M. Stepić: Bodomanija, citatologija i propast srpske nauke

Hoće li (i treba li) da o(p)stane ovakva nauka i na koji način će, takva, doprineti rešavanju ključnih nacionalnih pitanja?

rojni su pokazatelji brzine i suštine savremenih promena – od lokalnih do planetarnih u prostornom i od svakog pojedinca do čitavog čovečanstva u društvenom smislu. Pogledajmo samo koliko se novih aktivnosti, delatnosti, profesija i hobija pojavilo za kratko vreme i kako među njima gotovo ne postoji jasna linija koja ih diferencira. Sada već sredovečni ljudi odavno su se navikli na densere, frilensere, analitičare, starlete, trendsetere, hakere, digitalizatore, ajtijevce, endžiovce, botove, gejmere… Potiskuju ih lajfkouči, motivatori, jutjuberi, tviteraši, spineri, recikleri, influenseri, hejteri… I oni postaju pase pred startaperima, advertajzerima, šererima, instagramerima, komjuniti menadžerima, android developerima, tiktokerima… Babe i dede su se jedva pomirili što su im stariji unuci blogeri, a već moraju da prihvate da su im oni mlađi postali tamo neki vlogeri. Nikoga više ne čudi što je tehnološki napredak odavno na pravu retkost sveo stare zanate: kovače, sarače, vunovlačare, bombondžije, bačvare, odžačare… Sećanja na neka od njih ostala su kroz prezimena Mutavdžić, Ekmečić, Ćurčić, Samardžić, Kolarević…, mada njihovi ponosni nosioci često i ne znaju od čega potiču i šta znače.

„Idite kod Ronalda”

Mnoga još uvek aktuelna zanimanja ubrzano menjaju način funkcionisanja, a neka od njih i smisao. Teško može da se pretpostavi kako će izgledati za 20, 50, 100 godina i da li će pojedina danas veoma potrebna, popularna i profitabilna uopšte postojati. Bila je dovoljna jedna pandemija, pa da se tokovi privrede, trgovine, saobraćaja, turizma, obrazovanja, kulture, sporta i drugog za manje od godinu dana iz temelja promene. Šta će, na primer, biti s naukom? Ona jeste dinamična, raznovrsna i praktično bezgranična, ali sve više zaostaje za tempom promena i sve teže odgovara na pitanja stvarnosti i budućnosti. Odnosi se to i na prirodne, ali znatno više na potcenjene, slabije plaćene i skrajnute društvene nauke, još uvek ulovljene u zamku tradicionalno shvaćenog scijentizma. A društveni izazovi često su mnogo veći i sudbonosniji. Nije li primer srpske nauke indikativan? Iako se u analizi stanja obično polazi od nedovoljnog i nesigurnog finansiranja istraživanja i primanja naučnika, nije to specifičan srpski problem. Paradigmatično je delovala izjava španske naučnice (biologa) u jeku korona-zaraze da treba pomoć tražiti od fudbalera jer se njima daje milion evra mesečno, a ne od biologa koji primaju 1.800 evra. „Idite kod Kristijana Ronalda i Mesija i oni će vam dati lek“, poručila je rezignirano. Suština problema je na drugoj strani – u sve većoj birokratizaciji, dogmatizaciji i simuliranju bavljenja naukom.

Bodomanija

Naučni rezultati za mnoge se sve više svode na čist formalizam: na kvantitativno vrednovanje izraženo kategorizacijom časopisa i bodovanjem naučnih radova. Odavno je zapaženo da je to kontraproduktivno i vodi (našu) nauku u propast, ali po inerciji i u nemanju inventivnosti da se pronađe i sprovede bolje rešenje – opstaje. Sve manje bilo koga zanimaju istinska otkrića, originalni doprinosi, inovativni pristupi i naučni pomaci, a sve više poštovanje propisanog načina citiranja, broja ključnih reči, strukture teksta, prednosti časopisa nad knjigama u korišćenoj literaturi… Forma je progutala suštinu. I većina starijih istraživača – naučnih savetnika i redovnih profesora – (ne)voljno se prilagodila, mnogi koji su u nauku zalutali „prekvalifikacijom“ iz drugih struka su se, štaviše, odlično snašli po principu „veži konja gde gazda kaže“, a oni mlađi nisu ni mogli niti su naučili drugačije. Tako se razvila prava trka za „M-ove“ – za rejting naučnih časopisa „na listi“ i za što veći broj i strukturu bodova.

Ta bodomanija imala je racionalnu osnovu: veći broj ostvarenih bodova donosio je istraživačima višu kategoriju i veću platu, časopisima bolje bibliometrijske pokazatelje i višu kategoriju, naučnim projektima porast koeficijenta i sigurnost trajanja, a naučnoistraživačkim organizacijama kakav-takav status. U uslovima za sticanje naučnih zvanja, tj. izbor i napredovanje istraživača, rastegljivo su naznačeni kvalitativni, ali su strogo definisani kvantitativni (bodovno-strukturni) zahtevi. Slično je i za izbor u univerzitetska nastavnička zvanja. Posebna priča su uslovljavanja da se objavljuje u stranim časopisima, podrazumeva se mahom na zapadnim „spiskovima“. Tek tu je bilo raznih, čak i tragikomičnih situacija – od ideološke isključivosti recenzenata i traženja da se ne citiraju konkurentski časopisi, do plaćanja da bi rad bio objavljen i namernih duhovitih tirada o junacima crtanih filmova čime je raskrinkan čitav mehanizam.

Naučno zadrugarstvo

Globalizacija (čitaj: vesternizacija) nauke dovela je do dalje marginalizacije i rajetinizacije nauka malih i siromašnih zemalja i naroda. Nametnuto je naučno „slobodno tržište“ u kojoj srpski istraživači nisu imali nikakve šanse. Čak i oni koji su u zemlji bili vrhunski talenti i svoju vrednost dokazali na međunarodnim takmičenjima, odlaskom u inostranstvo su se uprosečili raspoređivanjem u timove i do apsurda dovedena parcijalna istraživanja. Oni koji su ostali u zemlji krenuli su u „kombinacije“. Veštačka, prevarna koautorstva su cvetala na sve strane. Pet, sedam, deset i više autora – od akademika i redovnih profesora do asistenata-pripravnika, istraživača saradnika i laboranata – potpisivalo je „radiće“ sa neznatnim ili bez ikakvog naučnog dometa. Oni na vrhu spiska su svojim autoritetom obezbeđivali prohodnost u značajne časopise, a oni na dnu bili su, u stvari, istinski autori.

U društvenim naukama više je pak bio zastupljen princip rotacije, gde se dva-tri autora smenjuju kao prvopotpisani, a uvek po jedan na smenu u stvari piše rad. Nesumnjivo potrebna zajednička proučavanja i svrsishodna koautorstva izvrgnuti su ruglu i mutirali u utilitarno o-ruk udarničko objavljivanje radova. Tom naučnom kolektivizacijom (ili „kolhoznom naukom“, kako bi rekao F. R. Vukajlović) postizani su reference, citiranost, „žetva bodova“ i sadržina biobibliografije, na osnovu čega su dobijani projekti, usavršavanja u inostranstvu, građeni autoritet i pozicije. U uzastopnim godišnjim izveštajima o radu nemalo istraživača navodilo je 40, 50 i više stečenih bodova, što znači da su za 12 meseci objavili 10–15 „naučnih“ članaka, plus poneku knjigu! Mnogi uglednici na zalasku karijere – akademici, profesori emeritusi, redovni profesori i naučni savetnici – hvalisali su se s više stotina objavljenih članaka i desetinama knjiga i univerzitetskih udžbenika. Opet prosečno više od jedan mesečno! Ili se radi o naučnim supermenima, ili o svakovrsnoj manipulaciji, piscima bezvrednih uradaka i besomučnom međusobnom dopisivanju imena na radove. Sve masovnije i praktično nesankcionisano plagijatorstvo ukazivalo je na postojanje naučnog podzemlja.

Indukovana pasivnost

Hiperprodukcija (pseudo)naučnih radova proizvela je specifičnu naučnu patologiju. Originalnost je ustupila mesto citatologiji – beskrajnom navođenju ideja, mišljenja i argumenata drugih. Gotovo se podrazumeva da mlađi autori dokazuju „pravovernost“ citirajući starije fakultetske i institutske kolege, doktorandi i masteranti svoje mentore i članove komisije, domaći istraživači – prvenstveno u društvenim naukama – strane autore „glavnog toka“, a mediokriteti zagovornike „poželjnih“ i „podobnih istina“. Nije za opravdanje, ali možda jeste za razumevanje: institutski istraživači u grozničavoj „jurnjavi“ za famoznim bodovima liferuju skromne monografijice, uređuju za unapređenje potrebne zborničiće, štancuju što više radova i razvijaju pravu strategiju njihovog plasmana. Takav angažman im „pojede vreme“ potrebno za staloženo identifikovanje istraživačkog problema, naučno promišljanje, prikupljanje literature, temeljno istraživanje i odgovorno pisanje u skladu sa postulatima naučnog rada. Prinuđeni na zatvaranje u radne kabinete, sve manje mogu da se posvete javnom nastupanju i „nacionalnom radu“ (J. Cvijić), tj. podležu indukovanoj pasivnosti i odriču se društvenog uticaja. Slučajno?

Da li ga slučajno istovremeno gube i univerzitetski nastavnici? Oni su žrtve „bolonjizacije“ – često predaju i preko deset predmeta na osnovnim, master i doktorskim studijama, što je više nego što ima učiteljica u nižim razredima osnovne škole. To podrazumeva isto toliko pisanja programa, termina konsultacija i održavanje ispita u svakom od 5 do 6 ili više ispitnih rokova, te mentorstva diplomskih, master i doktorskih radova, pripremu udžbenika, spiskova literature i ispitnih pitanja. Stoga neki od njih, potpuno „isceđeni“, često svoje doktorate, od kojih već jesu ili se spremaju da naprave monografije, dalje „krčme“ tako što od pojedinih poglavlja, uz nikakve ili neznatne izmene, proizvode naučne radove i pokušavaju da ih poture još i časopisima. Gotovo isti tekst na tri mesta! Taj copy-paste „metod“, odnosno autoplagijat, sve teže prolazi, ali ipak opstaje, pa ako prođe – prođe. Bilo je tu i „stelt-knjiga“, kako ih lucidno naziva R. Mikić. One se uredno prijavljuju, imaju samo naslov, korice i sadržaj, ali je tekst „nevidljiv“ jer i ne postoji.

* * *

Hoće li (i treba li) da o(p)stane ovakva nauka – ne samo kao zanimanje već kao prvorazredna potreba društva? Na koji način će, takva, doprineti rešavanju ključnih nacionalnih pitanja? Neće li devijantne pojave od izuzetaka prerasti u pravilo, odvodeći je u ambis? Sreća je što još ima istinskih naučnika koji „oru duboku brazdu“, ne idu linijom manjeg otpora i ne povinuju se po svaku cenu trendovima i narudžbinama bilo odakle da dolaze. Oni su elita i stvaraju elitu. Ali dokle će izdržati?

 

Naslovna fotografija: isi.mod.gov.rs

 

Izvor Pečat, 23. oktobar 2020.

 

BONUS VIDEO: