Da li je Srbiji i RS potrebna pravna zaštita politike vojne neutralnosti?

Dušan Proroković, Miloš Šolaja i Željko Budimir o važnosti vojno-političke neutralnosti kao strateškog izbora RS i Srbije

Američki uticaj na balkanskom tlu dobio je novu polugu kroz ekonomski aranžman Srbije i Vašingtona.

Njegov “impakt” se naslućuje kroz najavu da je reč o infuziji nekoliko milijardi dolara.

Za pravilno i nacionalno odgovorno postupanje u okolnostima koje u ovom trenutku nastaju, presudno je pravilno sagledavanje dve stvari: 1) da li će i koliko ovaj uticaj biti samo ekonomske prirode i ostati u granicama odnosa dve zemlje – Srbije i SAD i 2) koliko će zalaziti u sferu politike, geopolitike i bezbednosti – ne samo Srbije nego i Republike Srpske.

Hoće li Stejt department biti zadovoljan da se preko investicija ostvaruje isključivo američki ekonomski interes (tj. zarada, jer da na nju ne računaju – novac bi nam prosto poklonili), ili će tražiti da primalac investicije ima veće razumevanje i proširi saradnju na korist drugih interesa davaoca investicionog kapitala?

Pri tom se pod “drugim” interesima u prvom redu podrazumevaju oni konstantni.

Za SAD, za koje je balkanski prostor nedovršena NATO zona od prvorazrednog bezbednosnog značaja, primarni i nepromenjivi interes je puno uključenje celog regiona u atlantski front.

Ako je odgovor potvrdan, onda Beograd u novim okolnostima mora ili da nađe način da i pod pojačanim pritiscima čuva proklamovanu neutralnost ili da od nje odustane.

Isto važi i za Republiku Srpsku koja se sa NATO pritiskom do sada suočavala dvostruko: 1) posredno – tako što je pratila stepen saradnje Srbije i NATO i 2) neposredno – tako što se na Srpsku i srpskog člana Predsedništva BiH vrši direktan spoljni i unutrašnji pritisak da pristane na evroatlantske integracije BiH.

Govoreći o uticaju približavanja Beograda i Vašingtona na RS, Milorad Dodik je ovih dana rekao: Približavanje Beograda i Vašingtona nema veze sa BiH.

Dodik je još precizirao da “NATO nije opcija za Republiku Srpsku” i konstatovao: “Tu se priča završava”.

Ta njegova pozicija iznova je aktuelizovala pitanje zaštite neutralnosti Srpske, koja se do sada garantovala i garantuje jedino Odlukom Narodne Skupštine RS.

Sam Dodik je početkom godine – uviđajući da pritisak neće biti manji, a da se poluge pritiska mogu umnožiti usložnjavanjem međunarodnih odnosa – predložio konkretne izmene krivičnog zakona. Njegova ideja je bila da se zakonom omogući kaznjavanje predstavnika srpskog naroda u federalnim organima vlasti ako glasaju za prenos dejtonskih nadležnosti Republike Srpske na nivo BiH i ako svojim stavovima i držanjem narušavaju Odluku o vojnoj neutralnosti.

U susret mogućim regionalnim talasanjima, ugledni eksperti Dušan Proroković, Miloš Šolaja i Željko Budimir, govore o tome koliko bi realizacija ove Dodikove ideje garantovala da `priča o BiH u NATO` zaista bude završena.

Proroković: Skupo smo plaćali greške političara

Da li će i u kojoj meri novi američki upliv u Balkan uticati na bezbednosnu sliku regiona zavisi od toga kako će se potpisano primenjivati. Vašingtonski sporazum se pre svega tiče pokušaja SAD da proizvedu promenu spoljnopolitičkog kursa Srbije. On je usmeren na udaljavanje Beograda od Pekinga i Moskve, dva strateška partnera Srbije. Međutim, spoljna politike države se sporo i teško menja, to je dugotrajan proces i nije ga lako oposliti.

Da li treba očekivati pritiske?
— Ukoliko se dogovoreno dosledno sprovodi onda ne govorimo o pritiscima, već o dobroj volji zainteresovanih strana. Pod pojmom pritiska kod nas se svašta podrazumeva, a često se i ta odrednica zloupotrebljava. Veću cenu smo mi do sada plaćali zbog loših procena državnog rukovodstava, nego zbog pritisaka.

Da li ekonomska saradnja znači da se obnavlja poverenje i da se neće tražiti ulazak zapadnog Balkana u NATO?
— Poverenje se uglavnom ne obnavlja kroz ekonomske procese, pošto su ekonomski ciljevi vezani za uvećavanje profita. Ako obe strane uoče mogućnost profitabilnosti onda pristupaju zajedničkoj realizaciji određenih projekata. Koliko se u tom procesu obnavlja poverenje – veliko je pitanje. Postoje primeri odlične ekonomske saradnje koji nisu doprineli obnavljanju poverenja, već naprotiv, njegovom urušavanju.

Kinesko–američki ekonomski odnosi su ne samo bili odlični do skora, već se i neprestano širili do kolosalnih razmera. Ipak, to nije uticalo i na održavanje visokog nivoa političkih odnosa.

Što se tiče Vašingtonskog sporazuma i svega što iz njega proizlazi, to nema veze sa obnavljanjem poverenja između SAD i Srbije, već između Beograda i Prištine. Cilj SAD je da se politički odnosi relaksiraju, a da se zatim steknu uslovi za određena politička rešenja. Ta projektovana politička rešenja ne idu na ruku dugoročnim srpskim interesima i ona u svakom pogledu znače integraciju svih zapadnobalkanskih aktera u NATO.

Šta Republika Srpska može da uradi da osigura neutralnost?
— Skupštinske rezolucije, deklaracije i slični dokumenti nisu dugoročna prepreka. Kada se promeni volja većine mogu se menjati i odluke. Izlaz je referendum, izjašnjavanje naroda. Države postoje ne zarad ostvarivanja nekih imaginarnih ciljeva, već zato što su nastale kao izraz istorijske težnje jednog naroda. Slično je i sa entitetom kakav je Srpska. Ukoliko je narod za članstvo u NATO nema tog člana Predsedništva koji bi takav epilog mogao sprečiti. I obrnuto.

Šolaja: Vrh RS će biti pod pritiskom

Namera Vašingtona je neskrivena, oni hoće celu BiH u NATO i nema te politike koja će ih odvratiti od tog cilja.

Politika prema celoj Evropi je takva da od toga nema odustajanja. Dolazak DFC-a u Srbiju samo može to da pojača.

NATO je standard bezbednosti koji je uslov za investiranje u one zemlje gde dođe DFC. To pokazuju ulaganja u takozvane “nju kamers” zemlje kao što su Hrvatska i Albanija (nove članice). Takav pristup će imati u svim zemljama Balkana: od njih će se tražiti stalno približavanje Alijansi, jer se smatra da je članstvo sertifikat za bezbednost investicija. To neće ići preko noći, ali je to osnova filozofija saveza.

U tom cilju će tražiti i obezbeđenu demokratsku podršku – u Hrvatskoj je to bilo dosta nategnuto, a u Crnoj Gori su čak “frizirali” da navodno postoji demokratska podrška naroda za ulazak u NATO.

Ako se radi o očitom protivljenju, NATO neće pozivati u članstvo. U BiH je takva slika da je podrška ispod 7 odsto u RS, a RS je “desižn mejker” (ona koja odlučuje), bez njenog pristanka nema ulaska. Biće korišćeni svi elementi da se pokaže da RS treba da se približava NATO.  Od ekonomskih na dalje. Pozicija RS će zavisiti od njene ekonomske snage. A ekonomska snaga RS podrazumeva i podršku Srbije, Rusije i Kine.

NATO će od BiH tražiti proširenje saradnje (u članstvo neće pozivati zbog stava RS). A usput će biti i prigovora o prisustvu Rusije i Kine u regionu.

Dakle, očekujem da insistiranje NATO bude pojačano, rezultat će zavisiti od međunarodnih političkih okolnosti kao i od dijaloga unutrašnjih aktera u BiH i nivoa spremnosti RS da prihvati članstvo.

U RS postoji opšti javni konsenzus da se ne želi u NATO. Nekad je podrška išla do 30 odsto, pre 15-ak godina, međutim, NATO je sam povukao poteze koji su odbili ljude. Promenile su se i međunarodne okolnosti i unutrašnji odnosi – do te mere da je prošle godine povodom događaja oko MAP-a bilo blokirano i konstituisanje Saveta ministara.

Sve zavisi od stava rukovodstva RS, jer ono obezbeđuje većinu u predstavničkim telima. Na njega će biti vršen pritisak.

Kodifikacija stava RS kroz dokumente bi bila poruka NATO-u i međunarodnoj zajednici da se ništa oko toga ne nagađa, mada je stvar i ovako jasna: Skupština je najviše demokratsko telo i donela je Odluku.

U slučaju da se to pojača izmenama krivičnog zakonika, to bi se uradilo tako da bi svaka retorika u prilog NATO bila krivično delo. To je podvlačenje oštre crte prema onima koji su za NATO. Za sada ta inicijativa stoji, a ako bi se realizovala bila bi istovremeno i poruka i zaista žestoka sankcija za one koji naprave to krivično delo.

To bi bila kazna za izdaju i za pojedince bi mogla biti upozorenje dokle mogu da idu u tom razmišljanju i podršci NATO-u.

Budimir: Odbrana policije RS jedno od najvećih dostignuća

NATO će i u narednom periodu nastaviti da pojačava pritisak da ceo region bude integrisan u njegovu strukturu, a van Alijanse se nalaze samo Srbija i Srpska.

Vojna neutralnost Republike Srpske je čvrsto vezana za vojnu neutralnost Srbije kao matice srpskog naroda, koja samim tim određuje i geopolitičku sudbinu celog nacionalnog korpusa.

Ono što eventualno može da uruši našu odluku o vojnoj neutralnosti je promena geostrateške orijentacije Srbije. Republika Srpska teško može da ostane izvan onih bezbednosnih aranžmana u koje uđe Srbija.

Beograd jeste ušao u Vašingtonski sporazum, ali ne vidim da taj sporazum znači i promenu odbrambeno-bezbednosnog opredeljenja Srbije da bude vojno neutralna. Zasad – sem odustajanja od ranije dogovorenih vojni vežbi sa Rusijom i Belorusijom  – ne vidim ni jedan konkretan korak koji je učinjen prema NATO integraciji.

Kada je reč o garancijama neutralnosti Republike Srpske, ona ima skupštinsku odluku u formi rezolucije o vojnoj neutralnosti i to je glavni obavezujući mehanizam očuvanja neutralnosti koji sprečava RS, a samim tim i BiH da pristupi nekom vojnom savezu.

Srpski član Presedništva BiH Milorad Dodik je nekoliko puta izjavio da je potrebno uraditi izmene krivičnog zakonodavstva RS kojim bi se sankcionisali eventualni pokušaji srpskih predstavnika u zajedničkim institucijama da izvrše prenos entitetskih nadležnosti, kao i narušavanja odluke o vojnoj neutralnosti.

To je odlična ideja jer bi krivična odgovornost sprečila nedobronamerne srpske predstavnike da u budućnosti učine nešto što bi štetilo nacionalnim interesima Srpske. Izmena postojećeg krivičnog zakona ili donošenje novog može da se izvrši u Narodnoj skupštini bez većih smetnji, jer je takva pravno-politička aktivnost u skladu sa Ustavom Republike Srpske. Smatram da takav zakon treba doneti što pre dok postoje politička volja i skupštinska većina koju čini SNSD sa svojim koalicionim partnerima.

Pritisci na Banjaluku su stalni i neće prestajati – od reforme političkog sistema BiH do pristupanja NATO-u. Imajući to u vidu, ne treba čekati sa uvođenjem krivične odgovornosti u slučaju prenosa nadležnosti RS i kršenja rezolucije o vojnoj neutralnosti.

Sprečavanjem prelaska Ministarstva unutrašnjih poslova RS na nivo BiH, zaustavljen je proces urušavanja institucija Republike Srpske, što je veliki doprinos opstanku srpskog naroda u BiH. Posebno je važno što je policija ostala u nadležnosti Srpske, nakon što je ukinuta Vojska Republike Srpske. Danas je MUP je jedini bezbednosni garant opstanka Republike Srpske, koja je političko-teritorijalni okvir za očuvanje srpskog naroda.

Očuvanje policije Srpske je jedan od najvećih doprinosa gospodina Dodika očuvanju Republike Srpske.

Sigurno je da predstavnici evropskih država i SAD neće blagonaklono gledati na ovakve aktivnosti Republike Srpske, ali mi  ne treba da se rukovoditi njihovim viđenjima ovog pitanja, već zaštitom nacionalnih interesa i da istrajavamo u toj borbi. Prošlo je vreme Pedija Ešdauna i namatanja političkih rešenja na štetu srpskog naroda, nova struktura moći u svetskoj politici menja i političku realnost.

 

Naslovna fotografija: Predsedništvo/Dimitrije Goll

 

Izvor Sveosrpskoj.com, 25. oktobar 2020. 

 

BONUS VIDEO