„Mirëdita, dobar dan“ – pogled s Kosova

Zašto je tema festivala „Mirdita, dobar dan“ promašena, te da li bi umesto „upoznavanja“ bilo uputnije reći istinu, koliko god ona bila neprijatna

Živojin Rakočević
Kako se ne poznajemo?

Potpuno nepoznati Albanci iz Prištine dolaze u Beograd na upoznavanje s potpuno nepoznatim Srbima na festivalu kosovske kulture „Mirëdita, dobar dan!“ U eri savršene komunikacije, opšte pismenosti grmi sa mnogih adresa: „Mi ne poznajemo Albance! Mi ne poznajemo jedni druge! Moramo se pomiriti!“

Amnezija

Mire se oni koji se nikada nisu svađali, događa se susret dve kulture – kosovske i srpske! Očevi ovih umetnika poznavali su Srbe, a druga generacija Albanaca ih doživljava kao da su Rimljani, Tračani ili Kelti. Da li je reč o etničkoj i ideološkoj amneziji, ako još uvek pored njih, u getima, žive i stvaraju Srbi slikari, pisci, vajari, glumci proterani iz gradova.

Kako je moguće da se ne poznajemo kada je Beogradski univerzitet iz temelja podigao Univerzitet u Prištini sa osnovnom namerom da asimiluje Albance i da ih pretvori u srpsku kolonijalnu, visokoobrazovanu masu. Nisu se ni osušile prve ruže ni suze na Titovom grobu, a sa tog neslobodnog i većinski albanskog Univerziteta krenuo je 1981. nacionalistički demon i za srce ugrizao Jugoslaviju. Ne, mi se ne poznajemo! Gradili smo zajedno Narodno pozorište u Prištini, glumci velikosrbi, beogradski reditelji hegemoni, izvodili su na sceni predstave u kojima se zauvek utopio duh albanskog naroda. Mi se nismo sretali!

Gradili smo zajedno gradove i grad i nismo se upoznali. U srcu tog grada je Univerzitetska biblioteka. U njoj su Amerikanci, nakon sukoba 1999, bezuspešno pokušali da naprave odsek za kosovologiju. Autor ovog teksta je, pre više od deset godina, dobio poziv da dođe u Biblioteku na neki sastanak sa činovnicima Evropske unije. Odgovorio je da neće doći uz izvinjenje: „Ne mogu da dođem u biblioteku, jer će me 800.000 knjiga na mome jeziku pitati: ’Zašto nas već 20 godina niko ne čita?’ Izvinite, ne mogu da podnesem teret tog pitanja.“

Paradoks i nesreća

Paradoks i osnovna nesreća današnjeg Kosova je da na njemu nama ništa kosovsko. Kosovo nema svoje vlasništvo, a sve vrednosti ovde pripadaju Srbima, Albancima, Turcima i ostalima. Ništa od toga ne pripada Kosovu, niti kosovskoj kulturi, kulturnom kontekstu, državnoj naciji. Ovde nema državne nacije, nema njenih vrednosti i ostvarenja. Osnovni sadržaj je ideologija OVK, koju su na silu nametnuli Tači, Haradinaj i ostali, i zauvek zbrisali nasleđe i ideje svojih protivnika iz tabora Ibrahima Rugove. Te nove vrednosti su samo u tragovima, najčešće kriminalnim, preskočile Prokletije i postale deo društvenog života u Albaniji, dok se u Makedoniji prepoznaju kao trajni model koji bi trebalo da, u dužem periodu po kosovskom principu, raskomada ovu državu.

Srpski kosovski model je sadržaj većine Srba i srpskih država, a tamo gde su ga izgubili prestali su da budu nacija. Vrednosti tog modela su opštečovečanske i njih je nauka jasno odredila, a u proteklih petnaest godina to je učinio UNESKO. U njima mogu, ako imaju za tim potrebe, učestvovati i Albanci, ali nikada ne mogu učestvovati kao vlasnici tog nasleđa. Kosovska kultura i novi kosovski sistem imaju za cilj da srpsku, tursku i ostalu baštinu podvedu pod svoju administraciju i promene njeno vlasništvo. Cilj te nove ideologije bez sadržaja je da preuzme tuđe jer svoje nema. Talenata, provokacije i dela ima, oni će vrednosno opstati ukoliko ne budu deo agresije, ideologije, kosovologije i kosovske kulture.

Aleksandar Đikić
Istina je retka zver

Festival „Mirdita“ je sinergičan sa sveukupnim našim delovanjem prema Kosovu i Metohiji, i to: političkom, ekonomskom, socijalnom, kulturološkom… Taj „festival“ jeste smišljen da bismo se ponizili, ali zar to ne radimo u svim gorepomenutim sferama, svuda i na svakom mestu. Stoga je „Mirdita“ organizovana od strane onih koji nastoje da srpskoj javnosti ogade Kosovo, kako bi proces secesije olakšali. To se radi perfidno i ima apsolutnu podršku: nevladinog sektora, ambasada vodećih zemalja Evrope, vlasti, kao i dela opozicije. Zato je taj „festival“ nešto mnogo više i opasnije od običnog festivala.

Da stvar bude gora, jednoj tako perfidno isplaniranoj i dobro i bogato organizovanoj akciji, kao po pravilu suprotstavljaju se tzv. desničarske grupe, koje u stvari (neko svesno a neko nesvesno) rade u interesu organizatora. Sklon sam da verujem da organizator kontroliše i festival i te „desničarske grupe“ i pojedince, i aktivira ih kako bi dodatno ocrnio Srbiju i Srbe.

„Mirditama“ se lako može suprotstaviti kada bi se htelo. Kada bi se u srpskom društvu govorila istina, pa i o Kosovu; kada bi se govorilo o ogromnim srpskim žrtvama, o pogubnosti projekta „Velike Albanije“ koja se pred našim očima i uz naš blagoslov stvara, o nestalima, poginulima, o otimačini državne i privatne imovine, kada se ne bi svest i savest Srba danonoćno anestezirale, onda bi se „mirdite“ same od sebe ugasile. Pošto se nama neprestano imputira osećanje krivice, neretko i etiketa genocidnosti, onda su „mirdite“ naša svakodnevica, a „desničarske grupe“ samo folklor koji to sve treba da pojača i opravda.

Svakodnevno kontaktiram s Albancima. Tačno je da sada mnogi od njih kažu da je etničko čišćenje Srba 1999. bila greška, ali to kažu sad! Te 1999. godine napravljeno je etničko čišćenje Srba. I ranije, ali 1999. imalo je karakter genocidnosti. O tome se u srpskom društvu ne priča, a kada bi se pričalo, verujem da bi i učesnicima raznoraznih „mirdita“ bilo neprijatno da uopšte pomisle da dođu u Beograd. „Simaspasićki“ progon „Mirdite“ je štetan i u stvari ide naruku organizatorima. Protiv „Mirdite“ se možemo boriti samo istinom, a ona je u srpskom društvu ovih dana „retka zver“.

 

Autor Nataša Jovanović

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Nikola Anđić

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO: