Z. Stanojević: Tramp i Bajden, debata bez golova

Ako je prva debata Trampa i Bajdena ličila na krvavu uličnu tuču, druga je bila džentlmenski meč dvojice boksera koji se nisu štedeli, ali su to radili poštujući pravila

Kažu da je najgore kada se posle debate priča o moderatoru, ali ovoga puta Kristen Voker je to pravilo pogazila. Ona je pravi pobednik debate u kojoj je bilo malo krvi, a gard se držao visoko.

Ako je prva debata Trampa i Bajdena ličila na krvavu uličnu tuču, druga je bila džentlmenski meč dvojice boksera koji se nisu štedeli, ali su to radili poštujući pravila.

Čvrsta pravila su ono što razlikuje dve debate. U prvoj gotovo da ih nije bilo, sve se svelo na autoritet moderatora koji osim mahanja rukama i preklinjanja nije imao načina da zaustavi kandidate kad počnu da viču uglas.

U drugoj ih je na trenutke bilo i previše, ali to je jedino što može da uvede u red dva čoveka koje se takmiče za najvažniju funkciju na svetu i znaju da je neće dobiti onaj ko ubedi birače da je veći džentlmen već da jače udara, vodeći računa da ne završi na podu.

Prva razlika je bila u neometanom vremenu, dva minuta, da se odgovori na pitanje koje otvara debatni segment i tada se mikrofon drugog kandidata isključivao.

Druga je bila u pristanku kandidata da govore tek kada im moderator da reč u otvorenoj debati koja bi usledila držeći se blokova od najčešće trideset sekundi za reakciju, što nije najavljeno ali je bilo vidljivo.

Moderatorka Kristen Voker imala je daleko teži posao nego što bi se posle ovako „mirne” debate reklo, za početak prioritet joj je bio da se format debate ne naruši kada diskusija krene u pogrešnom smeru, iako nije malo onih koji misle da prava debata počinje tek kada poteče krv.

Imala je precizna pitanja, koja je čitala sa papira, što znači da se nije oslanjala na improvizaciju i nije dozvolila da je ponese trenutak, što je preporučljivo za svaku drugu političku emisiju osim debate.

Ko je pažljivije posmatrao, mogao je da vidi da kandidati nisu počinjali da govore bez njenog pristanka, uglavnom, svaki put kada bi osetili potrebu da preseku protivkandidata pogledom i mimikom bi tražili odobrenje moderatorke.

To je funkcionisalo čak i u retkim momentima kada su govorili uglas, nastojeći da poklope jedan drugoga, da bi se vrlo brzo zaustavili na insistiranje moderatorke.

Za razliku od prve debate koja se pretvorila u ličnu svađu, rijaliti takoreći, što svakako drži publiku prikovanu za ekran, ova je bila sukob dva politička koncepta koji su se retko gde približavali, što je trenutno najveći problem SAD, veći i od političke nekulture.

Tramp je za to da bude što manje ograničenja za uspešan biznis i nije preterano zainteresovan za posledice koje će pogoditi slabiji i osetljiviji deo društva. On veruje da jaki ljudi čine Ameriku jakom, a samo jaka Amerika umeće da se pobrine za svoju slabiju stranu, valjda.

Bajden govori u ime onih koji su za „održivi razvoj”, za brigu o slabima, o klimi, a trošak toga bi svi trebalo da podele, s tim da najbogatiji plate malo više.

Bajden je Trampa napadao ciljajući na Trampovu bezobzirnost i odsustvo utemeljenja u nauci, bilo da je reč o klimi ili kovidu, dok je Tramp tvrdio da je Bajden licemer koji podilazi liberalima i manjinama dok tajno šuruje sa bogatašima.

Teško da bi se našla jedna tačka oko koje su se složili, bilo da su govorili o vetroelektranama ili Severnoj Koreji.

Bajden je bio ubedljiviji kritikujući Trampa za loše upravljanje migrantskom krizom prozivajući ga za odvajanje male dece od roditelja gde Tramp, očekivano, nije umeo da odglumi empatiju koju mu je priroda izdašno uskratila.

Tramp je Bajdena gotovo „zakucao” u priči o borbi protiv kriminala gde preterana zabrinutost za one na margini društva nije dobar saveznik, ako se juri birač srednje klase.

Nije bilo velikih poruka koje bi mogle da preokrenu tok kampanje, niti ozbiljnijih gafova ako se izuzme Bajdenov pogled na sat na nekih dvadesetak minuta pred kraj, gest koji se i dan-danas stavlja na dušu Džordžu Bušu starijem koji je otvoreno mrzeo debate i jedva čekao da se završe.

U ovom slučaju se, ipak, činilo da Bajdena zanima koliko još vremena ima da kaže ono što je naumio, mada ne sumnjajte da je dao materijal američkim komičarima koji će se slabo “’leba najesti” od ove debate za razliku od prve koja je bila prava gozba.

Ako su u prvoj, oštroj i nekulturnoj debati liberali slavili jer je Bajden pokazao da ume da govori Trampovim jezikom kada treba, posle druge su zadovoljniji Trampovi birači jer je njihov kandidat prilično mirno promovisao svoju politiku, kakvu god, iako je suprotna strana tvrdila da je za to nesposoban i da jedino što zna jeste da se svađa i nadvikuje.

One koji su odlučili za koga će glasati debata je dodatno učvrstila u tom verovanju, oni koji se još predomišljaju nisu od nje imali previše koristi, sve ovo su već znali, kao da su se i sami kandidati borili da ne izgube, pa ako se ukaže prilika za dobar udarac, iskoristiće je.

Nije se ukazala.

 

Naslovna fotografija: Rojters

 

Izvor RTS, 23. oktobar 2020.

 

BONUS VIDEO