D. Drobnjicki: Tramp nije pobedio jer je verovao u politički sistem

Za razliku od većine ljudi koji žive i rade u Vašingtonu, 45. predsednik Sjedinjenih Država verovao je u politički sistem SAD i zato nije pobedio

Donald Tramp – 45. predsednik Sjedinjenih Država – izgubio je ne toliko na izborima, koliko u političkoj borbi. Gotovo sigurno. Zajedno s njim, poraženi su i njegovi najbliži saradnici, njegovo biračko telo i svi koji su ga gledali sa nadom. Uključujući brojne nacionalno-populističke pokrete u Evropi i drugim delovima sveta.

Naravno, on sam izjavljuje da još ništa nije gotovo. Tužbe za ponovno brojanje podnete su u mnogim državama. Kad bi postojali uslovi da te tužbe budu nepristrasno razmatrane u sudovima, Tramp bi gotovo sigurno pobedio. Prethodnih godina su u SAD poništavani i mnogo manje sumnjivi rezultati brojanja glasačkih listića. Ali, ovo nije ni 1876., ni 1960., ni 2000. čak ni 2016. godina.

Pre četiri godine je američki sistem bio bespomoćan pred navalom trampista. U upravom završenom izbornom ciklusu, oni su bili potpuno mobilisani i gotovo da u njihovom nastupu nije slabe tačke. Jedini način da im se odupru bilo je kršenje pravila i korišćenje sumnjivih metoda, kojih se liberalna elita SAD nije nimalo ustručavala. Slična sredstva je i Trampov tim imao na raspolaganju, ali ih tokom celog njegovog prvog (a ispostavlja se i poslednjeg) mandata nije koristio.

Tramp se i trudio da i na pres konferencijama i na mitinzima i preko Tvitera deluje što čistije. I, ispostavilo se da je to bila gubitnička strategija. Uprkos pandemiji, glasači nisu bili razočarani u Trampa. Sada je za njega glasalo mnogo više ljudi nego 2016. godine, uključujući predstavnike raznih manjina. Tramp nije pobedio jer se nije rešio da preduzme nezakonite radnje.

Da je protiv svojih političkih neprijatelja upotrebio barem polovinu prljavih trikova kojima su se oni poslužili protiv njega od samog početka trke – on bi, najverovatnije, sada slavio pobedu.

Za razliku od većine ljudi koji žive i rade u Vašingtonu, 45. predsednik Sjedinjenih Država verovao je u politički sistem SAD. Verovao je u zakon i u ono što glavni mediji nazivaju „integritetom“ demokratskih procedura.

Ta njegova vera nije rezultat zbunjenosti ili kukavičluka. Njemu je stalo do njegove zemlje, njenih temelja i tradicije, do onoga što u očima običnih Amerikanaca Ameriku čini Amerikom. Upravo je njujorškog milijardera i grabežljivca, učinilo „svojim momkom“ u očima marljivih radnika, trgovaca, farmera i domaćica. A istovremeno je upropastilo njegove šanse da bude ponovo izabran.

On nije želeo da vlada drugom Amerikom. Zato nije svojim pristalicama uputio poziv da započnu aktivne ulične akcije. On nije došao na vlast pokrene građanski rat. Nije spreman da plati tu cenu za svoju pobedu. Njegov poziv da se „isuši vašingtonska močvara“ nije doveo do represija, zastrašivanja i političke osvete.

Tramp je nameravao da očisti Vašington od ljudi kojima nije stalo ni do običnih građana, ni do SAD u celini. Od onih koji su lojalni globalnim šefovima, a ne Sjedinjenim Državama. On je od „blata“ tražio da shvati unutrašnju Ameriku. Ali, za globalne šefove i vašingtonsku birokratiju to je bilo ravno zahtevu da prestanu da dišu.

U knjigama, člancima i intervjuima većine bivših i nekih sadašnjih zvaničnika i visokih bezbednjaka lako se može naslutiti duboko ukorenjeno uverenje da su oni Amerika (ne kao zemlja, već kao centar globalne uprave), „so zemlje“ i stvarna moć sa neospornim moralnim autoritetom. Ne samo u SAD, već i širom sveta. Trampovu unutrašnju Ameriku su ti ljudi mrzeli.

Vredi priznati da je globalno rukovodstvo uspelo da izgradi sliku budućnosti koja je prilično privlačna za neke Amerikance (i druge zapadnjake) – postindustrijske, postmoderne i, kako se ispostavilo, posthrišćanske. Polovina Sjedinjenih Država veruje da budućnost pripada robotima, migrantima, otvorenim granicama, zelenoj energiji i korporacijama koje preziru nacionalne granice i državni suverenitet.

Demokratska partija SAD zaklela se idejama globalizacije. Pre Trampa, i deo Republikanske partije je bio na istim pozicijama. U nekom trenutku su nestale sve ideološke kontradikcije između klanova Klinton i Buš, uključenih u najviše nivoe globalne uprave. Razlike su postale stilske.

Američka federalna birokratija, postala je jedan od pokretačkih mehanizama globalizacije. Gotovo svi ljudi koji rade u Vašingtonu podržavaju Demokratsku partiju. Tu za demokratskog kandidata glasa 92-95 odsto birača. Svi ti funkcioneri i lobisti, naravno, nisu pokazivali nikakvu odanost predsedniku Sjedinjenih Država, koji ispoveda ideju nacionalne države, suvereniteta i otvaranja novih radnih mesta za američke građane.

Uspešno su stavljali klipove u točkove svih Trampovih poduhvata, bavili se sabotažom, a ponekad su mu se i otvoreno suprotstavljali. Ubrzo je, međutim, postalo jasno da nisu u stanju da u potpunosti blokiraju aktivnost „nemogućeg Donalda“. Polako, uz škripu, kretanje napred je ostvareno. To je uglavnom bilo zbog činjenice da je predsednika podržala Republikanska partija.

Osim toga, pokazalo se da broj pristalica liberalne globalizacije nije veći od polovine stanovništva SAD. Izlaznost na izborima 2020. bila je fenomenalno velika, ali procenat onih koji su glasali za Trampa ostao je na istom nivou – oko 50 odsto. Partijski šefovi demokrata dobro su znali kako stvari stoje u stvarnosti i nisu se rukovodili pogrešnim (a ponekad i izmišljenim) predizbornim rejtinzima.

Izbori je trebalo da se završe onako kako je izgledala izborna situacija od jutra 5. novembra – da Mičigen, Viskonsin, Pensilvanija, Džordžija i Severna Karolina, a možda i Nevada, stanu iza Trampa. To mu je garantovalo bezuslovnu pobedu. Tada su se otvorile neke nepoznate brane kroz koje su pokuljali glasački listići, čineći Bajdena pobednikom.

Tramp je trebalo pobediti rezultatom koji daje za pravo da se njegovo predsednikovanje predstavlja kao glupa slučajnost, kao plod privremene pomućenosti uma birača. Tako su država za državom – Viskonsin, Pensilvanija, Džordžija, Mičigen, Nevada… – počele da padaju u ruke kandidata Demokratske stranke.

Demokrate nisu osvojile Belu kuću, već su je „otele“. Radi se o klasičnom pljačkaškom zauzimanju vlasti – manipulacije i lopovluk kombinovani su sa formalnim poštovanjem zakona. Samo, to nije bio slučaj samo u oktobru-novembru 2020. godine. Od 2016. godine traje lov na Trampa. Protiv njega su radile specijalne službe i specijalni tužilac, njegovi saradnici su zatvarani, a impičment je bio podvrgnut iz potpuno namišljenog razloga.

Kada se pre dva dana pojavila realna opasnost da u više država SAD može doći do ponovnog brojanja glasova sa nepredvidivim posledicama, uključila se i „svetska zajednica“. Lideri Evrope i razvijene Azije počeli su da zovu Džozefa Bajdena i da mu čestitaju na pobedi. Liberalni mediji trubili su da je Bajden izabrani predsednik SAD. Republikanski kongresmeni i konzervativni mediji ubrzo su se predali, u malim grupama.

Po 45. predsedniku nastavili su da nanose bolne udarce. U štampi se pojavilo da je njegova supruga spremna da podnese zahtev za razvod, a da ga je zet i savetnik pozvao da prizna poraz. Partija je odigrana. Četvorogodišnja bitka sa druge strane Atlantika izgubljena je, sve je otišlo u prah i pepeo. Ali, rat se nastavlja. I ne samo u Americi. Nema razumnog razloga da se veruje da će trampizam i populizam iznenada nestati negde u bliskoj budućnosti.

Sa izvesnošću se može prognozirati da novi populistički lideri, imajući jasan primer Trampovog poraza, više neće biti kao on skrupulozni i poštovati zakone. To što je američki predsednik bio tretiran kao šef neke banana države znači da će i prema globalnom establišmentu sve više početi da se deluje bez ikakvog obaziranja na zakone i građanski mir.

Pred našim očima prestao je da važi još jedan skup pravila. Skup unutrašnjih pravila samog Zapada. A to će samo ubrzati tektonske promene u svetu koje su započele pre pet do sedam godina. Dok svetski populizam bude razmatrao planove za sledeće bitke, globalno načelstvo će sigurno pokušati da nadogradi svoj uspeh.

 

Autor Dmitrij Drobnjicki

 

Naslovna fotografija: Saul Loeb/AFP via Getty Images

 

Izvor Fakti, 11. novembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u