Začarani krug implozije

Sjedinjene Američke Države danas, ubrzanim korakom, koračaju ka dezintegraciji i ka novom građanskom ratu. Ne postoji sila koja bi ih u tome mogla sprečiti. Neredi se neće primiriti ni posle izbora

Ako stvari izgledaju mračno, to je zato, konstatuje američki ekonomista Omar Hak, što se ovakav način života bliži svom kraju. „Život kakav ste poznavali sada je gotov. Budućnost će od sada postati ogorčena bitka za osnovne stvari. Osnovne. Vazduh, voda, hrana, lekovi, energija. Stvari koje su mnogi od nas nekada uzimali zdravo za gotovo i pretpostavljali da će jednostavno biti u blizini, kao da ih obezbeđuje neka magija.“ Ali s tim je sada završeno. Da li ste ikada pomislili da će vazduh koji dišemo nedostajati? „Već se prodaje kao luksuz (a gde drugde) – nego u Kaliforniji. U istoj onoj Kaliforniji koja gori, s jedne strane, i u kojoj besni kovid s druge strane. Rezultat? Sam vazduh je postao luksuz u Americi koja se ruši. Tako izgleda budućnost…“

U pitanju je još jedan način da se kaže da se određeni način života završava. Zašto su zapadne zemlje prošle gore nego ostale na ispitu kakav predstavlja COVID-19? Zašto su one istočne prošle bolje? I šta nas to uči o budućnosti? „Najpre nas uči da novac, moć i istorija nisu garancija uspeha u ovoj bici za osnovne stvari o kojoj se sada radi. Možda bogati mogu kupiti čisti vazduh – ali kako da ga kupi čitavo društvo? Zaboravite na to.“

„Ljudi moraju raditi zajedno kako bi to jedni drugima pružili. I tu je zapadni odgovor na kovid pao. Zapadne države su još zasnovane na iluzornim pojmovima slobode. Ali sama sloboda je ono što će se u ovom dobu iz korena promeniti – ako ne po sopstvenom izboru, onda silom osvete prirode.“

Epoha američkog cezarizma

Amerikanci su do sada bili opsednuti idejom slobode, u kojoj niko ne duguje nikome ništa. Postojala je sasvim određena ideja o tome: o „slobodi kao individualističkoj vežbi u konzumerizmu, statusu i traženju zadovoljstva“. Samo što je ta lista sloboda već zastarela: „Kakva je korist od nošenja pištolja ako se približava cunami?“ Ili: „Kakva je korist ako možete da se borite oko toga čiji je Bog jači ako ne možete da udišete (čisti) vazduh?“

Vratimo se, još jednom, primeru Amerike. Amerikanci ne žele da sarađuju povodom zaključavanja. Guverneri su se pobunili i zabranili ljudima da nose maske. „U međuvremenu, ’crvene države’ postale su najgori kovid pojas na svetu.“ Njihov predsednik podstakao ih je da to ne shvataju ozbiljno. „Rezultat je bio to što je kovid eksplodirao i verovatno je postao trajna životna činjenica – još jedna distopijska činjenica. U američkom kolapsu čak će i sam vazduh postati luksuz za bogate.“ I to treba da naučimo svi zajedno: američka sloboda uopšte nije sloboda. „Amerikanci misle da bi trebalo da budu slobodni da rasipaju – dok pola sveta i dalje ostaje bez pristojne hrane, vode ili sanitacije. Oni zamišljaju da bi trebalo da budu slobodni da nose oružje do Starbaksa, dok je veći deo sveta robovao biranju tih zrna kafe.“ To nije model za budućnost; to je samo „otrovni mamurluk vekovne brutalnosti“. Sloboda za koju se oni zalažu je „sloboda zloupotrebe i eksploatacije. Sloboda da poentu svog života učinite onoliko plitkom, budalastom i glupom koliko želite, poput pukog zarađivanja novca“. Ova kobna „nagodba“, sklopljena uz pomoć brutalne sile, sada se privodi kraju: „Završava se jedno veliko ekonomsko doba: doba prekomerne potrošnje Zapada.“

Prazni rafovi u jednoj prodavnici prehrambenih proizvoda usled stvaranja zaliha zbog pandemije koronavirusa, Ensinitas, Kalifornija, 12. mart 2020. (Foto: Reuters/Mike Blake)
Prazni rafovi u jednoj prodavnici prehrambenih proizvoda usled stvaranja zaliha zbog pandemije koronavirusa, Ensinitas, Kalifornija, 12. mart 2020. (Foto: Reuters/Mike Blake)

Na čemu se zasnivalo to razdoblje prekomerne potrošnje? Stvari sada postaju očigledne. U osnovi, ono je bilo „posledica jednostavne, brutalne, surove istine: 20 odsto sveta je bilo bogato i belo, 80 odsto bilo je siromašno i nije bilo belo“. Tih dvadeset odsto sveta, koji je bio bogat i beo, porobio je i kolonizovao onaj deo od 80 odsto, koji je bio siromašan i nije beo. I „ti vekovi zlostavljanja i eksploatacije naveli su bogata i bela društva da uživaju u izdašnom višku… Doba prekomerne potrošnje Zapada proizvod je prethodnog doba zapadnjačkog ropstva, kolonijalizma i imperijalizma. To doba je Zapadu omogućilo da se obogati – a Zapad je svoje bogatstvo rasipao na potrošnju“.

Šta će se dalje dešavati? To nije teško naslutiti. „’Mi’ nećemo popraviti doba zapadne prekomerne potrošnje“ (a „mi“ ovde znači Amerikanci). Amerikanci, prosečni Amerikanci, ne žele ni da čuju za to: „Ozbiljna rasprava sa zapadnjacima, posebno sa Amerikancima, o popravljanju budućnosti postala je nemoguća.“ Njihove oči se zalede a vilice se stegnu svaki put kada se postavi to pitanje. Uobičajena reakcija koju izaziva ovo pitanje je bes. A trebalo bi da je to samo po sebi razumljivo. Oni nisu voljni da promene svoj način života, čak ni kada su kao društvo suočeni sa smrtonosnom pandemijom. Preostaje da zaključimo: „Budale, fanatici i ekstremisti će se i dalje peti na vlast, jer prosečna osoba nije sposobna za promene, ali stari način života se urušava i u tom vakuumu se rađa fašizam.“

Još jasnije. Život kakav smo poznavali zaista se bliži svom kraju: „Premalo nas se može suočiti sa tom jednostavnom činjenicom sa hrabrošću, zahvalnošću, istinom, dobrotom, ljubavlju i dobrotom. I šta onda možete očekivati da se dogodi? A ako se ništa ne promeni, onda preostaje samo kolaps.“ Kolaps, po svoj prilici dugotrajan, u kome će, jedna po jedna, biti ukinute sve pretpostavke blagostanja, visokog životnog standarda za pretežan broj Amerikanaca, i koji će otvoriti novu epohu „američkog cezarizma“.

Kolaps na delu

Sve bi se ovo, verovatno nešto kasnije, dogodilo i bez pandemije. Američki istoričar Alfred Mekoj smeštao je predstojeći i neminovni kolaps američke imperije u godinu 2025. Sada bi mogao da izmeni svoje prognoze: kolaps je već na delu. Trka između Bajdena i Trampa neće, barem u tom pogledu, ništa promeniti. Ono što ne uradi jedan, uradiće drugi – i obrnuto. Ovde je reč samo o unutrašnjem sukobu između dve koncepcije američke budućnosti, koji se razlikuje jedino u detaljima, ostavljajući neupitnim njen glavni aksiom: samo Amerika u tom poretku može biti zaista suverena, kao „jedinstvena i izuzetna nacija“.

Suverenost ostalih država predstavlja samo slučajnost, i nema nikakav praktični ni operativni značaj. Tu je, ali samo zato da bi bila kršena: bilo „dobrovoljno“, bilo grubljim metodama. Nikakve stvarne suverenosti ne može biti pored „svetske države“ koja je već proglasila svoju „univerzalnu jurisdikciju“ (u slučaju „Asanž“ na primer) i koja se od „kineske pretnje“ brani, ali u samoj Kini. Jedan poredak preko noći može biti pretvoren u pretnju, u stanje neposredne opasnosti ukoliko se kosi s američkim interesima, ili ukoliko je „ugovor“ na kome je počivao proglašen ništavim – a to je, u ovom slučaju, „kinesko pravo“ da za Ameriku proizvodi čitav niz proizvoda koji, po logici stvari, nikad neće dospeti na naplatu.

Brodski kontejneri iz Kine i drugih azijskih zemalja tokom istovara u luci u Los Anđelesu, 14. septembar 2019. (Foto: Mark Ralston/AFP/Getty Images)
Brodski kontejneri iz Kine i drugih azijskih zemalja tokom istovara u luci u Los Anđelesu, 14. septembar 2019. (Foto: Mark Ralston/AFP/Getty Images)

Drugim rečima: ako Kina odbija da ustupa svoju robu SAD – a u američkom slučaju reč je o privredi u kojoj 80 odsto otpada na potrošnju – i zahteva za sebe drugačije uslove, treba je vratiti na njeno pravo mesto. Amerika je sama izabrala svoju poziciju, opredeljujući se za „sektor usluga“ u budućem globalizovanom svetu – zašto se onda čuditi što berzanski indeksi doslovce eksplodiraju u vreme kad realna proizvodnja bukvalno staje? Ni Rusija ni Evropa ne mogu se nadati ničem boljem. Ako Rusija nastoji da proda svoje energente Evropi, suočiće se sa sankcijama. Ako Evropa proizvodi svoju robu i nastoji da je proda negde u svetu, ona se bogati na „američki račun“. (Udeo u troškovima NATO-a tu je tek sporedni deo: podrazumeva se da Evropa (Evropska unija) mora da plaća za svoju „slobodu“.)

Sve je u toj igri dozvoljeno, pa čak i rat. I kao što je to činila u vreme Hladnog rata, Amerika ponovo okuplja svoje, prisilne ili dobrovoljne, „saveznike“. Tome služe sve priče o „slobodi“ i „privilegovanoj, beloj civilizaciji“, o potrebi da se „zaštiti demokratija“, kao sve i priče o „diktaturi“, „totalitarizmu“ i o „autokratiji“. Postoji samo jedan, međunarodni poredak, koji treba zaštititi po svaku cenu, i SAD su odlučne da to učine.

Kako kanalisati gnev

Za to vreme, događa se možda najveća pljačka u istoriji. I pre korona krize nikada u istoriji socijalna nepravda i sistematska nejednakost nisu dosegle ovakve razmere, kao danas, kada je, prema podatku iznetom pre neku godinu u Davosu, svega osmoro ljudi koncentrisalo u svojim rukama zaprepašćujuće bogatstvo od 426 milijardi dolara, jednako onom kojim raspolaže 3,6 milijardi najsiromašnijih na planeti. U vreme korona krize stvari postaju neuporedivo gore: u ovom trenutku odvija se grandiozna pljačka, kada se desetine milijardi dolara prelivaju u džepove već prebogatih „milijardera superpredatora“.

Američka kriza nije nastala naglo nego je ova socijalna i kulturna kriza počela iz vrlo jednostavnog razloga, koji je zakonomerno doveo do takve implozije – do ekonomskog kolapsa. Počela je najkasnije 1970-ih godina. „Sovjetski Savez je stagnirao trideset godina – i to je bilo dovoljno da se raspadne na male nacije, od kojih mnoge danas propadaju u autoritarnim državama. Amerika je stagnirala pedeset godina. To je gotovo dvostruko duže, pola veka tokom kojih prosečni prihodi zapravo nisu rasli.“ Jer, društvo se dezintegriše upravo na ovakav način: „ekonomija propada i sa sobom donosi nepoverenje, što proizvodi političku imploziju društvenom dezintegracijom“.

Konačno, nastupa doba demagoga. To je ono čemu danas prisustvujemo. „Pravi Amerikanci“ nastupaju protiv manjina: belci protiv crnaca, crnci protiv belaca, belci protiv Jevreja, Meksikanaca, Kineza, izbeglica ili imigranata. Ponovo se uzdiže „bela radnička Amerika“. Ali njen pravi neprijatelj joj je nepoznat, ona nema pojma protiv koga se buni, ostaje jedino pitanje da li će se njen gnev kanalisati, hiljadama pogrešnih kanala, ili će se usmeriti na pravu stranu.

Ne treba ovde biti optimista. Optimizam je zapravo neumesan. Krivi su uvek drugi, obavezno neka strana sila, ona koja „otima Amerikancima budućnost“, ili neka manjinska grupa, unutar SAD. Dok se društvo u celini iscrpljuje, neko se koristi: to je ona šačica odabranih na vrhu, u čije džepove se u ovom času slivaju desetine milijardi dolara tuđeg, sveže odštampanog novca.

To je, u stvari, začarani krug implozije, u kome jedna stvar povlači drugu. „Toksični ostaci ropstva i segregacije, koji nikada nisu nestali“, dovode do ekonomskog kolapsa i do socijalne dezintegracije, pošto su se društvene veze pokidale a poverenje umrlo, što opet izaziva društvenu imploziju.

Demonstranti tokom sukoba sa policijom zbog rasne nejednakosti i policijskog nasilja, Portland, Oregon, 05. septembar 2020. (Foto: Reuters/Carlos Barria)
Demonstranti tokom nereda zbog policijskog nasilja, Portland, Oregon, 05. septembar 2020. (Foto: Reuters/Carlos Barria)

Činjenice o tome govore jasno, same za sebe: „Američki BDP pao je za 31,4 odsto tokom drugog kvartala 2020. godine, a taj pad je bez presedana u čitavoj američkoj istoriji.“ Više od 60 miliona Amerikanaca do sada je podnelo zahteve za naknadu za nezaposlene. Taj pad je veći od svega što smo videli tokom čitave povesti SAD. Ukupni dug je do danas prešao 27.000 milijardi dolara – i ne prestaje da raste. Rastu, i to vrtoglavo, i lični dugovi, od duga kreditne kartice do „medicinskog duga“, od studentskih dugova sve do „duga za ručak“. Nema naznaka da će se ovaj pad zaustaviti, a posebno ne da će preći u brzu krivulju uspona i oporavka, u obliku latiničnog slova „V“. Sve nam govori da je ovo tek početak dugotrajnog kolapsa jednog društva. Sve u svemu: od nekad „najsjajnije ekonomije sveta“ ostali su samo „vrtoglavi Himalaji dugova“ (Pepe Eskobar).

Jedan primer za to je dovoljan: zatvaranje maloprodajnih trgovina u Sjedinjenim Državama nastavlja se ubrzanim tempom, koji je apsolutno bez presedana. Ali od toga nisu izuzeti ni veliki lanci. „Budući da toliko Amerikanaca nema posla, banke hrane diljem zemlje nose se sa cunamijem potražnje. Nepregledni redovi za hranu su scene za koje niko ne bi rekao da se događaju u Americi… Ko još uvek ima svoj posao i nije bio prisiljen posetiti banku hrane tokom ove krize, trebao bi biti zahvalan na tom blagoslovu“ (N. Babić).

Zaključak se sam nudi. Sjajna američka ekonomija implodira iznutra. I budući da je Ameriku do sada na okupu držalo „Njegovo veličanstvo dolar“, Amerika danas, ubrzanim korakom, korača ka dezintegraciji i ka novom građanskom ratu. Ne postoji sila koja bi je u tome mogla sprečiti. Neredi se neće primiriti ni posle izbora. Ta mogućnost je za sada, kako se čini, posve isključena.

Novi građanski rat

Osnov za ovaj crni scenario već je postavljen. Najpre su, u pobunama Antife i sličnih organizacija, srušeni spomenici „ocima osnivačima“ SAD, sve ono na čemu je počivala skoro „mistična vera u izuzetnu naciju“. Potom su, jedan za drugim, u nepovrat otišli i svi spomenici vođama konfederacije. Šta je sledeće na delu ako ne ustavna kriza? Na prvom mestu, izgubljeno je poverenje. Ne postoji više nikakav konsenzus među sukobljenim pristalicama jedne i druge strane, a nivo mržnje prevazilazi onaj iz perioda Građanskog rata u Americi.

„Amerikanci se poslednjih meseci naoružavaju utrostručenom brzinom. U junu su SAD oborile sopstvene rekorde. Zvanično je prodato više od 3,9 miliona kratkih i dugih cevi.“ Uz sve to, i Bajden i Tramp pozivaju pristalice da se ni po koju cenu ne prihvati izborni poraz.

Da li je građanski rat neminovnost? Verovatno ne. Ovo je tek jedan, ali najverovatniji mogući ishod. Čuveni američki ustav, „svetionik demokratije u svetu“, kao i ustavne odredbe kojim se regulišu izbori, već su odavno zastareli i traže reviziju. Nije, međutim, jasno u kom smeru bi ta revizija trebalo da ide. Da li u smeru jedinstvene republike na severnoameričkom kontinentu, ili u pravcu „domovine hrabrih i zemlje slobodnih“, utočišta za sve „progonjene“ migrante na planeti?

Demonstrant u blizini zapaljenih objekata tokom demonstracija zbog ubistva Džordža Flojda, Mineapolis, 29. maj 2020. (Foto: Chandan Khanna/AFP Photo)
Demonstrant u blizini zapaljenih objekata tokom demonstracija zbog ubistva Džordža Flojda, Mineapolis, 29. maj 2020. (Foto: Chandan Khanna/AFP Photo)

„Kako god Amerikanci glasali 3. novembra, čini se da rezultat neće odgovarati nijednoj strani.“ Trampove pristalice na terenu formiraju naoružane milicije. „Bajdenovi sponzori formiraju brojne ’nevladine organizacije’, koje imaju svoje borbene ćelije po gradovima i spremaju ih za oružane nerede na dan izbora.“ „Plave države“ protiv „crvenih“, i obrnuto? Raskol je dublji nego što izgleda na prvi pogled. Odgovara mu podela na Hartlend – unutrašnjost, „crvene države“, i Civilizacije mora – „plave države“, u kojima dominiraju demokrate. Neće ga zaustaviti čak ni uklanjanje harizmatskog Trampa. Pre će mu dati novi zamah.

Amerika danas ide ka novom građanskom ratu. Ako ne baš danas, onda sutra. Ali danas je verovatnije od sutra.

 

Boris Nad je pisac, publicista, saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018).

 

Naslovna fotografija: Nathan Howard/Getty Images

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO: