Nikola Marinković: Izdavaštvo u vreme pandemije

Čuvajući sebe i druge od zaraze, gurnuli smo svoje komšije i sugrađane koji žive od knjige na ivicu egzistencije

zdavačko-knjižarska scena u Srbiji, do pre samo nekoliko meseci najrazvijenija u „regionu“, gotovo je zbrisana za prvih 10 dana vanrednog stanja u martu ove godine. Istina, razmere krize koje su pogodile izdavački sektor ne mogu se još uvek sagledati u potpunosti, tim pre što se širom Srbije i dalje troše viškovi para, zaostali od nerealizovanih letovanja, pomoći države i sl., ali stvari definitivno više neće biti kao što su bile.

Dvoslojna maska

Najbolji pokazatelj krize jeste jadikovanje za onim vidovima književnog života koji su i inače bili u krizi dok je sve bilo „normalno“ – tribinama i Beogradskim sajmom knjiga. Za razliku od zlatnog vremena književnih tribina, kada se na njih išlo ne samo zbog knjige već zbog slobode kojom je književnost zračila kada je drugde nije bilo (što znači da se književnost nije čitala samo nje radi), u 21. veku književne večeri, izuzev onih na kojima gostuju najpopularniji pisci, postale su neka vrsta anahronih društvenih događaja koji retko uspevaju da podsete na svoju pravu svrhu. Međutim, i takvi kakvi su, ovi događaji imali su svoju ulogu u dinamici književnog života, a prevashodno u višeslojnoj komunikaciji – na tribinama su se knjige prodavale, o njima se pričalo, autori su mogli da potpišu knjige, mogli ste da im se obratite itd… Međutim, sa epidemijom virusa korona tribine su pokrivene dvoslojnom maskom društvene odgovornosti i brige za javno zdravlje – pa se nisu održavale ni preko leta, kada je objektivno bilo uslova da se one izmeste u otvoren prostor. Jednostavno, književna sezona počinje na jesen i malo ko se trudio da tako nešto promeni.

Sajam knjiga, kao žiža književnog života i njegova slika u malom, posebna je priča. Godinama unazad izdavači koji pretenduju i na određenu vrstu misije u književnom životu javno kritikuju njegovu komercijalnu stranu – međutim sada, kada Sajma neće biti, ispostavlja se da je ta njegova komercijalna strana gotovo nedostižni ideal. U čitavoj Evropi otkazuju se ili reorganizuju veliki sajmovi knjiga, pa je i ovde bilo različitih predloga da se on koliko-toliko kompenzuje različitim festivalima knjige na otvorenom, prodajom na uličnim štandovima i sl., ali ništa od toga, pogotovo kada nema zajedništva među izdavačima i knjižarima, neće moći da nadomesti ni materijalnu ni simboličku vrednost Međunarodnog beogradskog sajma knjiga. Prihod sa Sajma, bez obzira na visoke troškove potrebne za kvalitetno učešće, važna je stavka u godišnjem ekonomskom planu izdavača i ove godine neće biti lako da se nadomesti.

Zamiranje knjižarskog života

Prvi i osnovni problem jeste bio zamiranje knjižarskog života, jer su knjižare za vreme vanrednog stanja, sve do prvih letnjih meseci, bile sablasno prazne. U Srbiji se i dalje preko 50% svih knjiga, a kod nekih izdavača i znatno više, proda upravo u knjižarama jer jedino one omogućavaju fizički kontakt sa knjigom pre kupovine, a to je zadovoljstvo koje se ničim drugim ne može zameniti niti nadomestiti. Upravo je taj fizički osećaj bliskosti razvejala epidemija. Morali smo držati distancu, a miris štamparske boje i papira kroz masku ne prolazi – sem toga, pomislio bi osvešćeni građanin, ko zna ko je sve to listao? Zbog toga se na primeru izdavaštva vidi sav tragizam života u gradovima – koji je tragizam zato što se nikako ne može izbeći ili izmeniti: čuvajući sebe i druge od zaraze, gurnuli smo svoje komšije i sugrađane koji žive od knjige na ivicu egzistencije. Biti knjižar danas znači biti kovid-bezbedan – jer ti niko ne prilazi – i biti na ivici materijalnog opstanka – jer je pandemija virusa iznova ogolila koliko su život i rizik nerazdruživo skopčani.

Šta onda izdavačima i knjižarima preostaje, ako već niko ne želi ili ne sme da im priđe? Da sami dopru do čitalaca i njihovog slobodnog vremena. Da bi knjiga ipak našla put do privatnog prostora ljudi, jedino rešenje je bilo da se iskoristi nešto što već naseljava privatni prostor svih nas – internet. Mnoge mlađe izdavačke kuće brzo su se okrenule internet-prodaji i u priličnoj meri uspele da nadomeste gubitke i stabilizuju poslovanje, pa se od avgusta sve češće, isprva bojažljivo, pojavljuju nova izdanja. To, međutim, pokazuje da je na delu žestoka i surova lekcija iz borbe za preživljavanje na tržištu: potrebno je u izuzetno kratkom roku radikalno promeniti načine komunikacije sa kupcima, unaprediti do maksimuma internet-prodaju i prisustvo na društvenim mrežama, i planirati iznova izdavačku jesen – sa novim naslovima, ali bez Sajma.

Da li će izdavači u Srbiji preživeti ovo? Zavidan broj izdavačkih kuća nužda je naterala da postanu kreativniji u svom nastupu prema čitaocima, tim pre što, ukoliko se razume na pravilan način, internet pruža mogućnosti koje pre nisu bile dostupne izdavačima. Informacije o knjizi možete poslati plaćenom viber porukom, različitim oglasima preko društvenih mreža, plaćenim oglasima u pretraživaču, slanjem mejlova i na niz drugih načina koji omogućavaju gotovo neprekidnu komunikaciju sa čitaocima, od trenutka kada se probude pa sve do kasnih noćnih sati. Srećom po srpsku kulturu, među izdavačima u Srbiji ima dovoljno preduzimljivih urednika koji su uspeli da se prilagode uslovima poslovanja na internetu, ali za nemalo nekomercijalnih izdavača ovaj izazov je bio prevelik. Naviknuti na određeni postkomunistički refleks u poslovanju, neke kuće pandemija je zatekla bez adekvatnog sajta, bez rešenih kanala dostave, načina naplate i sl. pa je državna pomoć, opet nažalost, jedini način da se njihovo delo sačuva.

Digitalni svet i nova saosećajnost

Detaljnija eksplikacija o tome koji su izdavači uspeli da se stabilizuju a koji ne zaklonila bi pogled sa suštine promene koju je pandemija unela u književni život. Umesto živog susreta, sa piscima, kritičarima, književnim ambijentom koji tvori jedna knjižara, u kojoj razgledajući naslove čitalac učestvuje u jednom od najintimnijih činova suočavanja sa sobom, odgovarajući na pitanje koju knjigu najviše želi – sada su pred nama digitalne informacije. U digitalnom svetu knjigu je moguće prelistati klikom miša ili prevlačeći ekran prstom, moguće je slušati video ili audio predavanje njenog autora, moguće je besplatno preuzeti odlomke, čitati recenzije, sadržaj, ali neposrednosti više nema.

Čak je moguće, ukoliko to radna dinamika izdavača omogućava, razgovarati sa nekim zaposlenim putem četa. Ali odlučujući se da li ćete kupiti neku knjigu ili ne, nećete imati nikakvu emociju prenetu od živog čoveka, nikakav razgovor neće vas navesti da zavirite među korice knjige za koju ste zainteresovani već se ceo književni život odvija u samoći. Kao što ćete u samoći čitati, jer drugačije i ne može, u samoći ćete i učestvovati u književnosti: sami u sobi, ako ne i u kući, gledaćete internet-tribinu ili video-snimke. Sami u sobi čitaćete o knjigama, sami ćete popuniti internet-narudžbenicu i sami ćete sačekati kurira da vam knjige donese.

Da li je ovaj proces nepovratan? Da li će, jednom kada se pandemija završi, neko moći da hod istorije vrati unazad i ponovo se vrati u način književne egzistencije pre dominacije interneta? Niko sa sigurnošću to ne može da kaže, a iskustvo pokazuje suprotno: gledajući ukupne sociološke tendencije i ubrzanu atomizaciju društva, pandemija je samo ubrzala već započete procese. Kulturni život, a to se odlično vidi u književnosti, sve manje će biti stvar zajednice, a sve više stvar pojedinaca – koji više neće biti učesnik jednog događaja, makar i pasivan, već konzument čiji će ukupan doprinos kulturi trajati onoliko koliko traje njegovo interesovanje na mreži. Prosečno vreme koje čitalac provede na jednom sajtu je tri i po minuta, za koje vreme on pogleda jedan, a maksimalno tri sadržaja. Šta se o knjigama može reći za 210 sekundi? Od odgovora na ovo pitanje zavisi, u sociološkom smislu, budućnost srpske književnosti.

 

Izvor Pečat, 16. oktobar 2020. 

 

BONUS VIDEO: