Krah priče o „evropskoj perspektivi”

Priča o evropskoj perspektivi više ne igra nikakvu ulogu, ne završava posao, ne služi onome čemu je namenjena. Šansa je propuštena i sada se vreme ne može vratiti nazad

„Današnja diskusija potvrdila je da je dijalog jasno povezan sa evropskom budućnošću Kosova i Srbije.“ Autor ove rečenice je Miroslav Lajčak, nakon sastanka ministara spoljnih poslova EU. Na Zapadu ništa novo.

Trenutak podseća na opis Remarka u istoimenom romanu, kada Paul Bramer odlazi na odsustvo u rodni grad nakon dugih rovovskih borbi. I tada shvata da više ništa nije isto.

Bramerova percepcija rata je jedno, a njegovih sagovornika nešto sasvim drugo. Ubeđuju ga da ne shvata celinu, pod utiskom je dešavanja sa linije fronta na kojoj je neposredno angažovan, dok nemačke trupe napreduju ka Parizu.

Pesimizam glavnog književnog lika, uz postavljanje pitanja čemu rat i žrtve, u velikoj meri i nagoveštava poraz koji će uslediti. Bez opredeljenosti za borbu, bez uverenja da se borbom brani sloboda kao viša vrednost, svega onoga o čemu piše Stanislav Krakov oslikavajući dešavanja sa Prokletija, Krfa, Kajmakčalana (Život čoveka na Balkanu), nema ni pobede. Džaba su velike priče o celini dugačkog fronta i teoretisanja kojim pravcem najbrže stići do Pariza.

Veliko ništa u najavi

Zato je sada džaba i Lajčakovo ponavljanje teze o „evropskoj budućnosti“. Kada je lansirana, pre dve decenije, još je i vršila funkciju. U međuvremenu, totalno potrošena, postala je bezvredna. Kao da se u Beogradu ne čitaju vesti, ne prate dešavanja u svetu, ne poznaje stanje unutar EU i raspoloženje javnosti unutar ključnih država članica.

Evropske budućnosti nema ne samo zbog institucionalne blokade u koju je EU zapala ili očiglednih političkih mimoilaženja, već i zato što nas tamo većina jednostavno neće. U takvim okolnostima insistiranje na „konačnom i sveobuhvatnom rešenju“ tiče se samo jedne stvari – implementacije Išingerovog plana. Bez ikakvih nadoknada, kompenzacija, ustupaka. Bez evropske perspektive, koju, usput da se doda, Lajčak i ne može da obeća, pošto od njega taj proces uopšte ne zavisi. Od njega čak ne zavisi ni eventualna promena stava Slovačke po kosovskom pitanju. Lažnoj „Republici Kosovo“ treba obezbediti članstvo u UN. I tu je tačka.

Miroslav Lajčak i Hašim Tači na sastanku u Prištini, 14. oktobar 2020. (Foto: facebook.com/LajcakMiroslav)

Gomila parola koje se plasiraju, uključujući i poslednju, služe samo da bi sakrile ovu činjenicu. Tome služi i ponuđeni argument o mišljenju „Ustavnog suda Kosova“ posvećenog Zajednici srpskih opština. Tobože, sada se protiv odluke ne može, pa će ZSO biti nekako formirana, ali nikako sa nadležnostima i pravima kako je prvobitno planirano. U prevodu, predstavljaće jedno veliko ništa.

Ustav Srbije? Nevažno

Istovremeno, Ustav Srbije ne postoji kao argument, to se u Briselu nikoga ne tiče. Iako je Srbija zemlja-kandidat za članstvo! U ovom konkretnom primeru koncept vladavine prava ne počiva na poštovanju ustavnih normi, nego na njihovom grubom kršenju.

Aktiviranje „kosovskog pitanja“ od strane EU kojem prisustvujemo, uz mnogo medijske buke i propagande, samo je nastavak svih njihovih prethodnih pokušaja da „zatvore slučaj“. Po onoj Staljinovoj „ako nema čoveka – nema ni slučaja“, pokušavaju da oposle „ako nema slučaja – nema ni problema“. Što znači da se konačno zastava lažne države samoproglašene na srpskoj teritoriji zavijori na obali Ist rivera. Time se okončava vrlo neprijatan proces i sakriva politički neuspeh.

Nema više nezgodnih pitanja o kršenju svih normi koje su mogle biti prekršene, o agresiji na suverenu državu, o saradnji sa teroristima, o najvećem skladištu narkotika na celom kontinentu iz kog se „roba“ distribuira pa Evropi punih deceniju i po…

Predvođena Nemačkom, EU je i te kako investirala u „kosovsku nezavisnost“. Ipak, rezultat je izostao. Umesto da jednostrana akcija proizvede korist, donela je brojne probleme. Između ostalog i tako što je zahvaljujući ovoj velikoj gluposti EU otvoren širok manevarski prostor za jačanje ruskog i kineskog uticaja.

Potcenjivanje srpske borbe

Insistirajući na striktnom poštovanju međunarodnog prava (ne samo Rezolucije 1244, već i Povelje UN i Helsinškog završnog akta) dve stalne članice Saveta bezbednosti učvrstile su svoju poziciju najpre u Srbiji, a zatim, sporije ili brže, širile su ga u neposrednom okruženju. Brisel je potcenio srpsku opredeljenost za borbu, zanemario čvrsto ukotvljeno uverenje naroda da je nužno braniti slobodu kao višu vrednost. Niko iz tih intelektualnih kružoka nije čitao Krakova.

Tu je malo šta promenilo i usmeravanje unutrašnjih političkih procesa preko ciljanih pritisaka i kampanja, večito deljenje lokalnih aktera na podobne i nepodobne. Otuda i suštinsko nerazumevanje i pogreški koje su načinili i aktuelnog stanja. Još više im se osvetilo omalovažavanje Rusa i Kineza, što je uzrokovalo užasno lošu procenu razvoja njihovih potencijala u regionalnom kontekstu.

Da glavobolja bude snažnija potrudio se Donald Tramp, menjajući američki odnos prema Briselu, dodeljujući EU položaj neravnopravnog partnera. NATO osigurava bezbednost teritorije, logično je što SAD na to podsećaju. Logično je i da usled toga nema više one monolitne „zapadne gromade“ kada se govori o „kosovskom pitanju“.

Propuštena šansa

Percepcija evrobirokratije je jedno. Uzdaju se u Lajčaka, pošto im je to put ne samo za „zatvaranje slučaja“, već i za ekspresno potiskivanje ruskog i kineskog uticaja. Brzo otvaranje poglavlja o spoljnoj i bezbednosnoj politici poslužilo bi za ovu svrhu, uz zahtev da pregovori traju kratko i završe se brzo. Ne može se u EU bez zatvorenih poglavlja! Jasno je u kom smeru bi se stvari kretale.

Uostalom, na istom sastanku ministara spoljnih poslova, više je vremena posvećeno uvođenju novih sankcija Rusiji, nego Kosovu. Međutim, percepcija srpskog javnog mnjenja je nešto sasvim drugo. Sveprisutni pesimizam u iskrene namere i mogućnosti EU širi se i preko granica Srbije, postaje „balkanski fenomen“ i bolje nego išta drugo nagoveštava dramatičan poraz Brisela koji će uslediti.

Aleksandar Vučić i Miroslav Lajčak na konferenciji za medije u Beogradu, 16. oktobar 2020. (Foto: Dragan Kujundžić/Tanjug)

Zabavljena pogledom ka celini dugačkog fronta na kom su odavno Rusi, odnedavno Kinezi, a sada se pomaljaju i Amerikanci, EU je bagatelisala odnos prema sopstvenoj periferiji. Epilog svega je da se mnogo toga promenilo.

Priča o evropskoj perspektivi više ne igra nikakvu ulogu, ne završava posao, ne služi onome čemu je namenjena. Šansa je propuštena i sada se vreme ne može vratiti nazad.

 

Naslovna fotografija: europa.rs

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO: