Зграда Предсједништва БиХ у Сарајеву (Фото: Wikimedia/Ex13)

S. Reljić: Ko kome pomaže – EU BiH ili BiH EU?

Evropska unija koja ne zna šta će sama sa sobom odjednom zna šta će sa BiH. Kao neko briselsko prosvetljenje. Nova iluzija rešenja podiže se kao slamka spasa. Iako u to niko stvarno ne veruje

Bosna i Hercegovina je tako projektovana da se oni koji njome „vladaju“ na terenu ne mogu ni oko čega dogovoriti. Zato su svi politički procesi i usporeni i nedovršeni. Čak i kad se dođe do nekog „istorijskog dogovora“ koliko sutra on klizne u raspad. Ili rasap, što bi rekli Hrvati. Setite se racionalne Zulfikarpašićeve ideje o Jugoslaviji bez Slovenije i Hrvatske a koju je Milošević podržao predlogom da prvi predsednik bude Alija Izetbegović, ili Kutiljerovog plana, ili rušenja mostarskog Mosta.

Sve što je moglo krenuti na dobro učinjeno je lošim. I pravdano putem Bosne u građansko društvo. Tako i jedinstvo Predsedništva BiH posle boravka svih članova na divanu u Briselu 30. septembra izgleda kao bajka. Čak su se Milorad Dodik i Šefik Džaferović javno založili za usvajanje proglasa „s ciljem da se ubrza s reformama kako bi BiH naljeto naredne godine dobila kandidatski status“. Ovakav optimizam temelji se, proizvodi se utisak, na „raširenim rukama“ Brisela.

Vidi čuda! Evropska unija koja ne zna šta će sama sa sobom odjednom zna šta će sa Bosnom i Herecegovinom. Kao neko briselsko prosvetljenje. Nova iluzija rešenja podiže se kao slamka spasa. Iako u to niko stvarno ne veruje.

Pogledajmo malo činjenice. Kao poslednja zemlja Zapadnog Balkana Bosna i Hercegovina je Zahtev za članstvo u Evropskoj uniji poslala u Brisel 2016. Posle tri godine, maja 2019, iz Evropske komisije je stiglo nešto što se zove Mišljenje o zahtevu BiH za članstvo u Evropskoj uniji. Kad pred pamet prosečnog čoveka stavite ovu „proceduru“ odmah će dići ruke od ideje da se upušta u „meritum stvari“. I gotovo da mu je jasno da merituma i nema.

Kao okvir te beskrajne neodređenosti u slučaju BiH sada će stalno kao refren pojavljivati ono što će mediji definisati kao – „14 prioriteta“. Građanstvo će tom „četrnaesticom“ biti bombardovano svakim danom i u svakom pogledu.

Tako i razigrano Predsedništvo odmah traži „od svih institucija da bez odlaganja rade na 14 prioriteta koje su za BiH utvrdili zvaničnici Evropske unije“. Radna akcija, takoreći. I to međunarodna, da ne kažemo međuzapadnobalkanska, te su razveseljeni „članovi Predsjedništva u zajedničkoj izjavi potvrdili opredjeljenje prema ubrzanom prijemu Bosne i Hercegovine i drugih država Zapadnog Balkana u EU, a u skladu s novom Metodologijom proširenja EU iz 2020. godine.“

Ovo kao da se izlila neka revolucija u Uniji, pa se sve odjednom premetnulo u svoju suprotnost i, evo, normalizovanja pregovora – jer, ako neka država ili neki savez žele da nekoga prime u svoje društvo onda će sve činiti da pokažu dobru volju i prijateljsku naklonost. Ako toga nema, u istoriji nisu ni nastajali pravi savezi.

Međutim, Evropska unija je nešto drugo. Ona sebe predstavlja kao Ligu šampiona. Samo oni koji prođu kvalifikacije mogu da igraju. Ostali čekaju „voz što doći neće“, ali ne mogu prestati čekati. I taj uslov kvalifikacija ili-ili je nezavršen. Kad si Zapadni Balkan ti stalno igraš kvalifikacije a da nikad ne bi stigao do evro-lige. Na primer, „uspešnije“ zemlje u toj igri kao Srbija učestvuju u tom samoponižavanju decenijama.

Kad je 2000. godine Vojislav Koštunica pobedio Slobodana Miloševića na izborima pobednički i zapadnoljubivi DOS je udarao u talambase kako je – prijem u EU pitanje godine. Unija se smeškala kao konkubina koja vidi novog solidnog mušteriju. Pošto ljubav nije bila obostrana, birokratija iz Brisela je „dosovce“ milovala po kosi kao male prljave kretene koje bi primila u topli dom, recimo u štalu na senik, ali izvesno ne može zbog smrada i prljavštine koju oni ne mogu da saperu. I Srbija se dočepala pregovora o pristupanju Uniji 21. janura 2014.

Samo pristupanje je budućnost bez kraja.

Normalan čovek bi se pitao zašto se to uopšte zove pregovori. Kakvi pregovori! To je niz uslova, podeljenih po poglavljima, u kojima se tvoje ispunjavanje ocenjuje kao „dobro ponašanje“ osuđenika u zatvoru. Samo nadzornik zna šta je i kad dobro. A tvoje je da se trudiš.

Ne možete se pozivati na druge primere, jer uslovi nikad nisu isti – to po čemu je Uniji važna Litvanija, nema veze s uslovima za Kipar, ili za Rumuniju i Bugarsku gde su lokalni poslanici u žurbi usvajali „potrebne dokumente“ na engleskom. Radi se kako Neko zna da je najbolje. Rimljani bi to razumeli kao Quod licet Iovi, non licet bovi. Ali pošto nisu bili demokratsko društvo niko tome nije imao ništa da prigovori. Oni sebe nisu obavezivali nemogućim ciljevima – Liberté, Egalité, Fraternité.

Superevropljani iz Brisela svoju Uniju zovu Evropa, iako se taj kontinent geografski računa do Urala, a De Gol uprkos Napoleonovom iskustvu u Moskvi verovao je da se taj savez jednakih mora prostirati od Gibraltara do Vladivostoka. Ali ovi današnji Evropljani ne drže ni do napoleonskog ni degolovskog morala. Oni su samo obezličene senke nekad moćne političke kulture. Ni jedna od velikih evropskih vrednosti danas njima nije ni ideal ni cilj.

Evropska praznoglava arogancija najbolje se odslikava u odnosu Unije prema Turskoj. Pod pritiskom Amerike i zbog hladnoratovskih prilika zapadnoevropljani su „odlučili“ da Unija pređe Bosfor. Kao Rimsko carstvo, takoreći. Tako je Turska posle deset utemeljitelja Veća Evrope 1949. bila jedanaesta. Na Tursku se s blagonaklonošću gledalo iz Zapadnoevropske unije (osnovana 1948.) iz čega su se posle izlegli i NATO i EU, a 1992. zemlja je čitavu deceniju bila pridruženi član te organizacije. Tako 1995. Turska nije morala da šalje zamolnicu nego je „potpisala sporazum s EU“, a što će je 1999. pretvoriti „i službeno u zemlju kandidata za punopravno članstvo u EU na samitu u Helsinkiju“.

E, tad već nastaju prilike u kojima Evropljani ne moraju da paze kako će s Turcima. Pao je Berlinski zid, Rusija je na kolenima i briselska birokratija je počela da se igra s Turcima.

„Pregovori za punopravno članstvo započeli su 3. oktobra 2005. Napredak je spor, a od 35 poglavlja potrebnih za dovršetak pristupnog procesa samo je 16 otvoreno, a jedan je bio zatvoren od maja 2016.“

Odjednom su evrobirokrati otkrili u Turskoj „nedostatak vladavine prava“. Neverovatno! Čak se i krše ljudska prava. Otkrića kao u stend-ap komidijašenjima.

Naravno, Turci nisu zapadnobalkanski bašibozuk. Otomanska imperija je otišla u istoriju, ali od nje je nešto ostalo što se sad diže. Imperijalna svest se pred evropskim ponižavanjima okrenula sebi i drugim imperijama. Doduše, kao prethodnice su poslali milione Turaka, ali sad i dalje od Beča. Za deo centra Berlina, koji se zove Krojcberg (Krstovo brdo), priča se kako je „treći najveći turski grad“. Umesto da Unija proguta islamske neootomane, oni su postali pretnja na svakoj tački kontinenta.

Unija danas, posle Bregzita, ili je sredstvo Amerike ili smešna. Pojedinačno neke zemlje imaju potencijal, ali Unija koju su Amerikanci podigli kao front protiv opasnosti od Sovjetskog Saveza je kao Đepetov Pinokio izmajstorisan od drveta „ali ceo život je sanjao da postane dečak“. Tako je danas evropskoj potrebi da igra važnu ulogu i da to neko gleda s uvažavanjem ostao jedino istočni Balkan koga su oni častili da bude Zapad – Zapadni Balkan.

I sad drveni pajaci igraju uloge vitezova. Osvajača. Vodiča u budućnost. Kad ne mogu da vode Moskvu, Peking, Istanbul, Teheran, više ni London, oni će osvetljavati budućnost Sarajevu, Prištini, Skopju a možda i Tirani. Naravno u meri u kojoj im dozvoli Ričard Grenel ili koji drugi vašingtonski kauboj.

A oni će svoje zapadnobalkanske „saveznike“ učiti kao što su beli došljaci učili domoroce u Australiji krajem osamnaestog veka. Pogledajte šta su onih „14 prioriteta“ pripremljni za BiH. Prvo, demokratija i funkcionisanje institucija, drugo – vladavina prava, treće – osnovna prava i četvrto – funkcionisanje javne uprave. Pročitajte još jednom. Iz ovoga je jasno da u BiH nema ni demokratije, ni pravnih institucija, ni državnog mehanizma. Sad bi to što svi Visoki predstavnici i sva sila birokrata nije uspela da utemelji za četvrt veka nejako Predsedništvo trebalo da zbrza za godinu dana! Naljeto da sve bude cakum-pakum.

Iako se i sam pridružio opštem hiperoptimstičkom razmahivanju mašte, Milorad Dodik je rekao novinarima: „Teško da će doći do promjene Ustava, koja se očekuje u ovoj fazi. Ovo je neuobičajeno za proces pridruživanja EU. Obično se na kraju, pred samo punopravno članstvo, traži korekcija Ustava, a nama to traže gotovo na početku.“

Tako postaje malo jasnije šta se Uniji u Bosni snilo. Kao što je uslov za Srbiju da prizna Kosovo da bi postala „članica evropske porodice naroda“, iako ga ni pet država članica Unije nije priznalo, tako bi BiH trebalo da promeni Ustav, odnosno osnove na kojima je ta država zasnovana kao jedino moguća a koje je i sama Unija odobravala kao otvoreni tutor te zajednice.

Jedna birokratska sistematizacija „14 prioriteta“ koji su stavljeni pred BiH je izbrojala: za „demokratiju i funkcionisanje institucija“ pred nejake bosanske ustanove je stavljeno pet uslova, sedam poduslova a dva uslova su, bogami, delimično ispunjena; za „vladavinu prava“ ima tri uslova i 6 poduslova i – 0 (slovima: nula) ispunjenih uslova; za „osnovna prava“ ima pet uslova i jedan ispunjen; i za „reformu javne uprave“ ima jedan uslov. Sad sve to treba da urade na „evropskom nivou“ ljudi kojima posle izbora treba godina dana da sastave kakvu takvu vladu.

Ko je ovde neracionalan i neozbiljan? Evropska unija ili Bosna i Hercegovina?

Istorijski je normalno, ako je reč o kakvim god „prijateljskim“ odnosima, ili da veliki kao Unija uzme malog, za šta god, ili da ga pusti da se snalazi kako zna i ume. Držati decenijama neku malu zemlju pred „vratima Unije“ je rad na njenom temeljnom zatiranju ali i deligitimacija Unije. Kakve nove metodologije, kakve gluposti! Šta se novo može otkriti u tim malim zemljama? Ništa. Nisu one amazonske neprohodnosti.

I šta se od njih može tražiti? Da budu kao Bugarska i Estonija ili kao Holandija i Švedska? Pošto je posle uvođenja Hrvatske nemački interes ispunjen, sa Zapadnim Balkanom će se raditi da postane „mini Šengen“. Možda je to i najbolje za ove zemlje kad Evropljani ne bi svojim beslovesnim „radom na terenu“ od Balkana pravili svoje malo zadnje dvorište gde se drži đubre i šut. A da ne bi došli Kinezi ili Rusi.

I njima i Uniji bi bilo od koristi, da oni ostaju takvi kakvi su, sa svojim identitetima. Kako piše ovih dana londonski Ekonomist: „Nema vakcine za okrutnost. Pandemija je nagrizla demokratiju i poštovanje ljudskih prava“. Naravno, ovde je pre svega reč mukama zemljama „stare demokratije“ u doba-korone a koje se, uprkos svom propadanju, spremaju da strasno uče Zapadni Balkan demokratiji i ljudskim pravima.

I neće od toga odustati. Koliko god demokratija i ljudska prava budu više ofucana, utoliko će njihova učiteljska strast biti okrutnija.

 

Autor Slobodan Reljić

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Ex13

 

Izvor sveosrpskoj.com, 23. oktobar 2020.

 

BONUS VIDEO: