Ljiljana Bogdanović: Razuzdanost

Kada je nešto loše, nepravedno, neodrživo, napravi ga još lošijim, nepravednijim, nestabilnijim. Po toj matrici stvorena je i lažna država Kosovo

Kada je nedavno Emir Kusturica izustio bespogovorno: „Ne bih dao ni pedalj Kosova, to je najveća pljačka 20. veka“, na ovdašnjem širokom nacionalnom frontu njegova poruka je dočekana bezmalo jednodušnim odobravanjem. U tom saglasju teško da je bilo začikavanja, pretnje ili inata, jer – zašto bi ih i bilo kad zakonske, istorijske, na pravu i civilizacijskom poretku zasnovane činjenice podržavaju zapovest „ne dati ni pedalj“. Kao jednako ispravna tumačena je i Kusturičina tvrdnja o „pljački veka“, jer upravo je to odgovarajuće ime za novu realnost, i oživotvoreni „slikoviti pejzaž“ KiM, nastao učinkom na početku milenijuma obavljenog zločina i potom nastavljene otimačine.

Ako je tako, a jeste, kako je – u pretpostavkama razuma i elementarne političke logike – uopšte moguće da Zapad od Srbije danas očekuje „konstruktivan pristup“ u dovršenju prilika u kojima se negira njeno pravo (i obaveza) da ne pristane na ozakonjenje okupacije svoje teritorije? Otkuda to da se stvaranje nove države na teritoriji Srbije predstavlja kao „normalno“, a Srbija prekoreva što u njenom nastajanju ne sarađuje potpuno, već pravi probleme i „koči proces“ sopstvenog rastakanja? Pritisci bivaju sve snažniji, a pomanjkanje obzira i političkog takta u nastupu evropskih i drugih zapadnjačkih posrednika, ili domaće NVO logistike, u susretima, uslovno imenovanim kao pregovori, prave geopolitički galimatijas bez presedana u međunarodnoj praksi.

Podsetimo ukratko: specijalni izaslanik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak ocenjuje da Brisel „ne može da prihvati slovo ustava kao ’crvenu liniju’“, a da apsurd bude veći, Lajčak kao šargarepu Beogradu nudi formiranje ZSO „ali tek pošto se potpiše sveobuhvatni sporazum o uzajamnom priznavanju“. Istovremeno Isa Mustafa, jedan od kosovskih lidera, poručuje: „Ako Ustav prema Lajčaku nije Biblija, onda je država Kosovo Biblija za građane Kosova. Svako rešenje koje našu državu čini nefunkcionalnom ne bi trebalo prihvatiti.“ (O koliko „funkcionalnoj“ i uopšte „državi“ je ovde reč!?)

I to nije sve, jer ovde važi pravilo: uvek može više. Pa se tako iz redova organizovane pameti nevladinih snaga – da bi taktički „pomogli“ svojoj državi, javljaju mnogi, a među njima i izvesna Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava. Ona otkriva da „Beograd ZSO koristi za blokiranje dijaloga i održavanje zamrznutog konflikta održavajući iluziju da će Zajednica srpskih opština dobiti status kao što ima Republika Srpska“.

U svemu navedenom zbunjuje pomanjkanje umeća ili volje da se u pregovaračkim platformama i nastojanjima Zapada prikriju ogoljeni motivi i namera da se pokori, rasturi i opljačka jedna zemlja. Da li je svu silu pomenutih nelogičnosti, zabuna i besmislica moguće tumačiti tek kao posledicu suprotstavljenih interesa, ili nervoze posrednika i pregovaračkih strana? Odsustvo obzira čini se pre kao potvrda da liberalni poredak u odnosu prema Srbiji pokazuje i snažnu iracionalnu, dakle nerazumnu crtu. Sopstveno siledžijstvo i razuzdanost bez premca i sam Zapad, nezavisno od srpskog usuda, ume ponekad da obelodani kao svoje (ne)skriveno lice, te da ga bez kajanja ili svesti o grehu – izučava i pojašnjava. Predočavamo jednu u tom smislu znakovitu i korisnu analizu

U uzbudljivom „tekstu o tekstu“ Pobuna protiv liberalnog sveta (Novi standard), u kojem publicista Robert Meri detaljno analizira postavke Džona Dž. Miršajmera, jednog od vodećih američkih intelektualaca u oblasti međunarodnih odnosa, razmatra se duh vremena koji je obeležio višedecenijski period imenovan kao „razuzdani liberalizam“.

Centralna realnost aktuelnog političkog pejzaža, u Miršajmerovoj perspektivi, jeste to da posthladnoratovski period „razuzdanog liberalizma“ – koji je trajao od 1990. do 2016. godine – upravo ustupa mesto rastućem talasu nacionalizma, saopštava Meri, polemišući s tezom da je liberalizam u povlačenju. Vidimo, kao nesporna iznosi se istina da je, tokom minulih decenija liberalne vladavine, sve vreme o razuzdanosti zapravo bila reč. O tome se sada u redovima američke naučne elite govori ozbiljno i bez pokušaja da se ovo značenje ublaži, to jest kao da nije u pitanju pojam čiji su sinonimi – beščašće, neetičnost, moralni pad, bestidnost, pokvarenost… Sa Srbijom, Merijeva i Miršajmerova preispitivanja nemaju neposredne veze, ali upravo u njima se prepoznaju valjana objašnjenja za situacije vezane za sudbinu naše zemlje, reprezentativne žrtve ove situacije. Kao dodirom moćne metodološke alatke, preko pojma razuzdanosti liberalizma, sve što se na Balkanu i u Srbiji događalo devedesetih i kasnije biva uklopljeno u dosledno objašnjen i razumljiv politički i ideološki diskurs moći „liberalizma na steroidima“ (Miršajmer). Razuzdani liberalizam jeste odgovarajuće ime za duh vremena koji je Srbiji doneo ogromna stradanja. Ko se našao na putu trasiranom rečenom bezobzirnošću i beščašćem, a bio nemoćan da se suprotstavi (nemoćni bejahu manje ili više svi, jer hegemon ponet razuzdanošću beše samo jedan) stradao je bolno i tragično.

Miršajmer kaže: „Ukratko, nezauzdani liberalizam neizbežno lansira frontalni napad na sami koncept kohezivne i čvrsto definisane države.“

Posledice su teške, a kroz analizu struktura i misaonih kodova otkriva se i logika neoliberalnog poretka koji probleme vezane za državu, suverenost i identitet rešava po principu – klin se klinom izbija. Budući da je „zlatno doba liberalizma“ uobličilo i onu notornu veliku geopolitičku šahovsku tablu, trasiralo puteve i zaplete za sve što se događalo u svetu tokom minulih nekoliko decenija, pa tako i za „nerazrešiv problem odnosa Srbije s njenim delom na kome živi agresivna nacionalna manjina“, vredi citirati još jedno Miršajmerovo zapažanje. „Odgovor na rast građanskih tenzija izazvan lošom kontrolom granica bio je dodatno otvaranje granica. (…) Rastući problem društvene nejednakosti podstakao je elite da još čvršće prihvate laissez-faire ekonomiju u trenutku kada je rast gigantskih tehnoloških imperija dodatno pogoršavao nejednakost. Kakav je bio odgovor elite kada je američko društvo shvatilo da univerzalistički ratni porivi njihove države potkopavaju njeno jedinstvo i finansijsku stabilnost? Pod Džordžom V. Bušom i Barakom Obamom taj odgovor se sveo na počinjanje novih ratova.“

Eto, tako se (raz)rešavaju problemi kada se liberali u svom svetu sudare s njima, a pogotovo je ova alanfordovska mustra važila na periferije njihovog sveta. Kada je nešto loše, nepravedno, neodrživo, napravi ga još lošijim, nepravednijim, nestabilnijim. Po toj matrici stvorena je i lažna država Kosovo. U razmišljanjima citiranih američkih teoretičara jasno se predočava struktura mišljenja u okviru koje se odlučivalo i odlučuje o Srbiji.

Razuzdanost traje, uprkos činjenici koju je i Miršajmer naveo kao ključnu: izvesno je da liberalizam u jednom trenutku biva zaustavljen drugom silom, i snaženjem ideologije suprotstavljene njemu. Ideologije suverenizma. Po svom nacionalnom duhu, po istorijskim, psihološkim i ideološkim izborima, Srbija je vazda bila na strani suverenista, ali njena je sudbina da danas živi u stvarnosti određenoj snažnom voljom liberala. Razuzdanost liberalizma Srbiji je takođe suđena i u njenoj kući, u kojoj se često suočava s pritiscima ove vrste gotovo jednakim onim spoljnim. Otuda i ono upozorenje profesora Slobodana Antonića: „Naš glavni front je u Beogradu.“

 

Autor Ljiljana Bogdanović

 

Naslovna fotografija: European Union/EP/Aurore Belot

 

Izvor Pečat, 23. oktobar 2020.

 

BONUS VIDEO: