Lukašenkova politička alhemija

Lukašenko se sada bavi pitanjem kako će izvršiti transfer moći na vlast koja bi imala ne samo njegovo apsolutno poverenje, već i apsolutno poverenje beloruskog naroda

Beloruski opozicioni političari i aktivisti, privedeni nakon predsedničkih izbora u ovoj zemlji 9. avgusta, imali su prošle subote sasvim neobičnog posetioca. U pritvorskoj jedinici KGB-a Belorusije organizovan je četvorosatni sastanak između aktuelnog lidera Aleksandra Lukašenka i vodećih opozicionara, od kojih su neki i duže od dva meseca iza rešetaka. Zapravo, teško je reći ko je kod koga bio u gostima, imajući u vidu da se Ljilja Vlasova, Viktor Babariko, Vitalij Škljarov, Sergej Tihanovski i ostali uhapšeni predvodnici opozicije – teško mogu nazvati domaćinima u zdanju tajne policije koju kontroliše Lukašenko. Ruku na srce, i šturi foto-kadrovi sa ovog sastanka upravo o tome svedoče: otac nacije okupio je oko sebe nestašnu dečicu, kažnjenu da ne mogu da izlaze na ulicu i igraju se revolucije s drugarima iz Poljske, Litvanije i Ukrajine.

Ambicije stranog faktora

Ne treba sumnjati da je ova iznenadna empatija predsednika izazvana krajnje pragmatičnim razlozima. S jedne strane, Lukašenko je pritisnut sankcijama Zapada zbog optužbi za krađu izbora i brutalno postupanje prema demonstrantima. Reč je o građanima koji su izašli da izraze nezadovoljstvo – sumnjajući da je predsednik u prvom krugu zaista osvojio preko 80 odsto glasova u borbi za šesti uzastopni mandat. To bi, možda, i bila slika „poslednjeg diktatora u Evropi“, da nije nekih „malih“ nelogičnosti koje dovode u pitanje imidž opozicionih „boraca za slobodu i demokratiju“. Najpre, popularnost Lukašenka u Belorusiji je i dalje velika, imajući u vidu da već 26 godina neprikosnoveno, ali dosta uspešno vlada zemljom, a da opozicija u liku Svetlane Tihanovske – nije imala ni blizu tako visoku podršku, što su pokazivala sva predizborna istraživanja.

Tu je i neskriveno prisustvo stranog faktora, pre svega „dragih komšija“ iz Poljske i bivših sovjetskih baltičkih republika, iza kojih stoje NATO i EU. Kako je ocenio ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov, iza toga se kriju velikopoljske ambicije, i snovi da se politički uticaj Varšave može ponovo proširiti na područje Belorusije. A to je, da podsetimo, zona vitalnih ruskih interesa, imajući u vidu da je Minsk osnivač i član brojnih međunarodnih organizacija i alijansi, zajedno sa Moskvom. To je i vojni savez ODKB, zatim Evroazijska ekonomska unija, pa Zajednica nezavisnih država. Osim toga, postoje i isključivo rusko-beloruske integracije, kao što su Carinska unija i Savezna država. Sve to ukazuje da Zapad, podržavajući „svoje“ demonstrante u Belorusiji, dobro zna šta čini i koliko je opasno, imajući u vidu da Kremlj ima i pravo i obavezu da Lukašenku priskoči u pomoć u slučaju spoljne ili unutrašnje agresije ili destabilizacije. Svi oni koji podržavaju demonstracije i revoluciju u Belorusiji sigurno su svesni da time rizikuju ugrožavanje, u najmanju ruku, regionalnih okvira bezbednosti i stabilnosti.

Predsednici Rusije i Belorusije Vladimir Putin i Aleksandar Lukašenko

S druge strane, beloruski predsednik, čvrsto podržan od kolege iz Moskve Vladimira Putina, kao i od čitave ruske države, uspeo je da odoli najvećim naletima „obojene revolucije“ i održi se na vlasti u najkritičnijem periodu. Ne treba sumnjati da je to bio i Putinov savet, da ne sme u Minsku da se ponovi kijevski scenario s Majdana, kada je ukrajinski predsednik Viktor Janukovič – uprkos tome što je pristao na sve zehteve opozicije i sa šefovima diplomatija Nemačke, Francuske i Poljske potpisao sporazum koji garantuje raspisivanje izbora na svim nivoima – morao odmah posle toga da beži i iz zemlje da ne bi bio ubijen. Iako Janukovič nije pokrao izbore već je predložio šest meseci „pauze u evrointegracijama“ dok ukrajinski eksperti pre potpisivanja detaljno prouče ekonomski sporazum koji je ponuđen iz Brisela. Majdanski naslednici su ga potom potpisali bez „proučavanja“, ali je ekonomska situacija u zemlji i dalje teška. Poučen ovim iskustvima, Lukašenko nije tražio milost Zapada već konkretnu i opipljivu pomoć Rusije, a onda izdržao revolucionarni talas. I, za sada, „pretekao“.

Trenutak za kontraofanzivu

Uspeo je Lukašenko, koga zapadne prestonice više i ne priznaju kao legitimnog šefa države – isto kao što su osporili status venecuelanskog lidera Nikolasa Madura i njegov izbor za šefa države, a za predsednika priznali slabašnog Huana Gvaida – da konsoliduje svoje redove i iz teške situacije izbori u najmanju ruku pat-poziciju. Dok je, recimo, izabrani predsednik Bolivije Evo Morales morao da odstupi pred naletom demonstranata. Ako su u početku na proteste izlazile hiljade ljudi, čak i radnim danima (i to ne samo u Minsku), sada je revolucionarni žar splasnuo. Na ulicama se aktivno suprotstavlja tek nekoliko stotina najupornijih boraca protiv režima. I to, uglavnom nedeljom, poput nekih „vikend revolucionara“. Desetostruko je smanjena i aktivnost internet-platformi odakle se razlivala propaganda protiv Lukašenka, na čemu su radile stotine ljudi, uglavnom iz susednih prestonica. Procena je, očito, da se Lukašenko ne može lako oboriti, već jedino čekati da sam napravi grešku, ili mu popusti instinkt samoodržanja.

A on mu u ovom trenutku nalaže nekoliko neodložnih stvari. Najpre, da je sad pravi trenutak da pređe u kontraofanzivu i pokuša da koliko je god moguće oslabi i razjedini opozicioni front koji ga umalo nije pokosio. Njegov prvi i osnovni korak bio je da zadobije podršku Kremlja, koji se uoči izbora i neposredno posle njih uopšte nije mešao na strani Lukašenka. Pustio ga je Putin „jedan na jedan“ sa Zapadom – kome je beloruski lider bezuspešno namigivao proteklih nekoliko godina. Pokazale su se ispravnim procene da su zapadni krugovi to činili samo da bi Lukašenku popustio oprez, ali i da bi u Belorusiju lakše prodrli novac i revolucionarni aktivisti. To je scenario koji je iskusio i Janukovič. Rusija je uglavnom neutralno posmatrala, povremeno ukazujući na čudne poteze Minska.

Uz jaku rusku podršku, kakvu je sada obezbedio, Lukašenko može da bude mnogo spokojniji, ali je morao da se odrekne „nezavisne politike“ kojom se dičio u javnim nastupima i da s više elana pristupi integraciji s Moskvom. U zapadnim krugovima to se tumači kao priprema „aneksije“ Belorusije, ali stvari ni iz daleka nisu tako jednostavne. Pre svega, Moskva i Minsk odavno imaju sporazum o zajedničkoj državi, ali ga već desetak godina upravo Lukašenko opstruira. Da nije to radio, Belorusija bi odavno bila ruska federalna jedinica s posebnim statusom u odnosu na sve druge. Analitičari ukazuju da je takav status jedini logičan, imajući u vidu da je ruski jezik maternji za oko 80 odsto Belorusa (toliko je Lukašenko i osvojio na izborima) i da se isti procenat izjašnjava za najtešnje savezništvo s Moskvom. Ovaj deo populacije svestan je da Belorusija ima samo dva puta: ili da, kao Ukrajina, postane deo antiruskog saveza, ili da bude u državnom sistemu moćnog ruskog suseda. Ukrajinski scenario niko od njih ne želi u svojoj zemlji, a pogotovo to neće dopustiti Moskva.

Demonstranti sa transparentom na kome su prikazani simboli otpora opozicione beloruske političarke Svetlane Tihanovske tokom mitinga u Minsku, 06. avgust 2020. (Foto: Celestino Arce/NurPhoto via Getty Images)

Drugi korak za Lukašenka je da odvoji što je moguće više opozicionih lidera i pokreta od čvrstog prozapadnog jezgra, sa kojim on u ovom trenutku ne može da pregovara – jer traže samo njegovu ostavku i raspisivanje novih izbora. Ako bi pristao, automatski bi potpisao sudbinu Janukoviča, a u zemlji bi nastao haos. Zato on serijom malih poteza fragmentiše opoziciju – neke pritvara, a nekima nudi saradnju. A većini njih, i jedno i drugo. To je suština njegove posete zatvoru KGB-a, koji je za tu priliku pretvorio u „mini-parlament“. „Cilj predsednika je da sasluša sva mišljenja. Sadržaj razgovora su učesnici zajedničkom odlukom odlučili da ostave u tajnosti“, saopšteno je na „Telegram“ kanalu Lukašenka. Oponente pokušava da ubedi da je jedini način za izlazak iz krize usvajanje novog ustava, nakon čega bi raspisao izbore na kojima bi svi mogli da učestvuju. A on sam, možda i ne bi. To može da bude primamljiv mamac.

Ali ove promene ne moraju da se dogode odmah i odjednom. Po rečima beloruskog politikologa Dmitrija Bolkuneca, šef države je „spreman za transfer vlasti“. „Lukašenko je politički bankrotirao, ali nije u stanju da izađe iz ove političke krize bez rešavanja nekih konceptualnih stvari“, ocenio je Bolkunec. I tu dolazimo do treće, najvažnije tačke za „transfer vlasti“. Nova garnitura mora da bude sastavljena od ljudi koji uživaju i njegovo i rusko poverenje, inače formula ne može da uspe. A najvažnije od svega je da ima poverenje beloruskog naroda i ovom političkom alhemijom se sada, uz podršku Moskve, Lukašenko bavi. Novi ustav, u paketu sa novim liderom, bilo bi rešenje koje može da odnese prevagu na predstojećim izborima, a Zapad ne bi imao previše argumenata da to osporava. Ukoliko bi izborni proces pratila i odluka o dubljoj integraciji Rusije i Belorusije – Moskva bi to zdušno pozdravila.

 

Naslovna fotografija: AP

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO: