Rusija, EU i (nova) gvozdena zavesa

Lavrovljeve reči da bi Rusija trebalo da prestane da mari za procene evropskih partnera i da se orijentiše ka EU nisu obična izjava, već nešto pripremano jako dugo

Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije, najpoznatiji je diplomata u svetu. Ovaj sin jermenskog oca i ruske majke najmanje je za klasu ispred svih ostalih. Nedavno smo ponovo mogli da se uverimo zbog čega je to tako.

Krenimo od godišnjeg samita Valdajskog kluba – vodećeg ruskog instituta. Tu se odigrala izuzetno važna prezentacija godišnjeg valdajskog izveštaja pod naslovom „Utopija raznolikog sveta“, u kojoj su, između ostalih, učestvovali Lavrov, Džon Miršajmer sa Univerziteta Čikago, Dominik Liven sa Kembridža i Jurij Slezkin sa UCLA/Berklija.

Retko kad imamo priliku da gledamo nešto što predstavlja himalajske vrhove ozbiljne političke debate. Tu je, na primer, Liven, koji je – upola u šali – definisao valdajski izveštaj kao „tolstojevski, pomalo anarhičan“ – fokusirajući se na dva glavna, uzajamno isprepletana izazova: klimatske promene i činjenicu da se „350 godina zapadne i 250 godina anglo-američke dominacije završava“.

Dok svedočimo „rastakanju aktuelnog svetskog poretka“, Liven ukazuje na svojevrsnu „osvetu Trećeg sveta“. Ali onda, avaj, zapadne predrasude ponovo odnose prevagu i on Kinu redukcionistički definiše kao „izazov“.

Miršajmer se priseća da smo, sukcesivno, živeli u bipolarnom, unipolarnom, a sada i multipolarnom svetu: sa Kinom, Rusijom i Sjedinjenim Državama „politika velikih sila je ponovo na dnevnom redu“.

On ispravno procenjuje da će se, nakon užasnih iskustava „iz veka poniženja, Kinezi postarati da budu istinski moćni“. A to će primorati Sjedinjene Države da pribegnu „visoko agresivnoj politici obuzdavanja“, baš kao što je to bio slučaj sa SSSR-om, što bi „moglo da se završi i razmenom vatre“.

„Verujem Arnoldu više nego EU“

Lavrov je, u svom uvodnom izlaganju, koristeći se terminima realpolitike, objasnio da se svetom „ne može upravljati iz jednog centra“. Detaljno je opisao „pedantnost, dugotrajnost, a ponekad i nezahvalnost“ diplomatskog rada.

Tek je kasnije, u jednom od svojih intervjua, aktivirao pravu bombu (na 1:15:55, gde govori na ruskom, uz sinhronizaciju na engleskom): „Kada nam se Evropska unija obraća sa pozicija nadređenosti, Rusija želi da zna – možemo li uopšte da sarađujemo sa Evropom?“ Onda šaljivo citira Švarcenegera, „koji u svojim filmovima uvek kaže – ’veruj mi’. Više verujem Arnoldu nego Evropskoj uniji“.

Potom prelazi na poentu: „Ljudi koji su na Zapadu odgovorni za spoljnu politiku ne razumeju neophodnost uzajamnog poštovanja u dijalogu. Zbog toga moramo da na neko vreme prestanemo da razgovaramo sa njima“. Na kraju krajeva, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lejen izjavila je, zvanično, kako sa stanovišta EU „ne postoji geopolitičko partnerstvo sa savremenom Rusijom“.

Lavrov je otišao još dalje u neverovatnom, sveobuhvatnom intervjuu za ruske radio stanice, čiji prevod zaslužuje da bude pažljivo i u celosti pročitan.

Evo jednog od najvažnijih delova:

 Ma šta radili, Zapad će pokušavati da nas sputa i obuzda, kao i da podriva naše napore u ekonomiji, politici i tehnologiji. To su elementi jedinstvenog pristupa.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov (Foto: Reuters/Scanpix)

Njihova strategija nacionalne bezbednosti navodi da će činiti baš to?
 Naravno, ali je to artikulisano tako da kod običnog, pristojnog sveta ostaje neprimećeno, iako se implementacija odvija na način koji je nečuveno drzak.

I vi takođe umete da artikulišete stvari na način koji je različit od onoga što biste zaista želeli da kažete, zar ne?
Obrnuto je. Ja mogu da koristim rečnik koji uglavnom ne koristim kako bih iskazao poentu. Međutim, oni očigledno žele da nas sruše, i to ne samo direktnim napadima na Rusiju u svim mogućim i zamislivim sferama kroz beskrupuluzno nadmetanje, nelegalne sankcije i slično, nego i destabilizacijom prilika oko naših granica, sprečavajući nas tako da se usredsredimo na kreativne aktivnosti. Ali bez obzira na sve i uprkos ljudskim instinktima i iskušenjima da i mi njih gađamo u iste arterije, uveren sam da moramo da se držimo međunarodnog prava.

Promenljiva pravila

Moskva bezuslovno stoji uz međunarodno pravo – za razliku od poslovičnog žargona koji se svodi na poruku „pravila liberalnog međunarodnog poretka“, što papagajski ponavljaju NATO i njegove sluge poput Atlantskog saveta.

A eto ga po stoti put i izveštaj u kojem se NATO poziva na „tvrđi nastup prema Rusiji“, uz oštre kritike „agresivnih dezinformacionih i propagandnih kampanja Moskve protiv Zapada, kao i nekontrolisanog avanturizma po Bliskom istoku, Africi i Avganistanu“.

Atlantski savet insistira na tome da su se ti nesnosni Rusi ponovo narugali „međunarodnoj zajednici primenom ilegalnog hemijskog oružja kako bi otrovali opozicionog lidera Alekseja Navaljnog. Neuspeh NATO-a da zaustavi agresivno ponašanje Rusije stavlja budućnost liberalnog međunarodnog poretka u opasnost“.

Samo budale koje boluju od sindroma „slepca koji vodi slepce“ ne znaju da su ta „pravila“ liberalnog poretka postavljena jedino od strane Hegemona, pa se za tili čas mogu i promeniti, u skladu sa hirovima Hegemona.

Zato ne čudi što popularna šala u Moskvi glasi: „Ko ne sluša Lavrova, slušaće Šojgua“. Sergej Šojgu je ruski ministar odbrane koji pod kontrolom ima sva ona hipersonična oružja o kojim američki vojno-industrijski kompleks može samo da sanja. Ali najvažnije je to što Moskva ne mari za NATO histeriju jer uživa u de fakto vojnoj nadmoći. To užasava Vašington, i Brisel još više.

Preostaju jedino erupcije hibridnog rata u skladu sa receptom RAND korporacije, odnosno neprekidno maltretiranje i „debalansiranje“ Rusije u Belorusiji, na Južnom Kavkazu i Kirgistanu, zajedno sa sankcijama protiv Lukašenka i kremaljskih zvaničnika „odgovornih za trovanje“ Navaljnog.

Vladimir Putin i Angela Merkel (Foto: kremlin.ru)

Ono što je Lavrov prilično eksplicitno rekao pripremano je dugo vremena. „Savremena Rusija“ i EU su nastali maltene istovremeno. Ja sam to lično doživeo na prilično neobičan način. „Savremena Rusija“ rođena je decembra 1991, dok sam bio na putu po Indiji, ka Nepalu i Kini. Kada sam u februaru 1992. stigao u Moskvu trans-sibirskom železnicom, SSSR više nije postojao. A potom sam, odletevši u Pariz, stigao u Evropsku uniju, rođenu istog tog februara.

Jedan od lidera Valdaja ispravno je ukazao da smeli koncept „Evrope od Lisabona do Vladivostoka“ koji je skovao Gorbačov 1989, tik pre kolapsa SSSR-a, nažalost „nije imao nikakav dokument ili sporazum kao potporu“. I da, „Putin je marljivo tražio priliku za uspostavljanje partnerstva sa EU, kao i za zbližavanje. To se odvijalo od 2001. pa sve do 2006. godine“.

„Ne pregovara se sa majmunima”

Svi se sećamo kako je Putin 2010. godine predložio isti koncept – zajedničku kuću od Lisabona do Vladivostoka, i kako ga je EU hladnokrvno odbila. Veoma je važno podsetiti da se to dogodilo četiri godine pre nego što su Kinezi finalizovali sopstveni koncept Novog puta svile.

Nakon toga, jedini preostali pravac vodio je nizbrdo. Poslednji samit Rusije i EU dogodio se u Briselu januara 2014. godine – što je čitava večnost u politici. Intelektualna moć okupljena u Valdaju veoma je svesna da „gvozdena zavesa 2.0“ između Rusije i EU neće tek tako nestati. I sve to dok MMF, Ekonomist, pa čak i onaj zastupnik „Tukididove zablude” priznaju da je Kina već sad, u stvari, vodeća svetska ekonomija.

Rusija i Kina dele neverovatno dugačku granicu. Uvučene su u složeno, multivektorsko „sveobuhvatno strateško partnerstvo“. To se nije dogodilo zato što je otuđenost između Rusije i EU/NATO-a naterala Moskvu da se okrene Istoku, nego pre svega zato što je savez između komšiluka koji čine najveća svetska ekonomija i najveća vojna sila potpuno evroazijski smislen – geopolitički i geoekonomski. To se potpuno uklapa u Livenovu dijagnozu o svršetku „250 godina anglo-američke dominacije“.

Na kraju je ostalo na briljantnom vojnom analitičaru Andreju Martjanovu, čija najnovija knjiga predstavlja obavezno štivo, da sroči sočnu i razornu ocenu Lavrovljevog „dosta nam je bilo“ momenta:

„Bilo kakva profesionalna diskusija između Lavrova i bivšeg ginekologa [a zapravo epidemiologa] poput Fon der Lejenove ili nemačkog ministra spoljnih poslova Masa, koji je po profesiji advokat i partijski crv nemačke politike, jeste gubljenje vremena. Zapadne ‘elite’ i ‘intelektualci’ su prosto na različitom, mnogo nižem nivou, nego pomenuti Lavrov. Ne možete pregovarati sa majmunima, nego ih tretirate lepo, pazite da nisu zlostavljani, ali ne pregovarate sa njima, isto kao što ne pregovarate sa decom. Oni žele svog Navaljnog kao svoju igračku – neka ih. Pozivam Rusiju da obustavi ekonomske aktivnosti sa EU na duže staze. Oni kupuju ruske ugljo-vodonike i visoku tehnologiju, u redu. Mimo toga, bilo koju drugu aktivnost treba drastično smanjiti, a u neophodnost gvozdene zavese više ne treba sumnjati.“

Putin je rekao da Vašington „nije u stanju da napravi dogovor“, a Lavrov isto kaže za EU: „Trebalo bi da prestanemo da se orijentišemo ka evropskim partnerima i da marimo za njihove procene“.

Vladimir Putin i Sergej Lavrov, Moskva, 15. decembar 2015. (Alexei Druzhinin/Sputnik/Kremlin/Reuters)

Nije Rusija jedina koja to zna. Ogromna većina Globalnog juga takođe misli isto.

 

Naslovna fotografija: Charles Platiau/Pool/Associated Press

 

Izvor The Saker

 

BONUS VIDEO: