Konture novog svetskog poretka

Gvozdena zavesa između Zapada i Evroazije je već tu, a ona neće tek tako nestati. Evroazijski vek je počeo i tu činjenicu neće promeniti američki izbori, ko god da pobedi

Predsednik Rusije Vladimir Putin je, u obraćanju u diskusionom klubu Valdaj, podsetio da se 2014. godine na ovom forumu razgovaralo na temu „Svetski poredak: nova pravila ili igra bez pravila“. Šest godina kasnije mogao je samo da doda: „Sada vidimo da igra bez pravila izgleda zastrašujuće.“

„Savremeno društvo“, primetio je Putin, „suočeno je sa erozijom moralnih vrednosti, gubitkom smera i smisla postojanja. Ovakva kriza se ne rešava diplomatskim pregovorima ili sazivanjem velike međunarodne konferencije. Potrebna je ponovna procena prioriteta ili preispitivanje ciljeva. To treba da počne već sada.“

Polazna tačka trebalo bi da bude pandemija virusa korona. Zašto baš od ovog trenutka, od početka pandemije? „Verovatno takva uznemirujuća situacija za mnoge samo pojačava osećaj da počinje potpuno nova era, da nismo samo na ivici dramatičnih promena, već da živimo u epohi tektonskih pomeranja, i to u svim oblastima života.“

A onda „svako mora početi od sebe i videti šta sa sobom, svojom zajednicom i državom. Tek potom se možemo boriti za svetski poredak“. To bi bila zdrava osnova za novi početak.

Nerazumevanje dijaloga

Da li je u Rusiji nastupilo vreme unutrašnjeg sabiranja, pažljivog unutrašnjeg preispitivanja? Izgleda da je tako. Za to vreme, Atlantski savet (prema saopštenju od 14. oktobra) pozvao je NATO na „tvrđi pristup prema Rusiji“, upućujući joj veoma oštre kritike zbog „agresivnih dezinformacionih i propagandnih kampanja Moskve protiv Zapada, kao i nekontrolisanog avanturizma po Bliskom istoku, Africi i Avganistanu“. Neko bi mogao da se zapita: u kakvom svetu oni zaista žive? Da li u svetu koji se obrazovao, a potom stavio u stanje hibernacije, dubokog zimskog sna, negde početkom 80-ih godina prošlog veka? I da li je to postalo pomalo dosadno – optuživati Rusiju bez ijednog jedinog argumenta?

„S majmunima se ne pregovara“, smatra ruski vojni analitičar Andrej Martjanov. Isto kao što se ne pregovara s decom. Gledamo da li su zlostavljana, tretiramo ih lepo, ali s njima se ne pregovara: „Bilo kakva profesionalna diskusija između Lavrova i bivšeg ginekologa, poput Fon der Lajenove, ili nemačkog ministra spoljnih poslova Masa, koji je po profesiji advokat i partijski crv nemačke politike, jeste gubljenje vremena.“ Do ovog zaključka uticajni analitičar došao je posle nastavka „maltretiranja i debalansiranja Rusije“, u Belorusiji, na Južnom Kavkazu i u Kirgistanu, sve „u skladu sa receptom RAND korporacije“.

Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov i ministar spoljnih poslova Nemačke Hajko Mas tokom zajedničke konferencije za medije nakon njihovog sastanka, Berlin, 14. septembar 2018. (Foto: mid.ru)
Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov i ministar spoljnih poslova Nemačke Hajko Mas tokom zajedničke konferencije za medije nakon njihovog sastanka, Berlin, 14. septembar 2018. (Foto: mid.ru)

Putin je izjavio da Vašington „nije u stanju da napravi dogovor“, a Lavrov je isto to ponovio za EU: „Trebalo bi da prestanemo da se orijentišemo ka evropskim partnerima i da se brinemo za njihove procene.“ Da li su događaji u Belorusiji ili Nagorno-Karabahu ubrzali ovu odluku? Ne treba sumnjati u to. Vremena i propuštenih prilika za konstruktivni dijalog bilo je dovoljno. „Najverovatnije ćemo jednostavno morati da privremeno prekinemo da razgovaramo s onim ljudima na Zapadu koji su odgovorni za spoljnu politiku i koji ne razumeju potrebu za dijalogom uz uzajamno poštovanje“, dodao je Lavrov.

Rusija bi, drugim rečima, mogla da se u potpunosti posveti saradnji s onim zemljama s kojim to ima smisla – tamo gde još postoji obostrano „uzajamno poštovanje“ – prekidajući, barem one suštinske, kontakte sa Zapadom.

Zanimljivo je da je sličnu reakciju nedavno imao i kineski predsednik Si Đinping, koji je 14. oktobra, prilikom posete fabrici mikročipova, izjavio da će Kina pobediti u tehnološkom ratu i da će povesti svet u multilateralizam. Na 40. godišnjici ekonomske zone Šenžen predsednik Si je bio još jasniji: „Status kvo je neodrživ. Ponekad je neophodno govoriti jezikom sile da bi vas Zapad čuo.“

Nova gvozdena zavesa

Sve dok EU nastoji da od Rusije kupuje fosilna goriva i visoke tehnologije, to je u redu. Ali „u neophodnost Gvozdene zavese više ne treba sumnjati“. Ako oni žele Navaljnog kao svoju igračku, neka im bude. „Mimo toga, bilo koju drugu aktivnost treba drastično smanjiti“, ističe Martjanov. „Pozivam Rusiju da obustavi ekonomske aktivnosti s EU na duže staze“.

I to je, bez sumnje, primećuje Pepe Eskobar, „odluka koja je dugo sazrevala“. Kao što je i „kinesko-rusko sveobuhvatno partnerstvo“ pripremano kroz dugi period: „To se nije dogodilo zato što je otuđenost između Rusije i EU/NATO-a naterala Moskvu da se okrene Istoku, nego pre svega zato što je savez između suseda, koji čine najveća svetska ekonomija i najveća vojna sila, potpuno evroazijski smislen – geopolitički i geoekonomski.“ Postoji li, uostalom, prirodnija odluka od te? Dužina rusko-kineske granice isprepliće se i ukršta sa najočiglednijim zajedničkim interesima: ekonomskim, političkim, vojnim, pa i civilizacijskim.

Rusko-kinesko sveobuhvatno partnerstvo plod je dugih i opreznih promišljanja. Nije nastalo preko noći, naprotiv. I trajaće veoma dugo, kao što je i nastajalo: „Svi se sećamo kako je Putin 2010. godine predložio isti koncept – zajedničku kuću, od Lisabona do Vladivostoka, i kako ga je EU hladnokrvno odbila. Veoma je važno podsetiti da se to dogodilo četiri godine pre nego što su Kinezi finalizovali sopstveni koncept Novog puta svile.“

Kineski predsednik Si Đinping i ruski predsednik Vladimir Putin tokom potpisivanja Izjave o podizanju bilateralnih veza na nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva, Moskva, 05. jun 2019. (Foto: Xinhua/Li Xueren)
Kineski predsednik Si Đinping i ruski predsednik Vladimir Putin tokom potpisivanja Izjave o podizanju bilateralnih veza na nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva, Moskva, 05. jun 2019. (Foto: Xinhua/Li Xueren)

Nova gvozdena zavesa je već tu, a ona neće tek tako nestati: „Poslednji samit Rusije i EU dogodio se u Briselu januara 2014. godine – što je čitava večnost u politici“, podseća Eskobar. Uostalom, već dugo, pojedinim evropskim zemljama prešlo je u naviku da s Rusijom razgovaraju s visine, bez ikakve stvarne osnove.

Rusija se priključila Novom putu svile, a posledice toga tek će se osećati. Ako Zapad nema potrebe za dijalogom, neće ga ubuduće imati ni Rusija. Nije važno šta o tome misle ubeđeni atlantisti, kao i svi oni koji se ne mogu osloboditi prevaziđenih koncepata u spoljnoj politici, poput Angele Merkel. Neki podaci o svetskoj ekonomiji govore dovoljno, sami za sebe.

Evroazijski vek je počeo

Evroazijski vek je već počeo. Pod ovim naslovom Skot Foster objavljuje članak za ruski evroazijski portal Geopolitika.ru. Članak počinje osvrtom na stav Bžežinskog, iznesen u knjizi Velika šahovska tabla: „Evroazija je superkontinent koji predstavlja osovinu… Nužno je da se ne pojavi nijedan evroazijski izazivač, sposoban da dominira Evroazijom, a time i Amerikom“. Evropa, jedan „mali dodatak Amerike“, prinuđena je da u tome poslušno sledi hegemona.

„Američki geostratezi i dalje su opsednuti ovom idejom, kao i protivnici i zagovornici uspona Kine“, nastavlja Foster. Uz jedno pitanje: „Šta, međutim, ako se ne pojavi nijedan usamljeni evroazijski izazivač?“ Odnosno: „Šta ukoliko trgovina i investicije između nekoliko centara moći, koji se nalaze između atlantske obale Evrope i Zapadnog Pacifika, jednostavno nastave da rastu, sve dok ne postanu znatno veće od ukupne ekonomske aktivnosti Sjedinjenih Država?“ I nije li to najnepovoljniji scenario za Ameriku? Kako, osim toga, zaustaviti izazivača koji nije ni jedan ni usamljen već ih je nekoliko?

To je, u stvari, nešto što se već dogodilo. Uza sve varijacije, koje proizlaze iz podataka koje su za prošlu godinu dostavili MMF i Svetska banka, moguće je zaključiti da su SAD činile samo oko 25 odsto globalnog BDP-a na nominalnoj osnovi (američki dolar), ali samo 15 odsto na osnovu pariteta kupovne moći (PPP). Preciznije, po osnovi pariteta kupovne moći, odgovarajući podaci bili bi: EU 13 odsto, Kina 20 odsto, Japan četiri odsto, ASEAN šest odsto i Indija osam odsto. Kombinovane ekonomije istočne i jugoistočne Azije činile su 13 odsto.

To sugeriše zaključak da Indija, Kina i ASEAN danas nude najveće tržišne mogućnosti, sa najvećim potencijalom za nominalni rast. Takođe, „Kina, Indija i ASEAN takođe čine oko 45 odsto globalne populacije, nasuprot manje od pet odsto SAD. Čitava Evroazija čini više od 60 odsto“.

Kontigent indijske vojske maršira držeći zastave zemalja članica ASEAN-a tokom generalne probe parade povodom Dana republike, Nju Delhi, 23. januar 2018. (Foto: AFP/Money Sharma)
Kontigent indijske vojske maršira držeći zastave zemalja članica ASEAN-a tokom generalne probe parade povodom Dana republike, Nju Delhi, 23. januar 2018. (Foto: AFP/Money Sharma)

Korona kriza dolazi u naročito „nezgodnom“ trenutku: „Uprkos tome što čini blizu 60 odsto svetske populacije, Azija ima manje od 15 odsto žrtava kovida ove godine“, podvlači Tom Stivenson, direktor investicionog odeljenja u kompaniji Fideliti internešenel. „Evropa, sa manje od 10 odsto svetske populacije, čini gotovo trećinu svih smrtnih ishoda. Isto je i sa Severnom Amerikom… Kina je prva ušla u epidemiju, prva izašla iz nje, i ima mnogo oštriju krivulju oporavka na grafikonima. Banka Kredi svis smatra da će do kraja sledeće godine BDP Kine biti 11 odsto veći od onog pre pandemije, dok će SAD, Evropa i Japan i dalje pokušavati da dostignu predepidemijske nivoe.“

Prošle godine ruska ekonomija iznosila je oko dve petine veličine nemačke nominalno, ali je bila iste veličine na osnovu pariteta kupovne moći. Ne govori li i to dovoljno o preovlađujućim trendovima u svetskoj ekonomiji?

SAD – pretnja rastu

Zaključak je očigledan: „Bez obzira ko pobedi na izborima u novembru, SAD se ne vraćaju kao motor globalnog ekonomskog rasta. Umesto toga, Amerika usvaja merkantilističku politiku zamene uvoza koja je izgradila ’čudotvorne’ ekonomije istočne Azije.“ Ali i do sada, tokom trajanja zapadne hegemonije, termin „ekonomski rast“ odnosio se pretežno na Sjedinjene Države i njenog evropskog potrčka.

I ovo nije kratkoročna aberacija, privremeno odstupanje: „Sjedinjenim Američkim Državama mogla bi biti potrebna generacija da ispravi svoje ekonomske i socijalne neravnoteže, obnovi svoju industrijsku bazu i reformiše svoj obrazovni sistem.“ Da li će imati dovoljno vremena za to? Sada će, osim toga, biti sve više usredsređene na svoje unutrašnje krize: „Sjedinjene Države su danas senka samih sebe“, primećuje Kris Hedžis, bivši novinar Njujork tajmsa i izveštač sa niza ratišta, uključujući i ono na Bliskom istoku i Balkanu. „One rasipaju svoje resurse u uzaludnom vojnom avanturizmu, simptomom svih carstava u opadanju dok pokušavaju silom da povrate izgubljenu hegemoniju.“

Svemu tome treba dodati još nekoliko tendencija, snažno prisutnih u savremenom svetu. Na prvom mestu, dedolarizaciju. Istini za volju, ovo bi išlo znatno teže da nije bilo samih SAD: „Iz jednog ili drugog razloga, SAD su uvele ekonomske sankcije za više od 15 evroazijskih država i teritorija, uključujući pojedinačne građane i korporativne entitete. Ciljevi su Kina, Severna Koreja, Mjanmar, Iran, Pakistan, Sirija, Turkmenistan, Kirgistan, Rusija, Ukrajina, Belorusija, Turska i Nemačka.“ Odgovor je bio postepen, ali predvidljiv: „Ranije ove godine, članice Šangajske organizacije za saradnju – Kina, Rusija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Uzbekistan, Indija i Pakistan – odlučile su da međusobnu trgovinu i investicije preusmere sa američkog dolara na svoje nacionalne valute.“

Kina i Rusija su najdalje odmakle u ovom procesu. U poslednjih pet godina, udeo njihove međusobne trgovine denominovane u dolarima opao je sa oko 90 odsto na manje od 50 odsto. Indija i Rusija sve više trguju u svojim valutama, isto kao i Indija i Iran, ili Turska i Iran. Od septembra 2019. Rosnjeft, najveći ruski izvoznik nafte, nove ugovore određuje u evrima. A to je tek deo napora Evroazije da se otrgne iz američkih kandži.

Novčanice američkog dolara i kineskog jena (Foto: Fred Dufour/AFP)
Novčanice američkog dolara i kineskog juana (Foto: Fred Dufour/AFP)

„Amerika je donedavno bila mogućnost za rast ostatka sveta. Sada, pretvarajući se u protekcionistu i aktivno se mešajući u ekonomije saveznika, neprijateljskih i neutralnih zemalja, počela je da predstavlja pretnju rastu drugih nacija.“

Evroazija, istaknimo i to, nipošto nije monolitna i ne predstavlja antiamerički blok. Ali je ekonomski mnogo veća, ima više i bolje obrazovanih ljudi, i sustiže sve manji broj tehnologija u kojima Amerika i dalje prednjači. To znači da je „američko stoleće“ na izmaku, ili da je već na samom kraju.

Rastakanje svetskog poretka

Mi danas ne živimo u unipolarnom, ni u bipolarnom, već u istinski multipolarnom svetu. Svetu u kome je na dnevnom redu ponovo politika velikih sila: SAD, Kine i Rusije. Tačnije, mi živimo u svetu u kome je obnovljena logika Hladnog rata. SAD ne čine ništa da zaustave Kinu zato što ona, navodno, guši ljudska prava – u Hongkongu, među Ujgurima, protiv raznih etničkih, nacionalnih ili verskih zajednica, uključujući i same Kineze. Amerika se, naprotiv, bori da zadrži svet sopstvenih privilegija – svet u kojem će nastaviti da dominira, da troši bez ograničenja i da podvrgava svojoj volji slabije, da eksploatiše putem (neo)kolonijalnog podjarmljivanja, putem svih onih mehanizama koje smo videli na delu u Boliviji, Venecueli, na Kubi, u Iranu, Siriji, Iranu, Belorusiji, Rusiji, Kini…

Kada je reč o EU, vratimo se već pomenutom novinaru Martjanovu: „Između savremene Rusije i Zapada nema kulturnog zajedništva, a jaz raste. Evropa je spremna za kulturno i demografsko samoubistvo, da ne govorimo o institucionalizaciji degeneracije, kako u umetnosti, tako i u stvarnom životu. Uz to: SAD treba da nekoga pojedu kako bi produžile svoju agoniju na još malo vremena.“ Još jasnije: „EU je groblje i sa grobljem se ne posluje, osim prilikom sahrana.“

I na to su se odnosile reči Lavrova: „Kada nam se Evropska unija obraća sa pozicija nadređenosti, Rusija želi da zna – možemo li uopšte da sarađujemo sa Evropom?“ I takođe: „Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izjavila je kako sa stanovišta EU ne postoji geopolitičko partnerstvo sa savremenom Rusijom. Neka im bude, ukoliko to žele.“

Tu činjenicu neće promeniti nikakvi izbori, u Americi ili bilo gde na Zapadu. Ne treba gajiti te iluzije. Bilo ko da pobedi na američkim izborima u novembru, imaće iste ambicije: zacementirati ovaj poredak, učvršćen nakon 350 godina zapadne i 250 godina angloameričke dominacije. Nastaviće politiku neokolonijalnog potčinjavanja čitave planete, ne više putem rata, već putem „obojenih revolucija“. Može li takva politika da zaustavi promene koje su već u toku?

Pristalice američkog predsednika Donalda Trampa tokom protesta zbog navodne krađe glasova na predsedničkim izborima ispred zgrade Kapitola, Harisburg, Pensilvanija, 05. novembar 2020. (Foto: Reuters/Mark Kauzlarich)
Pristalice američkog predsednika Donalda Trampa tokom protesta zbog navodne krađe glasova na predsedničkim izborima ispred zgrade Kapitola, Harisburg, Pensilvanija, 05. novembar 2020. (Foto: Reuters/Mark Kauzlarich)

Mi prisustvujemo svetu u kojem je na delu rastakanje aktuelnog „svetskog poretka“. „S majmunima se ne pregovara“, opominje ruski vojni analitičar. „Nije Rusija jedina koja to zna“, tvrdi Pepe Eskobar. I „većina Globalnog juga takođe misli isto“.

 

Boris Nad je pisac, publicista, saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018).

 

Naslovna fotografija: Christopher Morris/VII/REDUX

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u