O američkim izborima ili zašto ipak nije svejedno

Neki na Balkanu bi Bajdenovu pobedu shvatili kao svojevrsni povratak u 1990-te, ili još dalje, u „stara dobra vremena” NDH i fašističke Velike Albanije

Tokom kampanje za američke predsedničke izbore 2016, mnogi glasovi sa ovih prostora – inače listom navijači Hilari Klinton – trudili su se da ovdašnje javno mnjenje ubede kako za naš prostor neće biti bitno ko će da pobedi – Tramp ili Hilari. Otprilike je argument glasio: američki interesi ostaju isti ko god da osvoji Belu kuću, pa tako i američka spoljna politika.

Kako stvari izgledaju četiri godine kasnije?

Može se reći, ukratko, da radikalnih zaokreta u američkoj politici prema Srbima i srpskim interesima svakako nije bilo, ali da se ipak osetilo izvesno popuštanje pritiska. I to tek onda kada je Tramp uspeo da postavi neke svoje ljude na odgovarajuća mesta.

Na prvom mestu Ričarda Grenela, koji je ubrzo potisnuo u drugi plan klintonistu Metjua Palmera. A i novi američki ambasador u Beogradu, Entoni Godfri, doprineo je novoj, opuštenijoj atmosferi, ako ništa drugo svojim prirodnim i jednostavnim ponašanjem koje jasno odudara od Skotovog nadmenog manira.

Pitanje „ravnoteže”

Ovakvi zaključci bi možda delovali kao hvatanje za slamke i ”nebitne” detalje, da iz Bajdenovog izbornog štaba nisu u poslednjih nekoliko dana izašla dva dokumenta, o Bajdenovoj politici prema Albaniji i ”Kosovu” i Bosni i Hercegovini, da nas podsete da bitne razlike između Trampa i njegovih klintonističkih protivnika ipak postoje.

Da za Srbe ipak nije svejedno ko će odneti pobedu u trci za Belu kuću 3. novembra – odnosno kad god se bude utvrdilo ko je stvarno pobedio u očekivanom američkom izbornom haosu.

Dovoljno je samo uočiti ključnu Bajdenovu – tj. onoga ko je u njegovo ime ovo sastavljao – konstataciju da je pristup Trampove administracije prema Srbiji i tzv. Kosovu „neuravnotežen”, pa da vidimo koliko je sati. Jer, čak i najzagriženijim protivnicima vašingtonskih pisama o namerama potpisanih u Beloj kući pod Trampovim pokroviteljstvom 4. septembra je jasno da je, ako je ijedna strana favorizovana, to bila strana koja formalno nije ni učestvovala u zvaničnoj ceremoniji potpisivanja – Izrael.

Činjenica da je „Kosovo” u vašingtonskim pismima o namerama tretirano ravnopravno sa ostatkom Srbije svakako bode oči svima koji poštuju Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 – ali ni to za Bajdena i njegovu ekipu očigledno nije dovoljno „izbalansirano”. Jer je Bajden, kako se u dokumentu njegove kampanje jasno ističe, ipak bio ponosni inicijator američke i NATO agresije na SRJ 1999, i smatra da su i agresija i potonje jednostrano otcepljenje južne srpske pokrajine bili u skladu sa međunarodnim pravom.

On je čvrsto na strani Prištine i OVK. A, moglo bi se pretpostaviti na osnovu prljavog veša koji sada izbija na površinu vezano za koruptivno delovanje njega i njegovog sina u Ukrajini posle majdanskog prevrata– ne bi bio alergičan ni na neku mrvicu profita od glavnih delatnosti iz kojih su finansirani albanski teroristi i njihova „država”.

Američki potpredsednik Džo Bajden i Isa Musatfa, Priština, 17. avgust 2016. (Foto: AP/Visar Kryeziu)

Ni Republika Srpska ne bi imala čemu dobrom da se nada, s obzirom da je jedna od ključnih tačaka kojima se Bajden preporučuje američkim glasačima bosansko-muslimanskog porekla jasna podrška sankcijama koje je Obamina administracija uvela protiv Milorada Dodika – i to za „opstrukciju Dejtonskog sporazuma”.

Time Bajden samo potvrđuje da je potpuno usvojio i internalizovao propagandu antisrpskih sarajevskih krugova, s obzirom da se upravo Dodik i političke snage koje ga podržavaju već godinama zalažu za poštovanje „izvornog Dejtona”, odnosno poništavanje svih jednostranih, nasilnih odluka raznih visokih predstavnika koje su odstupale od mirovnog sporazuma i ustava BiH čiji je on sastavni deo.

Još kad vidimo ko je sve oduševljen Bajdenovim porukama (od Aljbina Kurtija pa do izvesnog Reufa Bajrovića, kome je izgleda glavna preporuka za napredovanje u životu ispoljavanje maksimalne mržnje prema Republici Srpskoj („kopile genocida” je među „kreativnijim” epitetima koje koristi), jasno nam je da bi Bajdenova pobeda bila shvaćena, bar od njegovih lokalnih saveznika, kao svojevrsni povratak u 1990-te, ili još dalje, u „stara dobra vremena” NDH i fašističke Velike Albanije.

Čekajući Džoa

Ali i, kako to Bajrović priželjkuje, povratak SAD „aktivnom intervencionizmu i preuzimanju liderstva od Evropske unije u Bosni i Hercegovini”. A, čekajući Džoa, kako Bajrović savetuje svoje sarajevske istomišljenike, „vrlo je bitno da Sarajevo ne baci pojas za spašavanje Dodiku i Čoviću tako što će im omogućiti da neki eventualni domaći kompromis predstave kao bolju opciju od bilo čega što može doći iz Vašingtona kao vizija za Bosnu i Hercegovinu”.

Drugim rečima – šta će nam kompromis kad možemo dobiti sve. U takvom razmišljanju je lepo sažeta politika koju Sarajevo vodi od Alije Izetbegovića do dan-danas, i od koje ne namerava da dobrovoljno odstupi.

Inače, može se pretpostaviti da je velikog udela u oblikovanju ovih Bajdenovih stavova imao direktor njegove kampanje za odnose i angažman prema etničkim zajednicama, Elvir Klempić, takođe rođen u BiH, koji je pre stupanja na tu funkciju bio izvršni direktor američke Organizacije za tursko nasleđe, zbog čega je nedavno bio primoran da javno potvrdi svoju privrženost Bajdenovoj politici zalaganja za priznavanje turskog genocida nad Jermenima.

Postoji škola mišljenja, čak i među Srbima koji su inače pristalice Trampove politike generalno, da ni Bajdenova pobeda ne bi bila katastrofalna po nas jer bismo bar imali čistu situaciju – ceo Zapad bi bio protiv nas, i mogli bismo da se okrenemo jedino ka istoku. To bi moglo da bude izvodljivo, ali samo pod uslovom da se iznedri i politička elita koja bi takav manevar uspešno sprovela.

Naravno, neće nam baš cvetati ruže ni ako Tramp pobedi, s obzirom na negativne stavove velike većine njegovog okruženja prema Rusiji i – pogotovo – Kini. Pritisak u pravcu eliminisanja ili bar značajnog smanjenja njihovog prisustva u Srbiji, Srpskoj i Crnoj Gori bi se svakako nastavio, a bar u slučaju Kine i pojačao. S druge strane, pojačali bi se i američki napori u pravcu pariranja nemačkom uticaju – što bi za Srbe predstavljalo dobitak.

U svakom slučaju, sa Trampom se ipak može voditi aktivniji dijalog, jer on, za razliku od Bajdena i njegove ekipe, nema ličnu, antisrpsku agendu niti, generalno, ideologizirane stavove.

Ipak, ko god da pobedi, činjenica je da se, uprkos željama naših neprijatelja, 1990-te ne mogu vratiti. Jednopolarni svet je nepovratno otišao. Nikad više zapadni pritisci ne mogu da budu onakvi kakvi su tada bili.

Dakle, uz nacionalno jedinstvo, hrabrost i jasne ciljeve na prvom mestu, mnogo toga može da se uradi. Kao i uvek, uostalom.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić, patrijarh srpski g. Irinej, predsednik RS Milorad Dodik i ministri u Vladi Srbije na obeležavanju Dana sećanja na stradanje i progon Srba u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja”, Sremska Rača, 25. jul 2015. (Foto: Tanjug/Dragan Stanković)

Lično, navijam da Tramp, koji, ako ništa drugo, nikad nije podržao agresiju, klevete i zločine protiv nas, počisti „korumpiranog Džoa”, čiji tragovi smrde nečovještvom ne samo kod nas, već širom zemaljske kugle.

 

Naslovna fotografija: Astri Ibr 

 

Izvor Sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO