Slobodan Vladušić: Pisac i kičmeni stub

O novoj knjizi Marka Tanaskovića „Misli lokalno, deluj globalno” i kulturnom ratu u kojem danas svi učestvujemo, voljno ili nevoljno

Čitalac knjige Misli lokalno, deluj globalno imaće priliku da pročita eseje Marka Tanaskovića o nacionalnim i globalnim fenomenima koji su se prethodno pojavljivali u Pečatu ili na sajtu Novog Standarda. Umesto spiska tema pojedinih tekstova – neka to ostane iznenađenje za čitaoca – pomenuću da se Marko u ovim esejima drži jedne opšte teme, a to je nametnuti kulturni rat u kome svi mi, danas, učestvujemo, bez svoje volje: a kada kažem svi, mislim i na sve nas u Srbiji, ali i na sve nas na ovoj planeti. Taj kulturni rat se vodi na liniji razlikovanja Polisa i Megalopolisa, suverenista i globalista, humanista i antihumanista, građanske demokratije i neofeudalizma.

Rat za svest ljudi

Drugo što treba razumeti jeste da ovaj rat spada u tzv. četvrtu generaciju ratovanja koju je jedan američki autor vrlo precizno opisao: „Za razliku od prethodnih generacija ratovanja, ne teži se pobedi tako što će se poraziti neprijateljske vojne snage. Umesto toga, preko komunikacionih kanala direktno se napada svest onih koji donose odluke u neprijateljskom taboru, kako bi se uništila neprijateljska politička volja.“

Dakle, ovo je rat koji se (za sada) dešava u svesti ljudi i za svest ljudi. Kako kultura utiče na ljudsku svest, ona neminovno postaje poprište rata. Markova knjiga govori upravo o tome. Ona pokazuje da su naoko izolovani događaji i kulturni fenomeni u Srbiji i svetu deo jedne veće celine, jedne metanaracije, odnosno velike priče.

Eseji Marka Tanaskovića pisani su jednostavnim stilom, ali nisu plitki. Dobronamernom čitaocu ne treba mnogo da se uveri da je svaki od ovih tekstova plod istraživanja, znanja, ali i ličnog iskustva. Fakt da je Tanasković završio George C. Marshall američku vojnu gimnaziju u Ankari nije zato tek puka biografska zanimljivost. Ona nam govori da je Tanasković mogao da vidi i oseti nešto od onoga o čemu piše i to ovu knjigu čini posebnom i autentičnom.

Postoji još jedan momenat koji treba izdvojiti: autor knjige Misli lokalno, deluj globalno nije čovek sklon vređanju ljudi koji misle suprotno. Postoji, dakle, osećanje dostojanstva za napisanu reč. U ovoj knjizi se vidi, pekićevski rečeno, namera da se svim stranama daju najbolje šanse. To je posledica porodičnog vaspitanja autora, ali i činjenice da Marko Tanasković pripada duhovnoj klimi i tradiciji srpske građanske kulture, poput Pekića, Pavića, Ivana V. Lalića, ili Slobodana Jovanovića, na primer.

Srpsku građansku kulturu između ostalog određuje i distanciranje od duha (globalnog) provincijalizma, u ime jednog podrazumevajućeg shvatanja nacionalne kulture kao ravnopravnog dela svetske kulture. Ivan V. Lalić je to ovako formulisao: „Provincijalan je duh koji odbija da se seća, koji se odriče svojih koordinata u jeziku, zadanih u jeziku – u tradiciji, istoriji, sudbini, duhovnom prostoru tog jezika. (Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea ili Rilkea).“ I zaista, čitalac eseja Marka Tanaskovića videće da se ovaj autor ne odriče svojih nacionalnih koordinata, ali mu zato, ili baš zato, nije problem da osvetli i globalne fenomene, jer dobro razume jednostavnu činjenicu: Srbija se nalazi na planeti Zemlji, a ne na Marsu: samim tim, sve što se dešava u planetarnoj ravni prelama se i u našoj, srpskoj svakodnevici. Mi, prosto rečeno, jesmo u svetu, samo je pitanje kako se odnosimo prema toj činjenici.

S tim pitanjem stupamo na polje rata o kome ova knjiga govori, i u kome učestvuje.

Protiv dominantnog kulturnog obrasca

Slobodan Antonić je dobro pokazao da je dominantni kulturni obrazac u Srbiji danas kolonijal-art. Ova kolonijalna „umetnost“ i „kultura“ je zapravo oruđe kojim se u svest građana Srbije i srpskog naroda ugrađuje autošovinizam, čime se ukida nacionalno i lično dostojanstvo, a samim tim se stvara osećanje civilizacijske inferiornosti u odnosu na Megalopolis, tj. „Zapad“ (počevši od najbližih zapadnih suseda, preko Grenlanda do Los Anđelesa). Upravo zbog toga treba negirati srpsku kulturu u celini, a ovu zemlju treba neprekidno prikazivati kao najgoru moguću, kao da u njoj ništa i niko nema ni vrednosti, ni smisla.

Ima neke gorke ironije u tome da kolonijalna „umetnost“ i „kultura“, odbacujući nacionalnu kulturu i prihvatajući žig inferiornosti, žele da postanu deo „sveta“. Međutim, baš zato što pristaju na inferiornost, „svet“ ih i ne želi drugačije, osim kao svedočanstvo o postojanju neke inferiorne „kulture“, koja bi se pre mogla nazvati đubretom koje nema gde da otekne, pa se zadržava tamo gde je i nastalo.

Zato je kolonijal-art tako intelektualno i umetnički oskudan i, slobodno se može reći, jadan. Ako bismo zamislili da jednom nestane politička moć koja je stvorila kolonijalnu „umetnost“, zaista je teško zamisliti da se neko ovim delima bavi drugačije osim kao o tužnim dokumentima slabosti karaktera njihovih autora, koji su prosto rečeno, pristali da služe.

Sasvim je jasno da koncept kolonijalne kulture ne može da proizvede ni Hazarski rečnik, ni Roman o Londonu, ni Prokletu avliju, jer ni Pavić, ni Crnjanski, ni Andrić nisu imali osećanje inferiornosti u odnosu na „svet“. Njegov vrhunac je prošlogodišnji dobitnik Ninove nagrade koji je sa svojim diskursom o antifašizmu i jugoslovenstvu više podsećao na neki eksponat iz Kuće cveća, nego na pisca. Verovatno su i čitaoci bili istog mišljenja, pa nisu dirali njegovu knjigu, misleći da je i ona muzejski eksponat izložen u okviru izložbe posvećene prijateljstvu Radovana Zogovića i Andreja Ždanova.

I to je ono po čemu se srpska (građanska) kultura razlikuje od kolonijal-arta. Pošto nema osećanje inferiornosti, ova prva može da tematizuje i veštačku inteligenciju i virtuelne svetove, i antihumanizam, i volju za moć, i postdemokratiju, i odnos između Polisa i Megalopolisa i neofeudalizam, sve te svetske teme u okviru srpske kulture. Ona može, dakle, da bude moderna, da bude apdejtovana i kada je na ćirilici. Ova druga – kolonijalna – svodi se, međutim, na tapkanje u mestu, na šlajfovanje, na neprekidnu proizvodnju autošovinističkih stereotipa, te pokušaje da završi bitku na Sutjesci. I to onda zove – „savremenost“.

Nepristajanje na poniženja

Kolonijal-art nije vredan kao kultura, ali je vredan kao propaganda, zato što iza njega stoji mehanizam političke i medijske moći, koji ga podupire. Dok se nastavljači srpske građanske kulture marginalizuju ili im se lepe etikete „šovinista“ i „fašista“ – iako svi znaju da nisu ni jedno ni drugo – istovremeno se, preko svake mere, promovišu nejaki službenici kolonijal-arta i prihvatanje inferiornosti kao načina odnosa prema svetu.

Priznajmo: takvo dresiranje naroda već je donelo zapažene rezultate: jedan učenik osnovne škole na času srpskog kaže da bi voleo da bude Nemac; jedan taksista me ubeđuje da bi ova zemlja postala prosperitetna kada bi nama vladali Norvežani, a jedan moj poznanik, ljut što spominjem Kosovo, kaže mi ne baš biranim rečima, da je to odavno izgubljeno, pa počinje da mi govori o srpskoj krivici prema Albancima, kao da mu je jedina lektira tviter nalog Ramuša Haradinaja. (Poznaniku sam, priznajem, odgovorio: rekao sam mu da očigledno nikada nije čitao Knjigu o Kosovu Dimitrija Bogdanovića – za koju ne bi bio u stanju da napravi ni imenski registar, a nekmoli da je napiše – i da je to zato što je krpa. Kada me je pitao zašto je krpa, odgovorio sam mu da je to zato što je prašina njegovo prirodno stanište. Mogao sam da mu pomenem i stanje njegovog kičmenog stuba, ali ga je odavno izgubio. Zato sam se opredelio za prašinu. Nakon ovog razgovora odnosi su nam malo zahladneli. Možda se to dogodilo i zato što sam mu, posle svega, poslao link za pomenutu knjigu na jednoj internet-antikvarnici, uz poruku da bih voleo da nastavimo dijalog nakon što pročita Bogdanovića.)

Zašto pominjem ove (tužne) anegdote iz života? Zato što želim da pokažem u kakvom se miljeu pojavljuje knjiga Marka Tanaskovića. Ona je protiv struje zato što ne pristaje na poniženje, na autošovinizam, na odricanje od dostojanstva, zarad nekoliko bačenih mrvica sa stola, koje ljudima s razvijenim talentom za inferiornost deluju kao vekne hleba. Ona ilustruje jedan kulturni izbor koji ne samo da ne zavisi od moći koja upravlja Srbijom nego se toj moći suprotstavlja: Marko, prosto rečeno, smatra da je Beogradski sindikat bolji od Jelene Karleuše, i više veruje Pekiću i Paviću, nego Čakareviću i Milenkoviću. (Pomoć budućim istoričarima književnosti: poslednja dvojica su članovi aktuelnog sastava Ninovog žirija.)

Zato je ova knjiga hrabra i važna. Ona, zajedno s još nekoliko drugih knjiga, razbija jedan nasilno uspostavljeni konsenzus o inferiornosti srpske kulture, kojoj se odriče i jezik (u ime tzv. bhs jezika) i naziv (pa postaje „regionalna kultura“), dresirajući ljude da to prihvate kao nešto normalno i prirodno. Markova knjiga svojom hrabrošću i modernošću ohrabruje i druge da sami donesu odluku o tome kako žele da žive: kao inferiorni provincijalci ili kao ljudi koji u svetu dišu punim plućima, i ničega se ne stide: najmanje kulture kojoj pripadaju i koju stvaraju.

 

Izvor Pečat, 23. oktobar 2020. 

 

Naslovna fotografija: Buka/slobodanvladusic.net

 

BONUS VIDEO