Stanje ekonomske misli u Srbiji na prelomu 20. i 21. veka

Kakva je odgovornost naših ekonomista i institucija za neuspeh neoliberalnih ekonomskih reformi u Srbiji, urušavanje privrede i osiromašenje građana?

Mudar čovek razume pravičnost,
mali čovek razume dobit.

Konfučije

Prvo te ignorišu, onda ti se smeju,
pa te napadaju, i na kraju ti pobeđuješ.

Mahatma Gandi

 

Sa ogromnim zakašnjenjem Naučno društvo ekonomista Srbije (NDES), zajedno sa Srpskom akademijom ekonomskih nauka (SAEN) i Ekonomskim fakultetom Univerziteta u Beogradu, za raspravu na naučnom skupu (zakazanom za 6. novembar 2020. godine) odabralo je temu: Stanje i perspektive ekonomske misli, koja se decenijama nametala. Sam podnaslov (uticaj ekonomskih recesija u prvim decenijama 21. veka) je nepotreban pošto usmerava fokus rasprave na određeni (i ne ključni) vremenski period.

Pored toga, ovakav podnaslov (uz obrazloženje i preporučene teme za raspravu, koje smo dobili uz poziv od organizatora) može navesti i na pogrešan zaključak da je krizu vladajuće neoklasične misli izazvala ekonomska recesija u prvoj deceniji 21. veka. Međutim, upravo je vladajuća ekonomska misao (neoklasična ekonomska teorija) izazvala globalnu recesiju, te su ona i ekonomske strategije (neoliberalna šok terapija) i politike (Vašingtonski dogovor), koje su se na bazi nje donosile i realizovale u Srbiji, doveli do katastrofalnih rezultata.

O stanju ekonomske nauke u Srbiji, ali i u ekonomski najrazvijenijim zemljama sveta, do sada sam detaljno pisao i zainteresovani to mogu pročitati u Ekonomskom troknjižju, koje sam vam dostavio u elektronskom vidu. Troknjižje počinje upravo poglavljem Ekonomska kriza i kriza ekonomske nauke. Taj deo može poslužiti raspravi na temu današnjeg skupa, a u ovom tekstu ću se zadržati na odgovornosti nas akademskih ekonomista, pa i NDES za neuspeh ekonomskih reformi u Srbiji, zbog toga što smo (bez prethodne ozbiljnije rasprave) prihvatili model ekonomske tranzicije koji se temeljio na pogrešnoj ekonomskoj teoriji i koji je vodio sve većem urušavanju privrede zemlje i osiromašenju njenih građana.

Ovaj tekst predstavlja svojevrsni prilog istoriji ekonomske misli u Srbiji na prelomu 20. i 21. veka, ali i o istorijatu NDES i Akademije ekonomskih nauka (AEN sada SAEN).

O laži i odgovornosti

Poražavajuća je činjenica da NDES (zajedno sa Srpskom akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskim fakultetom Univerziteta u Beogradu) sa velikim (višedecenijskim) zakašnjenjem organizuje skup posvećen stanju ekonomske misli. Pored toga, zaprepašćuje da se ovaj skup zakazuje, u neverovatno kratkom roku i u jeku pandemije, a povod je veoma bizaran – jedan nepotpisan tekst objavljen u dnevnim novinama.[1]

Nedopustivo je da smo u ekonomsku tranziciju pre dve decenije ušli, a da rukovodstvo NDES nije smatralo da za temu svojih skupova (od desetine koji su u međuvremenu održani) treba da ima ovo načelno pitanje – izbora adekvatnog modela reformisanja privrede. Moji, više puta ponavljani, predlozi na skupovima NDES da je neophodno na ovu temu organizovati ozbiljnu raspravu bili su ignorisani. [2]

Sa ekonomskom tranzicijom Srbija počinje sa decenijskim zakašnjenjem u odnosu na druge postsocijalističke zemlje. Kašnjenje u ekonomskoj tranziciji Srbija je mogla i morala da iskoristi kako bi proanalizira iskustva drugih, te izbegla njihove greške i lutanja. Nažalost, to nije učinjeno nego su ponovljene greške drugih postsocijalističkih zemalja i reformisanje srpske privrede baziralo se na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor).

Građani tokom protesta ispred Narodne skupštine, 05. oktobar 2000. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)
Građani tokom demonstracija ispred Narodne skupštine, 05. oktobar 2000. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Ovakav model reformisanja privreda postsocijalističkih privreda u poslednjoj deceniji 20. veka pokazao se izuzetno neuspešnim u svim državama gde je primenjivan. Retke su bile zemlje koje od početka nisu sledile taj put (Slovenija), a mnoge su pre (Poljska od 1994.) ili kasnije (Rusija od 1998.) napuštale taj neuspešan model.

Ma koliko tvrdnja anonimnog autora u dnevnom listu Danas (da obični ljudi „slušajući našu ekonomsku struku, reaguju s odvratnošću i prezirom prema ekonomskoj nauci koja im je predstavljena kao pijana skaradna travestija“) bila paušalna, gruba i preterana u njoj ipak postoji zrno istine. Kada sam video iz prepiske članova NDES posle anonimnog pisma da će biti organizovana rasprava, pomislio sam da bi bilo dobro da analiziramo koliko smo kao NDES, a još važnije koliko je svaki od nas, članova pojedinačno, doprineo podizanju ili urušavanju ugleda profesije akademskih ekonomista. Bilo bi to ne samo, svedočanstvo o nama i vremenu u kome smo radili, nego bi moglo da bude i od koristi za buduće generacije akademskih ekonomista.

Ipak, pribojavao sam se da će rasprava biti usmerena u drugom pravcu, kako bi se našao alibi za sve ono što smo kao akademski ekonomisti do sada radili, odnosno propustili da uradimo. To će određenom broju naših kolega (ljudima za svako vreme)[3] omogućiti da elegantno izvrše novo presvlačenje (to im neće biti prvi put), te da i dalje budu u trendu – sada sa novom mejnstrim pričom.

Uz poziv da uzmem aktivno učešće u ovoj raspravi u prilogu je bilo obrazloženje organizatora i preporučene teme za raspravu. Iz tog materijala se može zaključiti da pitanje vladajuće neoklasične ortodoksije tek od doba prethodne globalne ekonomske recesije (2007-09) dolazi u fokus interesovanja. Na to se dodaje problem aktuelne pandemije (ekonomska recesija generisana pandemijom nove bolesti COVID-19 je atipična, te se može očekivati da će se primarno otvoriti pitanje u kojoj meri je ekonomska nauka, tačnije koliko su makroekonomski modeli uspeli…), pa se u skladu sa tim preporučuju i teme (kao atipična ekonomska recesija generisana pandemijom i mere ekonomske politike za prevazilaženje – uticaj na promene u ekonomskoj misli).

Kao da za globalnu ekonomsku krizu i za neuspeh reformisanja srpske privrede nije kriva pogrešna neoklasična ekonomska teorija i na njoj zasnovane ekonomske politike.[4] Preko toga se pokušava elegantno preći i zaboraviti da je ogromna većina članova NDES nekritički prihvatila tu vladajuću paradigmu (zbornici radova sa prethodnih naučnih skupova NDES to odlično ilustruju). Međutim, odgovornost akademskih ekonomista nije bila samo u tome što su nekritički prihvatili vladajuću paradigmu, nego su je svojski propagirali i aktivno radili (kao ministri, savetnici, predlagači zakonskih rešenja…) da se ona u praksi dosledno sprovodi.

Štaviše, u javnosti su bili medijski eksponirani samo akademski ekonomisti koji su bili saglasni sa reformama srpske privrede koje se baziraju na vladajućoj ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor). Takva uniformnost koju su demonstrirale naše koleginice i kolege imala je negativne posledice i na stručnjake iz drugih društvenih nauka (filozofe, sociologe, pravnike, politikologe), koji su poverovali u njihove tvrdnje. Tek kasnije će se uveriti koliko je bilo pogrešno sve ono što su od njih slušali.

Jedan od naših najboljih sociologa, Slobodan Antonić, napisaće za naše tada medijski eksponirane akademske ekonomiste „ne samo da su nas lagali nego smo mi te laži onda širili dalje. [5] Kao javne ličnosti koje su komentarisale dešavanja u društvu, koje su predlagale rešenja, mi smo učestvovali u tome da celokupna javnost prihvati tu vrstu ideologije… Bez obzira na to što mi iz drugih društvenih nauka možemo da kažemo ekonomistima: pa, vi ste nas lagali, vi niste obavili svoj posao kako treba, vi ste nam govorili pogrešne stvari pa smo mi svima ostalima pogrešno govorili i šteta je napravljena za celo naše društvo, ali da smo svi mi imali drugačije stavove na prelomu 20. i 21. veka, kao što je imao profesor Dušanić, pretpostavljam da bi sve bilo drugačije. Zadatak intelektualca, koji, istina, ne može mnogo toga da promeni, jeste da ne da legitimitet takvim pogrešnim stvarima. Da ne dajete legitimitet, da nešto osporavate i kritikujete, to je zapravo posao i zadatak pravog intelektualca.“[6]

antonic
Sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Slobodan Antonić (Foto: Medija centar Beograd)

O stanju ekonomske nauke u Srbiji, ali i u ekonomski najrazvijenijim zemljama sveta, do sada sam detaljno pisao i zainteresovani to mogu pročitati u Ekonomskom troknjižju koje sam vam dostavio.[7] Troknjižje počinje upravo poglavljem Ekonomska kriza i kriza ekonomske nauke. Taj deo (kao i poglavlje koje sledi Ekonomija postmoderne  – Ekonomsko troknjižje, knjiga prva, str. 15-63) se upravo uklapa u temu današnjeg skupa, pa ću se zbog toga u ovom tekstu zadržati na odgovornosti nas akademskih ekonomista, pa i NDES za neuspeh ekonomskih reformi u Srbiji, zbog toga što smo (bez prethodne ozbiljnije rasprave) prihvatili model ekonomske tranzicije koji se temeljio na pogrešnoj ekonomskoj teoriji. Ovaj tekst predstavlja skromni prilog istoriji ekonomske misli u Srbiji na prelomu 20. i 21, veka, ali i o istorijatu NDES i AEN.

O odgovornosti akademskih ekonomista u Srbiji za neuspeh ekonomskih reformi do sada sam uzgredno pisao.[8] Očigledno da je ona ogromna i teško može služiti kao uteha činjenica da u ovim burnim vremenima veliku odgovornost za urušavanje ugleda svojih profesija snose i intelektualci u drugim društvenim naukama.[9] Smatram da je od izuzetne važnosti da analiziramo koje smo kardinalne greške činili kako to ne bismo ponavljali i u budućnosti. Od toga je možda važnije da to ostane zabeleženo za buduće generacije akademskih ekonomista, koji će moći da uče i na našim greškama.[10]

Mukotrpan put

Znao sam da je pitanje ekonomske tranzicije najveći profesionalni (ali i moralni) izazov naše generacije akademskih ekonomista i da će od načina kako ona bude realizovana presudno zavisiti sudbina naših potomaka. Pošto sam bio ubeđen da je pogrešan način kako se sprovodi tranzicija u Srbiji, koji vodi  sve većem urušavanju privrede zemlje i osiromašenju njenih građana, smatrao sam nedopustivim da to odobravam i propagiram (pogotovo da u tome direktno učestvujem), ali i da to pasivno posmatram. Godinama sam uporno dokazivao da se reformisanje privrede zasniva na neadekvatnoj ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), samoubilačkoj strategiji (neoliberalna šok terapija) i pogrešnoj politici (Vašingtonski dogovor). Upozoravao sam da na taj način nije moguće izvršiti modernizaciju srpske privrede, već da je to put koji zemlju vodi u ekonomski neokolonijalizam sa svim posledicama koje iz toga slede.

Kako sam zbog toga javno prolazio (pa i na skupovima u NDES i AEN) može da bude poučna istorija. Svesno sam izabrao neizvestan i mukotrpan put, znajući da ću zbog toga doživeti i mnogo neprijatnosti, uveren da na tom putu moram istrajati a da će vreme pokazati ko je bio u pravu.[11]

Posle srpske oktobarske revolucije (2000), nove vlasti (Demokratska opozicija Srbije – DOS) su se odlučile za Program radikalnih ekonomskih reformi u SR Jugoslaviji, koji je sačinila grupa od 17 autora.[12] Ovaj program se bazirao na Vašingtonskom dogovoru (razrađen od strane Svetske banke, MMF-a i administracije SAD) u kome stabilizacija, liberalizacija i privatizacija čine njegove osnovne elemente.[13]

Vašingtonski dogovor, na osnovu koga su vršene reforme, u svojoj suštini predstavlja kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma, kojim je Srbiju (kao i druge postsocijalističke zemlje) trebalo lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Kritički stav prema prihvaćenom modelu reformisanja naše privrede, blagovremeno i potpuno otvoreno sam iznosio autorskim tekstovima u sredstvima javnog informisanja, člancima u naučnim časopisima i referatima na naučnim skupovima. Prvih godina posle petooktobarskog prevrata to nije bilo nimalo lako.

O cenzuri i kvazidebati

Par dana posle srpske petooktobarske revolucije 2000. godine zakazujem sastanak sa prvim ljudima dnevnog lista Danas – Grujicom Spasovićem i Zdravkom Huberom.[14] Na sastanku im objašnjavam da je ekonomski program G 17 izuzetno loš, te ukoliko bude sprovođen (a to najavljuju čelnicu DOS-a) imaće katastrofalne posledice za našu zemlju. Dogovaramo se da napišem seriju članaka na tu temu za rubriku Lični stav[15] Pripremio sam sedam tekstova od kojih su objavljena samo dva – Recept za kolonijalne zemlje (30. oktobar 2000.) i Da li su nam potrebne radikalne ekonomske reforme? (08. novembar 2000.).

U isto vreme, na istu temu, pišem i opširne naučne članke za ugledni ekonomski dvomesečni časopis Finansije. Za kratko vreme (krajem 2000. i početkom 2001. godine) izlaze tri moja teksta. Za razliku od ranijih tekstova, koji su u ovom časopisu objavljivani bez uredničkih intervencija, ova tri teksta su objavljena uz određena cenzurisanja. To je prvi put bilo izvršeno, istina neznatno, u tekstu Prednosti i nedostaci monetarnog odbora koji je objavljen u broju septembar-oktobar 2000. godine. Međutim, uredničke intervencije su već u narednom tekstu Jugoslovenska privreda na početku trećeg milenijuma bile velike, ali je i tako iskasapljen moj tekst objavljen kao udarni (prvi po redosledu) u prvom broju časopisa Finansije u novom milenijumu (januar-februar 2001). Isti slučaj se ponovio i sa tekstom Ortodoksni i heterodoksni programi stabilizacije koji je objavljen u narednom broju (mart-april 2001).[16]

Protest radnika „Goše“ ispred zgrade Vlade Srbije, 2017. godine (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Protest radnika „Goše“ ispred zgrade Vlade Srbije, 2017. godine (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Urednica časopisa mi je pre objavljivanja drugog i trećeg teksta poslala na uvid skraćivanja koja u mojim tekstovima moraju da učine i pitala da li na to pristajem. Saopštila je da nemaju zamerke na kvalitet teksta, da zbog toga planiraju da tekst bude objavljen kao udarni (prvi po redosledu), ali moraju da vode računa da ne izazovu revolt novih vlasti i ugroze finansiranje časopisa. Pristao sam na to, obavestivši je da ću objaviti knjigu sa integralnim tekstovima koje sam časopisu predao za objavljivanje, sa obeleženim delovima koji su urednici cenzurisali.

Tako sam i postupio i iste godine objavio knjigu: Tranzicija  –  velika šansa ali i opasna zamka (Nikola Pašić, Beograd, 2001.). U navedenoj knjizi objavljen je i moj tekst Da li smo u stanju da iz iskustva drugih privreda u tranziciji izvučemo adekvatne pouke? Tekst sam napisao za novopokrenuti časopis Ekonomski magazin. Naime, ekipa novinara Ekonomske politike je pokrenula novi časopis i zamolila me da za njih napišem tekst o tome koje bi pouke mogli da izvučemo iz tranzicionog iskustva drugih država. Učinio sam to, ali moj tekst nisu objavili.[17] Tekst je objavljen u dvonedeljniku Književne novine (1402/2001) na prvoj strani pod naslovom: Čuvajmo se kompradora![18]

Tako je ubrzo posle srpske oktobarske revolucije bilo skoro nemoguće da radove objavljujem bilo gde u značajnijim sredstvima masovnog informisanja. Ugledni teorijski časopisi iz ekonomije su sve ređe izlazili, a savetovanja ekonomista pretvorila su se u kvazidebate između istomišljenika – neoliberala (NDES) ili lobista interesa svetske oligarhije i domaćih tajkuna (Savez ekonomista Srbije).

Reakcija na cenzuru

Bez obzira na takvu situaciju, učestvovao sam na skupovima u organizaciji NDES, svestan da ne mogu računati na naročiti tretman i da ću, po pravilu, biti svrstan među poslednje diskutante na neku od manje interesantnih sekcija na kojima, osim nas diskutanata, može biti par slušalaca i nijedan novinar. Na sve to sam pristajao pošto su materijali sa skupova kasnije objavljivani u časopisu Ekonomskog fakulteta u Beogradu – Ekonomskim analima.

Istina, moji referati sa skupova su kasnije objavljivani u časopisu, ali uz određene (manje ili veće) redakcijske intervencije. Na savetovanju koje je održano 2002. godine u organizaciji NDES, Ekonomskog fakulteta u Beogradu i Privredne komore Srbije podneo sam referat Srbija na dobrom (reformskom) putu ili ne? Programski savet je odlučio da se u zborniku radova sa navedenog savetovanja (Ekonomski anali, 12/02), zbog obimnosti materijala, objavi samo deo mog referata, a izostave poglavlja koja se odnose na privatizaciju i nerealni (precenjeni) kurs dinara.

Moji referati i sa drugih savetovanja su kasnije u časopisu Ekonomski anali po pravilu skraćivani –cenzurisani, istina u manjoj meri nego u broju 12/2002. Sa time se nisam mirio i na skupovima NDES apelovao da se to ne čini. U isto vreme, integralne tekstove sa obeleženim cenzurisanim delovima koji su izostavljani objavljivao sam u knjigama koje su potom izlazile.

Prof. dr Jovan B. Dušanić tokom predstavljanja svoje knjige „Neoliberalizam“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Prof. dr Jovan B. Dušanić tokom predstavljanja svoje knjige „Neoliberalizam“, 2015. godine (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Sa odlaskom kolege Ljubomira Madžara sa mesta predsednika NDES nastupili su još nepovoljniji uslovi. Moj referat na decembarskom (2006. godine) savetovanju NDES nije bio ni prihvaćen (zbog velikog broja prispelih radova – kako su me obavestili iz Programskog saveta), mada sam ga blagovremeno dostavio poštujući i dužinu teksta koju su zahtevali. Odmah sam organizatorima skupa iz NDES uputio pismo u kome sam, između ostalog, napisao i sledeće:

„Vaša odluka da prvo od mene tražite da napišem referat za tradicionalni decembarski skup koji organizujete, a dva dana pred njegov početak me obavestite da referat (Liberalizacija, stabilizacija, privatizacija – Program modernizacije Srbije ili program ekonomskog neokolonijalizmakoji sam Vam dostavio u roku koji ste zahtevali – zbog velikog broja prispelih radova– niste prihvatili za oficijelni program konferencije, razlog je zbog čega Vam se obraćam.

Većinu mojih tekstova sa ovih naših skupova do sada ste skoro redovno cenzurisali (videti u Ekonomskim analimadecembar 2003, moj apel da to ne činite), a sada ste napravili novi iskorak i moj rad u celini zabranili za javnu prezentaciju. Smatrao sam, i smatram, da na ovim našim skupovima (pogotovo što ih organizuju institucije tako zvučnih imena – Naučno društvo ekonomista, Akademija ekonomskih nauka, Ekonomski fakultet) treba da se čuju različita, pa i suprotstavljena mišljenja, a ne samo mišljenja ekonomista istomišljenika – neoliberala. Međutim, odluka koju ste doneli je i najbolja potvrda ispravnosti nekih od mojih stavova koje sam izložio i u referatu koji ste zabranili“.

U njemu sam, između ostalog, napisao i sledeće:

„Postavlja se pitanje kako to da je neoliberalni program radikalnih ekonomskih reformi (i pored negativnih iskustava koje su mnoge zemlje imale sprovodeći ga) toliko popularan i skoro jednodušno prihvaćen od naše političke i ekonomske kvazielite.

Pre svega, treba imati u vidu da svetska oligarhija i krupni kapital imaju svoje interese, a uz to poseduju ogroman novac i preko njega i sve uticajnije medije. Od svetske oligarhije i krupnog kapitala zavisi koji projekti će biti finansirani i ko će na njima raditi (i dobro zaraditi), ko će dobiti razne stipendije, grantove i putovati na međunarodne skupove, ko će biti uvodničari ili medijatori stručnih skupova, učesnici ‘stručnih‘ emisija na njihovim reformskim i ‘nezavisnim‘ sredstvima javnog informisanja preko kojih će medijski da budu promovisani u vodeće ‘eksperte‘ i budu kandidovani i za ključna ekonomska mesta u državi. Najrevnosniji među njima imaju šansu da postanu dobro plaćeni činovnici međunarodnih institucija ili savetnici svetske oligarhije u nekoj od nerazvijenih zemalja.

Logo Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) ispred sedišta institucije u Vašingtonu (Foto: Yuri Gripas/Reuters)
Logo Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) ispred sedišta institucije u Vašingtonu (Foto: Yuri Gripas/Reuters)

Istine radi treba reći da vaš postupak nije nešto što se sreće samo na našim prostorima. Rigidne komunističke ideološke komisije zamenjene su ekonomsko-političkim ideološkim aparatom koji danas funkcioniše na jedan mnogo suptilniji način.“

Dobio sam odgovor od predsednika Programskog saveta i Redakcijskog odbora (prof. dr Milene Jovičić), a potom je usledio i moj drugi dopis.[19] Referat sam, posle toga, poslao redakciji Nove srpske političke misli i oni su ga (sa mojom prepiskom sa koleginicom Milenom Jovičić) odmah – u decembru 2006. godine – objavili, a to sam ubrzo štampao i u knjizi: Washington consensus  kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma (Nova Evropa, Beograd, 2007.)

Polemike sa Madžarom

Kako je vreme prolazilo sve je postojala očiglednija nedelotvornost reformisanja privreda postsocijalističkih zemalja koje se baziraju na neoklasičnoj ekonomskoj teoriji, neoliberalnoj strategiji šok terapije i politici Vašingtonskog dogovora. Kada je izbila i svetska ekonomska kriza (2008.) ozbiljno se doveo u sumnju neoliberalizam i u najrazvijenijim zapadnim državama, koji je od kraja ‘70-ih godina 20. veka vladajuća – mejnstrim – ekonomska teorija.[20]

Izborom prof. dr Ljubomira Madžara za predsednika AEN u organizaciji ove institucije održano je nekoliko naučnih skupova posvećenih (neo)liberalizmu. On sa pravom smatra da rasprave na ovim skupovima „predstavljaju jedan dalji korak u polemičkoj razmeni između krupnih doktrinarnih blokova u Srbiji – liberala i antiliberala: ova konfrontacija je po svoj prilici najdublja i najdalekosežnija u kompleksu ekonomske misli u Srbiji.“

Aktivno sam učestvovao na svim ovim skupovima u AEN. Uvek sam pisao i blagovremeno dostavljao svoj osnovni tekst i uvek imao polemike sa kolegama pristalicama neoliberalizma.[21] Već na drugom skupu u AEN posvećenom neoliberalizmu, održanom 16. marta 2012. godine, moj rad Neoliberalizam i kriza poslužio je jednom od učesnika-neoliberala za moju ideološku diskvalifikaciju.[22] Pored polemike na samom skupu, ona se kasnije (avgust-septembar iste godine) prelila i u nedeljni kulturni dodatak (Kultura – Umetnost – Nauka) u listu Politika. Pored nas dvojice, u polemiku su se uključili i vodeći srpski filozofi. [23]

Na svim skupovima u AEN imao sam veoma oštre, ali civilizovane polemike sa kolegom Madžarom.[24] On je za ove skupove pripremao obično izuzetno opširne referate u kojima je iznosio široku lepezu primedbi na stavove četvorice uglednijih antiliberala. Ilustracije radi, za skup koji je održan 20. marta 2015. godine (na temu: Liberalne i komunitarne opcije u institucionalnoj izgradnji i ekonomskoj politici) kolega Madžar je u svom radu (Moj obračun s njima) 25 stranica posvetio samo iznošenju primedbi na moje stavove uz još tri dodatne stranice na kraju teksta u poglavlju – Moj obračun s njima: raščišćavanje računa kao završni potez. Slično će ponoviti i na sledećem skupu održanom 23. maja 2016. godine kada u tekstu pod naslovom Liberali i oni drugi – alternativa koja to nije kritičke primedbe na moje stavove izlaže na 23 stranice. Kolega Madžar će ove tekstove kasnije objaviti kao posebne knjige.[25]

Za skupu u AEN koji je održan 20. marta 2015. godine napisao sam osnovni tekst (Neoliberalizam – ekonomska neefikasnost uz socijalnu neodgovornost i moralnu neosetljivost). Na samom skupu imao sam i polemiku sa kolegom Madžarom (koju sam autorizovao kao Razmena mišljenja umesto obračuna) i kao postskriptum predao za objavljivanje. U štampanoj publikaciji sa tog skupa (u časopisu koji izdaje Ekonomski fakultet u Beogradu – Ekonomske ideje i praksa, mart-jun 2015.) objavljen je samo moj osnovni rad, a izostavljen postskriptum. Kolega Madžar me je pismeno obavestio da njegov rad (Moj obračun s njima) mogu kritikovati u pisanoj formi kasnije – nakon što bude objavljen. [26]

Ekonomista i profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ljubomir Madžar (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Ekonomista i univerzitetski profesor u penziji Ljubomir Madžar (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Na istom skupu u AEN saopštio sam da „sredinom 2015. godine, ako Bog da, punim 65 godina i posle ove rasprave planiram da prestanem sa aktivnim učešćem na našim tradicionalnim raspravama u Akademiji ekonomskih nauka i Naučnom društvu ekonomista. Želeo bih da se intenzivnije posvetim završetku knjige koju sam ranije započeo, a koja će iziskivati višegodišnji rad.“ [27]

Polemike koje sam imao na skupovima u AEN objaviću (2015) kao posebnu knjigu pod naslovom: Neoliberalizam – rasprave u akademiji ekonomskih nauka. Agilna izdavačka kuća Catena mundi je, na moje veliko (i prijatno) iznenađenje, uspela da proda ceo tiraž (1.000 knjiga) i potom (2019.) objavi treće izdanje moje knjige Ekonomija postmoderne (tiraž – 700, a sa prva dva izdanja ukupan tiraž je 2.000 knjiga).

Ljudska obaveza

Pošto sam pre pet godina saopštio da prestajem sa aktivnim učešćem na našim tradicionalnim raspravama u Akademiji ekonomskih nauka i Naučnom društvu ekonomista, kao prilog na ovoj raspravi predložio sam tekst koji sam ranije napisao na ovu temu, i poslao vam u elektronskoj formi (Ekonomsko troknjižje, knjiga prva, str. 15-63). Odlučio sam, ipak, da pripremim i ovaj tekst koji predstavlja svojevrsni prilog istoriji ekonomske misli u Srbiji na prelomu 20. i 21. veka, ali i prilog za istoriju NDES i AEN. Ovaj prilog napisao sam, pre svega, iz sledeća tri razloga.

Prvi – pre nekoliko meseci ušao sam u osmu deceniju života i potpuno sam svestan da je krajnje vreme za definitivno povlačenje. Ako Bog da, narednih godina ću sa interesovanjem da pratim nastupe (nove – ipak se nadam bolje – generacije) mlađih naših kolega. Smatram da bi, posle mnogo godina aktivnog učestvovanja na ovim skupovima, bilo dobro da podvučem crtu i javno podnesem izveštaj o sopstvenom angažovanju. Mislim da to treba da učinim pred vama koji ste bili svedoci toga, bez obzira da li su vam moji stavovi bili bliski ili ste ih osporavali. Svima vama (ali i ostalim čitaocima mojih tekstova i knjiga) ostavljam da procenite koliko su moji stavovi bili ispravni i blagovremeno izricani.

Drugi – ovaj tekst može da posluži i kao mali prilog istoriji ekonomske misli u Srbiji, te prilog istorijatu NDES i AEN, o aktivnostima i atmosferi koja je u njima vladala, ali i kao svedočanstvo o turbulentnom vremenu – poslednje decenije 20. veka i prve dve decenije novog milenijuma – u kome smo živeli i radili.

Treći – i za mene možda najvažniji razlog jeste nada da će nove kolege akademskih ekonomista koji stasavaju, kao i generacije koje će se tek pojaviti, iz naših iskustava izvući adekvatne pouke i da neće podleći defetizmu i odati se konformizmu.

Sada, na kraju svoje profesionalne karijere, mogu da kažem da je vredelo raditi na način kako sam to činio, bez obzira na neprijatnosti koje sam imao i materijalnu kapitalizaciju koju sam (svesno) propustio. Sve te neprijatnosti i materijalne uskraćenosti (nikada nisam imao automobil, vikendicu i slično – živim u otkupljenom društvenom stanu) zanemarljive su u poređenju sa osećanjem da sam radio samo ono što sam smatrao svojom profesionalnom i ljudskom obavezom,[28] ne praveći kompromise sa sopstvenom savešću i uvek misleći o dugu koji imam prema precima i obavezu prema potomcima.

Prof. dr Jovan B. Dušanić tokom predstavljanja svoje knjige „Ekonomija postmoderne“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Prof. dr Jovan B. Dušanić tokom predstavljanja svoje knjige „Ekonomija postmoderne“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Na kraju, želeo bih da se svima vama zahvalim na saradnji i da naglasim da sve „ovo ne navodim da bih se hvalio, već kao dokaz pobede svoje obaveze“ (kako je to, još pre tri veka, lepo rekao mitropolit dalmatinski Stefan Ljubibratić).

________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Povod za ovu raspravu bio je jedan anonimni – nepotpisani (uz napomenu redakcije da im je poznat autor) tekst Bankrot ekonomske misli koji je objavljen 8. juna 2020. godine u dnevnom listu Danas u rubrici Reč tajkuna. U tekstu se, između ostalog, tvrdi:

„Centri ekonomske misli, ili ono što bi barem trebalo da budu, pustare su duha, ideja i morala. Ekonomski fakultet je mešavina korumpiranih karijerista i politikanata i znojavih provincijalnih mediokriteta sa niskim, nemoralnim ciljevima u životu i bez ikakvog širokog pogleda, vizije ili, ne daj Bože, prosvetiteljske misije. Neznalice, redom.

NVO sektor, najčešće vezan za međunarodne paradržavne institucije, žalosno je neinteligentan. Jure se budžeti vezani za sporedne nevažne teme (tipa ekonomski razvoj Roma ili transrodnih osoba), a totalno se ne čita, ne razmišlja i ne piše ništa fundamentalno i kvalitetno. Sve se svodi na jeftino politikantstvo, šićari se sitan novac za minorne ideje…Za sada je šteta po društvo velika samo kao konfuzija u glavama običnih ljudi koji, slušajući našu ekonomsku struku, reaguju s odvratnošću i prezirom prema ekonomskoj nauci koja im je predstavljena kao pijana skaradna travestija.“

Na ovaj tekst je prvo skrenuo pažnju kolega Milan R. Kovačević (elektronskom poštom svim članovima SAEN i redovnim članovima NDES), naglasivši da se „to i nas tiče“. Odmah je reagovao kolega Božo Drašković koji je napisao i sledeće: „Hajde da se ne zavaravamo, da se odreknemo sujeta i samozaljubljivih veličina… Usled siromaštva u idejama lako se skliznulo u političku apologetiku. Zašto? Više zbog lične koristi aktera, a manje usled neznanja. Postoje tu i ideološke zamke. Pokušaji da se primenom matematičkih modela dokaže čak i ono što je očito, dodatno je potisnulo kritičku i objektivnu ekonomsku misao…“

Posle još nekoliko članova NDES-a (među kojima i kolega Nikola Fabris sa konstatacijom „da je kolega Božo lepo opisao našu tužnu realnost“), javili su se i članovi aktuelnog Predsedništva NDES-a. Prvo je koleginica Aleksandra Praščević napisala: „Koristim priliku da kao član predsedništva, a i kao predsednik sekcije za ekonomsku teoriju iniciram da se održi poseban skup (najmanje u formi okruglog stola) koji bi za temu imao pitanje stanja ekonomske teorije (nauke) i njene perspektive.“

Ideju koleginice Praščević podržao je i konkretizovao kolega Miomir Jakšić: „Moj predlog, kao člana Predsedništva NDES-a, jeste da se pristupi pripremi skupa, da se nosioci ideje, Aleksandra Praščević i Nikola Fabris, zaduže za organizaciju ovog skupa, a da odluku o tome donese Predsedništvo NDES-a. Naučni časopis Ekonomske ideje i praksa, čiji je izdavač Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, a ja glavni urednik, koji je pre deset godina upravo i pokrenut sa ciljem podsticanja različitosti u mišljenjima u oblasti ekonomije, spreman je da objavi sve pripremljene radove sa ovog skupa.“

Na kraju je izvršni sekretar Predsedništva NDES-a, kolega Ognjen Radonjić, napisao: „Zdušno podržavam predlog prof. Praščević i prof. Jakšića… za naučni skup koji bi bio u našoj organizaciji.“

[2] Ilustracije radi, navodim deo mog izlaganja na skupu u NDES u maju 2010. godine. „Prvo da nešto kažem o jednom značajnom propustu organizatora skupova NDES, a na koji godinama ukazujem. Neshvatljivo je da evo sada već govorimo o učincima prve decenije tranzicije, a da do sada nijedan skup nije bio posvećen pitanju izbora adekvatnog koncepta reformisanja privrede. Ukoliko smo se opredelili za pogrešan generalni koncept reformi, sve rasprave o parcijalnim rešenjima imaju mali smisao. Govorio sam i ranije na ovakvim našim skupovima da me većina referata i rasprava o tranziciji podseća na ‘stručne‘ rasprave o tome šta raditi sa kućom koja zbog ‘konstrukcione greške‘ projektanata ima urađen neadekvatan temelj i jednim delom tone u zemlju. Svi uviđaju problem –  krov prokišnjava, plafoni su popucali, stolarija se iskrivila, a rasprava se vodi o tome da li problem treba rešavati zamenom crepa – tegolom, klasičnog plafona – spuštenim plafonom, drvene stolarije – aluminijskom stolarijom, a kuća samo što se nije urušila.

Ne mogu se oteti utisku da se svesno i na skupovima ekonomista (kao u društvu uopšte – od strane ‘nezavisnih‘ sredstava informisanja, nevladinih organizacija…) nameću irelevantne teme kako bi se skrenula pažnja sa ključnog problema tranzicije srpske privrede – adekvatnost odabranog koncepta reformisanja srpske privrede. Ukoliko neko i pokuša da ukaže na ključni problem on biva (na više ili manje lep način) marginalizovan.“ (Videti: Jovan B. Dušanić, Još jedna izgubljena decenijaEkonomski anali, Beograd, maj 2010.)

[3] „Nisu oni ni toliko sposobni ni brojni koliko su agresivni i dobro umreženi. Njima nije važno ko je na vlasti, ko je ministar, za šta se zalažu partije, šta je stvarni interes stranog kapitala i mnogih belosvetskih fondova koji bi da nam skroje budućnost. Oni su tu da pruže ‘intelektualne‘ usluge. Oni tačno znaju gde i šta treba da kažu, koliko i kada treba da budu kritični, a koliko apologete. Zapadni političari i ‘eksperti za visoke honorare‘ prosto ih ‘obožavaju‘ – jer oni su kooperativni, uvek govore ‘pametno‘ i nikada ne postavljaju neočekivana pitanja. ‘Skromni‘ su, ali uvek prisutni i dobro plaćeni. Oni su vrhunski eksperti za projekte u kojima sve izgleda baš onako kako odgovara naručiocu. Oni sebe ne smatraju odgovornim za stvarno stanje, oni samo profesionalno (!) obavljaju svoj deo posla. Oni sebe smatraju intelektualcima zaboravljajući da je osnovna obaveza intelektualca da slobodno i kritički misli i dela! Zato se oni međusobno dobro razumeju i pomažu, a najviše ne vole one koji šire informacije i otvoreno govore što znaju i misle.“ (Videti: Dimitrije Vujadinović, Politika, 11. jun 2005.)

[4] Čitajući propratni materijal koji sam dobio uz poziv za ovaj skup setio sam se rečenice koju je napisao Erik S. Reinert (Globalna ekonomija): „Pogrešne pretpostavke ne daju samo pogrešne odgovore, već se na osnovu njih postavljaju i pogrešna pitanja.“

[5] Na istom skupu, kolega Bojan Dimitrijević (jedan od 17-orice iz G 17) će reći sledeće: „Moram da priznam da sam ja bio jedan od onih koji je učio od Jovana Dušanića. Na početku kolega Antonić reče kako su nas ekonomisti lagali. Možda nisam bio među ekonomistima koji su lagali, ali sam svakako bio među ekonomistima koji su bili u zabludi kada je reč o pravoj prirodi ekonomskog neoliberalizma.“ Još jedan od 17-orice iz G 17, kolega Boško Živković, na istom skupu će na kraju reći: „Jovan Dušanić i ja polemišemo duže od 30 godina. Mnogo puta se nismo složili i mnogo puta jesmo, ali je uvek Dušanićev tekst bio rezultat slobodnog i otvorenog uma i ja mu na tome čestitam i odajem priznanje.“

[6] „Najveća zasluga Jovana Dušanića za srpsku društvenu nauku jeste ta što je on bio među onim ekonomistima koji je nama, ljudima iz ostalih društvenih nauka, objasnio šta se dešava u srpskoj ekonomiji, šta se dešava u svetskoj ekonomiji. To uopšte nije bilo tako lako razumeti… kada sam počeo da čitam njegove radove onda su mi se stvari složile. Dakle, naučio sam šta zapravo znači veliki deo onoga što se dešava u ekonomiji, ne samo Srbije nego i u svetskoj ekonomiji. U tom smislu, profesor Dušanić je odigrao značajnu, pionirsku ulogu i kada se bude pisala istorija intelektualnog života u Srbiji početkom 21. veka mislim da će on imati značajno mesto. Iz njegovih knjiga možete saznati koliko je on vodio polemika i rasprava u okviru ekonomske struke. Moram da kažem da tako, nažalost, nije u nekim drugim strukama gde se uglavnom izbegavaju polemike i gde se ljudi koji imaju disidentska mišljenja, da ih tako nazovem, uglavnom prećutkuju i guraju sa strane. Istina, i profesor Dušanić je marginalizovan, ali nekako se on nije dao, tražio je raspravu i nije odustajao kada su mu, kako sam kaže, bacali njegove priloge i studije, u časopisima i na naučnim skupovima, u koš…

Kada govorimo o strukama, mislim da profesor Dušanić ostaje kao neko ko može da bude uzor i za nas iz ostalih društvenih nauka kako se treba uporno boriti, i kada si u potpunoj manjini i kada si vrlo usamljen u svojoj struci, sve dok se ne pokaže da si u pravu. Svakako, nikada ti neposredni protivnici neće priznati da si u pravu. To je pokazano kada je reč o smenama paradigmi u prirodnim naukama gde je stvar egzaktna. Nova paradigma pobedi, zapravo, tek kada biološki odu predstavnici stare paradigme, kada odu sa univerziteta i kada se povuku u penziju, kada izgube svoj uticaj na naučne časopise i na Akademiju. Tek onda nova paradigma pobedi u prirodnim naukama gde je stvar egzaktna, a kako je tek u društvenim naukama. Pogotovo u onim naukama gde imate direktnu vezu sa honorarima i učešćem u sistemskoj renti koju dobijate jer opslužujete sistem kao njegov ideolog.“ (Materijale sa ovog skupa videti u knjizi: Ekonomsko troknjižje – knjiga treća, strane 13-142)

[7] Organizatoru i svim redovnim članovima NDES uz ovaj prilog prosledio sam u elektronskoj formi moje Ekonomsko troknjižje (Filip Višnjić, Beograd, 2020.). Nadam se da će se organizator pobrinuti da ga dobiju i učesnici ovog skupa koji nisu redovni članovi NDES.

[8] Od kolege Ljubomira Madžara, predsednika Akademije ekonomskih nauka (AEN), dobio sam (04. jula 2011.) pismo u kome podseća da je AEN organizovala 17. Juna 2011. godine raspravu u formi okruglog stola na temu neoliberalizma, te da se u međuvremenu pojavila zamisao da toj temi AEN posveti još jednu, takođe širu raspravu. U pismu kolega Lj. Madžar, između ostalog, piše da bi bilo „posebno poželjno da u međuvremenu pripremite svoj pisani prilog i da ga po mogućstvu dostavite do kraja oktobra 2011. godine.“ Napisao sam prilog Sjaj i beda ekonomske nauke i blagovremeno ga dostavio. Pošto je planirana rasprava otkazana, tekst sam objavio (27. novembra 2011.) na portalu Nova srpska politička misao, te u knjizi Destrukcija ekonomije knjiga treća (NSPM, Beograd, 2011.). Na kraju tog teksta pišem o odgovornosti akademskih ekonomista za neuspeh ekonomske tranzicije.

„Za razliku od većine naših akademskih ekonomista koji su veliki zagovornici neoliberalizma i koji su bili glasni propagatori ekonomske politike koja je uništila srpsku privredu, često sam kao kontra-primer navodio slovenačke akademske ekonomiste koji su se, u većini, odlučno suprotstavili neoliberalizmu i koji su uspeli da ubede političku elitu u ispravnost svojih stavova. Pored toga, najpoznatiji slovenački ekonomisti (Jože Mencinger, Ivan Ribnikar, Velimir Bole, Marko Kranjec i drugi) su zauzeli i ključne ekonomske resore u vladi i centralnoj banci zemlje, te imali odlučujući uticaj na realizovanje ekonomske politike koja je doprinela da Slovenija bude ekonomski najuspešnija zemlja u tranziciji.

Situacija u Hrvatskoj, u odnosu na Srbiju i Sloveniju, bila je negde između. U Hrvatskoj je veliki broj veoma uglednih akademskih ekonomista (među kojima su: Branko Horvat, Jakov Sirotković, Dragomir Vojnić, Zvonimir Baletić, Mate Babić, Ante Čičin-Šain, Pera Jurković, Slavko Kulić, Đuro Medić, Vladimir Veselica, Dražen Kalođera, Stjepan Zdunić, Gorazd Nikić i drugi) bili veoma kritički nastrojeni prema neoliberalizmu i uporno su i argumentovano javno istupali sa kritikom zvanične ekonomske politike koja je u Hrvatskoj vođena na bazi neoliberalnih načela, ali za te stavove nisu mogli da pridobiju vladajuću nomenklaturu u svojoj zemlji. I pored toga, može da im služi na čast da su pokazali intelektualno i profesionalno poštenje i time spašavali ugled akademskih ekonomista.

I tako, za razliku od slovenačkih i hrvatskih, većina srpskih akademskih ekonomista je zdušno podržavala vladajuću nomenklaturu u bezočnom uništavanju srpske privrede. To je porazna i bolna činjenica koju, nažalost, moramo priznati.“

[9] U vezi sa tim, prof. dr Jovica Trkulja je izneo zanimljivu konstataciju i klasifikaciju o intelektualcima u Srbiji prethodnih decenija: „U tom dramatičnom vremenu srpski intelektualci su se kretali različitim putevima. Prvi put je bio put melanholičnog i rezigniranog bacanja pera u trnje i dizanje ruku od intelektualnog rada i stvaranja… Drugi put je bio put političkog angažmana. Nemali broj srpskih intelektualnih poslenika ušao je u političku arenu i angažovali su se kao: 1) lideri vodećih političkih stranaka i države; 2) veliki veziri i intelektualni vazali čija je uloga da političkim odlukama svojih sizerena pribave naučnu vizu; 3) ketmani koji se pretvaraju da tobože veruju i prihvataju jednu politiku; 4) konvertiti koji se, radikalno menjajući uverenja i stavove, prilagođavaju svakom političkom trenutku; 5) kameleoni koji nemaju ozbiljna uverenja, te lako preoblače političku odeždu; i 6) prodane duše i prišipetlje raznih svetskih fondova, koji su po nalogu svojih sponzora spremni na sve. Ulazeći u političku arenu oni su sagoreli kao naučnici i istraživači, a potom kompromitovali i potrošili ionako skroman kredit inteligencije u Srbiji.

Trećim putem išao je mali broj naših intelektualaca, smatrajući da je on jedino primeren njihovom ljudskom i profesionalnom angažmanu. To je put teorijskog istraživanja artikulacije dramatičnih zbivanja. Odgovori ovih istraživača imaće značaj arheološkog belega iskopanog iz zgarišta jedne civilizacije, koji će jednog dana neki novi arheolozi otkopavati i ugrađivati kao delove komplikovanog mozaika našeg vremena.“ (Knjigama na krizu, okrugli sto o knjigama prof. dr Slobodana Antonića, koji je održan 24. oktobra 2012. godine u Beogradu u organizaciji Doma kulture Studentski grad – videti u knjizi: Ekonomsko troknjižje – knjiga treća, strane 112-134)

[10] Hoću da verujem, ali ne mogu da se oslobodim strepnje (da parafraziram jednog našeg mudrog čoveka). Strepnja postoji zbog činjenice da su generacije i generacije studenata ekonomskih (ali i drugih društvenih) fakulteta indoktrinirani neoliberalnom ideologijom agresivnog i netolerantnog tržišnog fundamentalizma. To traje već decenijama – od vremena trijumfa neoliberalnog kapitalizma, to jest ekonomskog darvinizma kao prava jačeg, moćnijeg, egoističnijeg i pohlepnijeg na bazi privatne svojine. O ostalim pravcima ekonomske misli, sem neoliberalne, studenti su retko mogli detaljnije da se upoznaju, a često im se, kao demonstracija bogatstva i pluralizma ekonomske misli, objašnjavaju razne varijante vladajuće neoliberalne škole. U to sam se uverio u ličnim kontaktima sa studentima iz Srbije i Bosne i Hercegovine, ali i iz pisama koje sam dobijao od studenata iz Hrvatske. (Jedno od pisama videti u knjizi: Ekonomsko troknjižje – knjiga prva, str. 26-27)

[11] „Kao malo ko u Srbiji, Dušanić je jasno i na vreme video katastrofu koja se sprema i koja u Srbiju dolazi. Na jednom skupu sam se našalio i Dušanića sam nazvao prvoborcem rata protiv neoliberalizma. Iako zvuči šaljivo, to je nepobitna istina. Kod Dušanića nije reč o naknadnoj pameti i post-mortem analizi. Njegova upozorenja su bila pravovremena i velika je šteta što su prošla bez većeg odjeka u široj javnosti.

Uprkos uzaludnosti, uprkos tom oranju mora, Dušanić je nastavio da upozorava na fatalne greške ekonomske politike. Kada smo razgovarali o smislu daljeg pisanja, on mi je sa bosanskim mirom govorio da je važno ostaviti trag za budućnost. Možda će neke nove generacije izvući kakvu pouku, ili bar videti da nisu svi ćutanjem ili aplauzima ispratili Srbiju na put bez povratka. Dušanić je i mene, koji sam mnogo ciničniji, uspeo da ubedi u potrebu da se piše uprkos svemu, i da se napisano stavi u knjige.

U skladu sa dobrom srpskom tradicijom čiju cenu uvek iznova plaćamo, dobronamerna i korektna Dušanićeva upozorenja su ili ignorisana, ili su dočekivana ‘na nož‘ u onom delu stručne javnosti čiji je posao da ideološki oblikuje novu stvarnost. Zanimljivo je da među kritičarima Dušanićevih tekstova preovlađuju oni koji su neviđenom lakoćom, pa i elegancijom, presvukli svoju staru, socijalističku kožu i ušli u novu.

Dušanić je jedan od retkih srpskih ekonomista koji nije bio ‘dobar‘ ni starom ni novom sistemu, i koga kritikuju oni koji su bili dobri svakom sistemu. U socijalizmu su ga kritikovali kao predstavnika građanske desnice, dok ga danas neoliberali kritikuju zbog dirižističkih stavova i ‘levih skretanja‘.

Nažalost, uvek isti mentalni sklop oblikuje srpsku stvarnost, bar onu kojoj sam savremenik i o kojoj mogu da svedočim iz prve ruke. I uvek su posledice iste – pogubne za Srbiju. Voleo bih da grešim, ali mi se često čini, da kada bi im okolnosti išle na ruku, novi ideolozi bi voleli da naprave neki novi Goli otok, ako ne baš fizički onda intelektualni, i da tamo smeste svoje neistomišljenike. Dušanić bi tada verovatno bio u ‘prvom transportu‘.

Koliko god su Dušanićevi kritičari bili akademski brutalni, toliko je on uspevao da mirno i argumentovano, bez ljutnje i agresije, odgovori na te kritike. Ovo tim pre što je tužna tranziciona sudbina Srbije dala za pravo Dušaniću, a ne njegovim kritičarima. Malo je primera da u Srbiji neko ostane dostojanstven i civilizovan i onda kada je izložen tako grubim, neukusnim i potcenjivačkim napadima nadobudnih ideologa.

Dušanić je napisao veliki broj radova i on spada u onaj mali broj vrednih ekonomista koji su svoju misiju našli u pisanju, a ne u praznoslovlju kafanskih ekonomskih razgovora. Takođe, on nije tražio afirmaciju kroz tužne i nesrećne srpske medije i na ekonomskoj estradi. Ovde je reč i o skromnosti i o samodisciplini, osobinama koje su, nažalost, atipične za nas sa Balkana“. (Videti tekst Jedna neobična akademska karijera u knjizi: Nebojša Katić, Surovi novi svet, Catena mundi, Beograd, 2018.)

[12] Videti knjigu: Grupa autora – G 17, Program radikalnih ekonomskih reformi u SR Jugoslaviji, Radio B92, Beograd, 1997. Grupu G 17 su činili: Ljubomir Madžar, Veselin Vukotić – koordinator, Mlađan Dinkić – koordinator, Mihail Arandarenko, Stojan Babić, Željko Bogetić, Bojan Dimitrijević, Petar Ivanović, Milan Kovačević, Jelica Minić, Branko Milanović, Milić Milovanović, Mihailo Nikolić, Jovan Ranković, Duško Šušnjar, Dušan Vujović i Boško Živković. Ključni ekonomski „eksperti“ (kako su sami sebe proglasili) u vlasti, koji su program realizovali u praksi, bili su Miroljub Labus, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić.

[13] U dugometražnom dokumentarnom kanadsko-srpskom filmu „Težina lanaca 2“ koja se bavi neoliberalnim ekonomskim reformama na Balkanu možemo da vidimo insert sa jedne konferencije za štampu (2012) kada se autor filma, Boris Malagurski, obraća Mlađanu Dinkiću, tadašnjem ministru finansija i privrede u vladi Srbije, rečima: „Za ekonomsku politiku – stabilizacija, liberalizacija i privatizacija, tvrdili ste da će doneti prosperitet građanima, a Srbija je ekonomski uništena.“

Usledio je lakonski odgovor Mlađana Dinkića: „Što se tiče Vašingtonskog konsenzusa cela ga je Evropa sledila dok je bio aktuelan. On je bio aktuelan ‘90-ih godina i početkom 2000-ih. Stvari su u životu a i u ekonomiji promenljive. Znači, ne možete istu ekonomsku filozofiju da gurate celog života jer onda ste budala.“ Taj deo se može videti u filmu od 22 minuta. Nekoliko minuta pre toga (od 18 minuta) u filmu govorim o istoj toj ekonomskoj politici. Film se može pogledati na ovom linku.

[14] Poznavali smo se iz vremena kada su oni uređivali list Naša Borba. Između dva kruga predsedničkih izbora (1996) u Rusiji (u Moskvi sam radio i živeo u periodu od 1991. do 1997.) predložili su mi da vodim dnevnik sedam dana i u njemu prenesem predizbornu atmosferu koja vlada u Moskvi. Učinio sam to i moj sedmodnevni dnevnik je objavljen (07. jula 1996.) pod naslovom Moskovska nedelja.

[15] Urednik G. Spasović mi je tada rekao da moje tekstove objavljuje pošto zna da sam na prvim višestranačkim izborima u Srbiji 1990. godine bio (kao nestranačka ličnost) kandidat za republičke parlamentarne izbore na listi Demokratske stranke, ali da i dalje smatra preterivanjem moju tvrdnju da ćemo se kroz deset godina pitati da li je za Srbiju bila pogubnija poslednja decenija XX ili prva decenija XXI veka.

[16] Zainteresovani mogu ove tekstove da pogledaju i u knjizi Ekonomsko troknjižje – knjiga druga, str. 21-118.

[17] Sa njima sam lepo sarađivao i (volonterski) za njih napisao (sam ili sa suprugom Tatjanom) skoro stotinak tekstova, vezanih za tranziciju u Rusiji. Sve tekstove koje sam im slao iz Moskve objavili su u časopisu Ekonomska politika, ali naručeni prvi (i jedini) tekst koji sam napisao za Ekonomski magazin nisu objavili.

[18] Naslov teksta u Književnim novinama dao je urednik Predrag Dragić Kijuk.  Drago mi je da se izraz komprador odomaćio u našem jeziku, a ja sam ga prvi put upotrebio u časopisu Finansije (1-2/2001), a kasnije i u tekstu koji je objavljen u Književnim novinama.

[19] Detaljnije u knjizi Ekonomsko troknjižje – knjiga druga, str. 203-212.

[20] U 2008. godini, nobelovac Džozef Stiglic objavio je veoma zapažen tekst pod nazivom: Kraj neoliberalizma koji počinje rečima: „Svet nije bio milosrdan prema neoliberalizmu, tom bućkurišu ideja, baziranom na pretpostavci fundamentalista da tržište, kao samoregulišući sistem, efikasno raspodeljuje resurse i odlično služi interesima društva. Upravo taj tržišni fundamentalizam leži u osnovi takozvanog Vašingtonskog dogovora i njegove orijentacije na privatizaciju, liberalizaciju i nezavisnost centralne banke koja koncentriše svoju pažnju isključivo na inflaciju. Četvrt veka zemlje u razvoju su se međusobno takmičile i neuspesi su očigledni: zemlje koje su se pridržavale politike neoliberalizma izgubile su trku, i to ne samo u ekonomskom razvoju.“

Džozef Stiglic tekst završava rečima: „Neoliberalni tržišni fundamentalizam je uvek bio politička doktrina koja je bila u službi određenih interesa. On nije nikada bio potvrđen u ekonomskoj teoriji. Sada je jasno da ga nije potvrdila ni istorijska praksa. Izvlačenje pouka iz toga može da bude prosvetljenje među zgusnutim oblacima koji su se nadvili nad globalnom ekonomijom.“

[21] U knjizi Ekonomsko troknjižje, knjiga prva, str. 183-281, zainteresovani mogu pogledati moje polemike sa skupova u Akademiji ekonomskih nauka.

[22] Međutim, ideološke diskvalifikacije kojima pribegavaju neoliberali ne treba da nas čude pošto, kako piše nobelovac Pol Krugman (u kolumni Panika zbog Piketija objavljenoj u Njujork tajmsu, 25. aprila 2014.) „u nedostatku argumenata, neoliberali optužuju za pristrasnost prema crvenoj ideologiji sve one koji dovode u pitanje bilo koji aspekt dogme o slobodnom tržištu“.

[23] Tada su me neoliberali okvalifikovali kao (neo)komunistu koji se nalazi na krajnje levoj strani političkog spektra, tamo gde se do pre dve decenije nalazio komunistički pokret, te da sam protiv kapitalizma i globalizacije. Podsetio sam ih na činjenicu koja većini do tada nije bila poznata. Naime, sredinom ‘80-ih godina prošlog stoleća komunisti su koristili dijametralne (u odnosu na one koje sam dobio od sadašnjih neoliberala) kvalifikacije tvrdeći da delujem sa pozicija građanske desnice, te da sam protiv socijalizma i samoupravljanja. Tada sam zvanično optužen da sam počinio krivično delo iz člana 133/1. i 157. Krivičnog zakona SFRJ – verbalni delikt ili delikt mišljenja. Uhapšen sam i izbačen sa Ekonomskog fakulteta u Banjaluci (tokom „slučaja banjalučkih univerzitetskih nastavnika“) gde sam bio nastavnik na predmetu Monetarna ekonomija.

Ovakve dijametralne kvalifikacije jasno pokazuju da je neoliberalizam, pre svega, ideologija, kao što je to bio i komunizam. Zbog toga ne treba da čudi što su mnogi sadašnji najvatreniji neoliberali bivši komunisti ili njihovi biološki potomci koji su samo jezik jednoumlja i isključivosti jednostavno prekodirali sa komunističkih na neoliberalne dogme. Komunisti su tvrdili da delujem sa pozicija građanske desnice, a neoliberali da se nalazim na krajnje levoj strani političkog spektra. U isto vreme, komunisti su me optuživali da sam protiv socijalizma i samoupravljanja, a neoliberali da sam protiv kapitalizma i globalizacije.

Nažalost, burna vremena koja živimo na ovim prostorima ne dozvoljavaju da se klatno istorije malo umiri i zadrži u prirodnom položaju nego stalno ide iz jednog ekstrema u drugi. Velika većina (iz raznoraznih razloga) voli da je na strani zvanične ideologije, pa kada je klatno na levom ekstremu oni koji ih ne slede i ostaju u normalnom stanju za njih su desničari, a kasnije postaju levičari kada se klatno zvanične ideologije pomeri u desni ekstrem.

O „slučaju banjalučkih univerzitetskih nastavnika“ – Jovan B. Dušanić, Miodrag Zec i Ljubomir Zolotić – videti detaljnije: Ekonomsko troknjižje – knjiga treća, str. 148-194.

[24] Kolegi Ljubomiru Madžaru treba odati priznanje da je omogućio da se, u vreme kada je bio na čelu NDES ili AEN, vode polemike između pristalica i protivnika neoliberalizma. Drago mi je da smo, i pored galaktički udaljenih pogleda na svet (u jednom tekstu kolega Madžar je napisao: „Sa karakteristikama koje nas profesionalno definišu i razgraničavaju, nas dvojica smo toliko udaljeni da pripadamo različitim galaksijama“), te oštrih polemičkih varnica, uspevali da to činimo na akademski način i očuvamo jedan lep kolegijalni odnos. Polemike koje sam vodio sa kolegom Madžarom bile su mi od velike koristi i na tome sam mu iskreno blagodaran.

[25] Knjigu pod naslovom Moj obračun sa njima kolega Madžar je objavio 2016. godine, a dve godine posle (2018.) i knjigu pod naslovom Liberali i oni drugi – alternativa koja to nijeObe knjige poklonio mi je sa lepim (i meni dragim) posvetama.

[26] Rad Razmena mišljenja umesto obračuna objavio sam u časopisu Nacionalni interes, Beograd, br 1/2015.

[27] Knjigu pod naslovom Srbi Bosne i Hercegovački u XIX veku – borba za slobodu i ujedinjenje (707 strana) objavio sam 2018. godine i ona je do sada imala  osam izdanja. Kada je objavljeno prvo izdanje, jednu knjigu sam poklonio kolegi Ljubomiru Madžaru i on ju je pažljivo pročitao i napisao detaljne kritičke primedbe na 33 stranice (Mukli avaz iz tamnog vilajeta). Odmah sam mu odgovorio tekstom Liberalna presuda iz beogradskog kruga dvojke. (Videti u knjiziEkonomsko troknjižje – knjiga treća, str. 276-317.)

[28] „Kada država napreduje, sramota je biti nepoznat i siromašan; kada država nazaduje, sramota je biti slavan i bogat“ (Konfučije).

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Stanje stvari

 

BONUS VIDEO: