da još ima previše toga što je moguće izgubiti. A to kod mnogih izaziva nemalu dozu nervoze. Ne iz straha da bi negde mogao da iznikne neki novi SSSR, već stoga što su oni koji su ga gurali u ponor svesni da nisu ponudili valjanu alternativu.

Sudbina sovjetske države u velikoj meri oslikava sudbinu sveta 20. veka. Bio on demokratski ili autokratski. Sve što se dešava u državama pomenutim na početku teksta dešava se i tamo gde sovjetski duh nikad nije kročio. I tamo vlada zbunjenost izazvana buđenjem doskora zamrznutih težnji ljudi da žive u najmanju ruku – normalno.

„Obojeni protesti” u Americi najdrastičniji su oblik novih pobuna. Ovde zaklinjanje u demokratiju, ili ono što bi neki pod tim voleli da vide, ne može mnogo da pomogne. Čak su i ratovanja po ko zna kojim stranama sveta pala u senku svakodnevnih okršaja na ulicama američkih gradova. Recept za miran život još nije pronađen.

To je u velikoj meri i razlog za dug raspad Sovjetskog Saveza. Primeri predočeni onima koji su onako zdušno slavili novostečenu slobodu jednostavno nisu bili prihvatljivi. Nijedna od „obojenih revolucija”, čiji su pokretači prenebregli najvažniju stvar – da se novo društvo može stvarati samo sa novim ljudima – nije ni mogla da uspe. Istorijske promene ostvaruju se s onima koji nemaju za čim da žale, šta da izgube. I koji se neće mnogo premišljati kada dođu u situaciju da odlučuju na koju stranu da se upute. Kao u sovjetsko doba.

 

Izvor Politika, 14. oktobar 2020.

 

BONUS VIDEO