Pobuna protiv liberalnog sveta

Mnogi misle da će odlaskom Trampa sa političke scene stvari da se vrate na stanje liberalne hegemonije. Istorija kazuje da su šanse da će se to dogoditi minimalne

Džon Dž. Miršajmer sa Univerziteta u Čikagu, jedan od vodećih američkih intelektualaca u oblasti međunarodnih odnosa, nedavno je dobio prestižnu nagradu „Džejms Medison” koju dodeljuje Američko bibliotekarsko društvo. Prihvatajući je, održao je zapažen govor pod nazivom „Liberalizam i nacionalizam u savremenoj Americi” (koji će biti objavljen u tekstualnoj formi u žurnalu „PS“). Radi se o izuzetno pronicljivoj i oštroumnoj analizi američke politike u ovim nemirnim vremenima.

Centralna realnost aktuelnog političkog pejzaža, u Miršajmerovoj perspektivi, jeste to da posthladnoratovski period „razuzdanog liberalizma” – koji je trajao od 1990. do 2016. godine – upravo ustupa mesto rastućem talasu nacionalizma. Malo je teško odati priznanje ovakvom zaključku s obzirom na hegemonsku silu liberalizma u američkoj politici od kraja Hladnog rata i njegovo svesrdno prihvatanje od strane praktično svih elitnih institucija ove zemlje, uključujući Demokratsku stranku, prestižne univerzitete, uticajne institute, popularnu kulturu, velike banke, velike tehnološke kompanije i druge korporacije, kao i većinu velikih medija.

Ali Miršajmerova „centralna teza” jeste da svaki put kada se odnos snaga u bilo kom političkom sistemu snažno zaljulja ka liberalizmu u meri da to predstavlja smrtnu pretnju za ideologiju nacionalizma – kao što se dogodilo u najvećem delu Zapada nakon Hladnog rata – tada obavezno usledi povratna reakcija. Potom, navodi Miršajmer, „nacionalizam svaki put izađe kao pobednik, jer je reč o najmoćnijoj političkoj ideologiji u modernom svetu.” Upravo to se dogodilo u prelomnoj 2016. godini, kada je Donald Tramp postao američki predsednik a Velika Britanija glasala za napuštanje Evropske unije. „Ovaj uzlet nacionalizma”, kaže Miršajmer, „nastavio se nesmanjenom žestinom i nakon 2016. godine.”

Šta je liberalizam?

Kako bismo razumeli Miršajmerovu tezu potrebno je prvo da razjasnimo šta on podrazumeva pod terminima liberalizam i nacionalizam. Prvi princip liberalizma je svetost individualnosti i „neotuđivih prava” pojedinca, uključujući i pravo na sleđenje sopstvene vizije dobrog života. Ovo stvara snažnu normu tolerancije i strogu zapovest „živi i pusti druge da žive”. Liberalizam takođe zagovara postojanje državne vlasti koja će biti dovoljno snažna da zaštiti pojedinca od samovolje drugih ljudi i da bude garant njegovih prava, ali ne toliko jaka da ta prava može da ugrozi. Konačni cilj je da pojedinac ima najveći mogući stepen slobode u sopstvenom životu, ostajući unutar konteksta građanske harmonije.

U ekonomskom smislu, ovo vodi ka laissez faire načinu razmišljanja – uklanjanju ekonomskih barijera, slobodnoj trgovini, vlasničkim pravima i prepuštanju silama tržišta. U filozofskom smislu podrazumeva i „snažnu univerzalističku dimenziju”. Liberali čvrsto veruju da su njihovi stavovi primenjivi na čitavo čovečanstvo, uvek i svuda.

Džon Miršajmer (Foto: Bryan Gagnon)

U kontrastu sa univerzalističkim etosom liberala, nacionalisti su partikularisti. Oni veruju da se ljudi „rađaju i razvijaju u društvenim grupama koje oblikuju njihov identitet i koje zahtevaju lojalnost.” A najvažnija od svih društvenih grupa je nacija. Miršajmer kaže:

Nacijama su neophodne političke institucije da bi njihovi pripadnici živeli u miru i prosperitetu. Njima su neophodna pravila koja definišu šta je prihvatljivo a šta neprihvatljivo ponašanje, kao i načine kako će biti rešavani sporovi. Nacijama su političke institucije potrebne i da bi ih zaštitile od drugih nacija koje bi mogle poželeti da ih napadnu… Od ranih 1500-tih, dominantna politička forma u celom svetu je država. Stoga nacije žele sopstvene države, jer se kroz njih najlakše dolazi do opstanka i napretka.

Osveta nacionalizma

Miršajmer prepoznaje četiri odlike nacionalizma koje su oblikovale viševekovnu eru nacionalnih država:

  • Osećaj „jedinstva” u kojem gotovo svi pripadnici stiču utisak da su deo zajedničkog poduhvata;
  • Jedinstvena kultura, odnosno niz praksi, uverenja i tradicija naširoko prihvaćenih od strane građana;
  • Osećaj svetosti teritorije, uključujući i naširoko prihvaćeni duboki osećaj povezanosti sa određenim geografskim prostorom (otadžbina);
  • I na kraju „ključno pitanje suvereniteta”, koje nacije navodi da maksimalno uvećaju kontrolu nad sopstvenom političkom sudbinom, ljubomorno čuvajući svoje običaje i prakse u pogledu uređenja političke vlasti unutar države, kao i u odnosu na druge nacionalne države. Nacionalisti naročito žele da njihove nacije budu oslobođene od opterećenjȁ koja nameću spoljni uticaji.

Nije teško primetiti da su liberalizam i nacionalizam po mnogo čemu međusobno kontradiktorni, a otuda i „konfliktni”. Međutim ponekad mešanje ova dva „izma” zapravo može da proizvede harmoničnu građansku ravnotežu. Takav ekvilibrijum je postojao tokom najvećeg dela američke istorije. Ali liberalizam, ohrabren trijumfalnim uzletom na kraju Hladnog rata, pokušao je da marginalizuje ili čak poništi američki nacionalizam, što je na kraju dovelo do moćne povratne reakcije koju sada gledamo. Na mnogo načina Trampova izborna pobeda iz 2016. može se posmatrati kao „osveta nacionalizma”, zaključuje Miršajmer.

Iz naše savremene istorije – kao i iz istorije drugih zapadnih država – možemo videti da liberalizam ozbiljno ugrožava nacionalizam svaki put kada dođe blizu hegemonskog statusa. Liberalni pojedinci, videći sebe primarno kao „egoistična bića čiji je cilj maksimalno povećanje lične koristi“, imaju tendenciju da podrivaju nacionalistički osećaj jedinstva. Oni nastoje da oslabe nacionalni identitet. Polazeći od univerzalističkog koncepta o zajedničkom čovečanstvu, oni nastoje da ponište nacionalne granice, kao i sami koncept suvereniteta. Oni pozdravljaju pojavu globalne elite, „koju povezuju zajednički ekonomski interesi i društvene veze, kao i sopstveni osećaj identiteta koji se svodi na parolu ’mi smo građani sveta’”. Oni rade na stvaranju međunarodne ekonomske strukture, koja dodatno slabi državne granice i osećaj identiteta.

Ubrzanje u pogrešnom pravcu

Ukratko, nezauzdani liberalizam neizbežno lansira frontalni napad na sami koncept kohezivne i čvrsto definisane države. Takav napad dovodi do situacije u kojoj građani počinju da gube veru u državu. Ova erozija nacionalne solidarnosti zauzvrat dovodi do stvaranja društvenih tenzija i čak haosa, jer nacionalizam igra ulogu svojevrsnog građanskog lepka koji pomaže održanju društvenog jedinstva. Uklonimo li taj lepak, liberalizam gubi sposobnost da održi nacionalnu kohezivnost. Kad se to dogodi, prvi impuls liberalnih lidera jeste da ubrizgaju još individualizma i univerzalizma u političku zajednicu, time dodatno pogoršavajući nastupajuću krizu onoga što Miršajmer naziva „liberalizmom na steroidima”.

Upravo to se dogodilo u Americi tokom onoga što Miršajmer naziva „zlatnim dobom liberalizma.” Odgovor na rast građanskih tenzija izazvan lošom kontrolom granica bio je dodatno otvaranje granica. Odgovor na merkantilističku agresivnost nekih američkih trgovinskih partnera, podstaknutu režimom slobodne trgovine, sveo se na još veću posvećenost slobodnoj trgovini. Rastući problem društvene nejednakosti podstakao je elite da još čvršće prihvate laissez-faire ekonomiju u trenutku kada je rast gigantskih tehnoloških imperija dodatno pogoršavao nejednakost. Kakav je bio odgovor elite kada je američko društvo shvatilo da univerzalistički ratni porivi njihove države potkopavaju njeno jedinstvo i finansijsku stabilnost? Pod Džordžom V. Bušom i Barakom Obamom taj odgovor se sveo na počinjanje novih ratova.

Bivši predsednici SAD Džordž V. Buš i Barak Obama sa suprugama, Vašington, 24. septembar 2016. (Foto: Zach Gibson—AFP/Getty Images)

Razlog za sve ovo je to što su liberalna načela (individualizam, univerzalizam, identitetski način razmišljanja, stvaranje transnacionalnih elita) bili glavni pokretači unutrašnje i spoljne politike u Americi. Liberalni momentum je u značajnoj meri prihvaćen od strane obe političke partije, a teško da je na sceni postojala ikakva iole značajnija nacionalistička protivteža. Zaista, na vrhuncu moći liberalizma mnogi na Zapadu su na nacionalizam gledali kao na svojevrsni politički leš. Miršajmer citira istoričarku Žil Lepor (koja je univerzalistički liberal prvog reda): „Nekim globalistima se učinilo da je nacionalizam mrtav.”

Zanimljiva vremena

A onda su došli Tramp i Bregzit, i to nakon nacionalističkih trijumfa u Mađarskoj i Poljskoj, zajedno sa istovremenim nacionalističkim uzletima u brojnim drugim evropskim zemljama. „Nezauzdani liberalizam koji je dominirao u političkom pejzažu Sjedinjenih Država nakon Hladnog rata je zapao u ozbiljnu krizu, najviše zbog toga što je zapretio američkom nacionalizmu, koji je uspeo da se samopotvrdi pod predsednikom Trampom”, ističe Miršajmer.

Čovek može da dovede u pitanje stručnost Trampa kao predsednika, „a ja sam među prvima koji bi to učinili”, kaže Miršajmer, „ali nema sumnje da on od početka svoje karijere sledi nacionalističku agendu i da mu je to pomoglo da se domogne Bele kuće.” Nastojeći da dokaže svoju tezu o nacionalističkom etosu, Miršajmer jasno kazuje da je Trampova najznačajnija politička karakteristika bila to što je jedini među predsedničkim kandidatima 2016. godine razumeo da se Amerika nalazi usred epske borbe između liberalizma i nacionalizma. Ali to što je Tramp politički profitirao od povratka nacionalizma ne znači da je on bio pokretač tog procesa. „Njegov izbor”, navodi Miršajmer, „bio je manifestacija procesa koji je 2016. godine uveliko bio u toku.”

I koji još uvek traje. „Iako liberalizam neće iščeznuti”, ukazuje Miršajmer, „Sjedinjene Države će nastaviti da budu liberalna nacionalna država, a ne samo liberalna država. Nacionalizam ostaje najozbiljnija politička ideologija na svetu i ni on, ni nacionalna država neće nikuda nestati u doglednoj budućnosti.”

Ovakav zaključak dovodi u pitanje neke od preovlađujućih pretpostavki našeg doba. Mnogi zagovornici liberalizma izgleda misle da će odlaskom Trampa sa političke scene (što će se po svoj prilici uskoro dogoditi) stvari da se vrate u normalno stanje, odnosno da ćemo se vratiti u dane liberalne hegemonije. Ako je Miršajmer u pravu, male su šanse da će se to dogoditi. Borba između dva „izma” će biti nastavljena, možda čak i intenzivnije nego ikad do sada, budući da nacionalizam pokušava da povrati status u najmanju ruku ravnopravnog takmaca liberalizmu.

Predsednik SAD Donald Tramp dočekuje premijera Mađarske Viktora Orbana ispred Bele kuće, 13. maj 2019. (Foto: AP/Manuel Balce Ceneta)

Jedna stvar se ipak može predvideti sa sigurnošću: nastavićemo da živimo u zanimljivim vremenima.

 

Robert V. Meri je bivši dopisnik lista Volstrit džornal iz Vašingtona, izvršni direktor lista Kongresni kvartal i autor pet knjiga o američkoj istoriji i spoljnoj politici

 

Preveo Aleksandar Vujović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Janek Skarzynski/AFP/Getty Images

 

Izvor The American Conservative

 

BONUS VIDEO