Novac i zdravlje

Lekovi su trgovačka roba kao i svaki drugi proizvod, ali se tu, sa cenama, ne bi trebalo igrati. Na to nas upućuje izvesno osećanje društvene pristojnosti i svest o moralu

Godine 2016. jedna ad hoc komisija američkog Kongresa pozvala je izvesnog Martina Škreljija, poslovnog čoveka, na nešto što se u našoj policiji zove informativni razgovor. Kongresmene je zanimalo zašto je gospodin Škrelji, kao vlasnik Agencije za promet farmaceutskim proizvodima, iznenada odredio previsoku cenu nekom običnom, tekućem leku. Pred komisijom se našao naočit čovek tridesetih godina, tip novopečenog bogataša kakvi se sreću i u našim krajevima, sigurnog u nastupu, i nezadovoljnog što je za časak otrgnut od redovnih dužnosti. Prinuđen da zataškava svoje nezadovoljstvo, sa osmehom u kome su se mešali znatiželja i podrugljivost, hladnokrvno je očekivao početak razgovora.

Prema dokumentarnom filmu, na koji sam naleteo ispunjavajući kovid-dokolicu, kongresmeni su hteli da čuju zašto je lek daraprin, predviđen za suzbijanje malarije i još nekih bolesti, po Škreljijevoj odluci preko noći postao šezdeset puta skuplji: skočio je sa 13 na 750 (i slovima sedamsto pedeset) dolara, i pored upozorenja Svetske zdravstvene organizacije da je namenjen širokim slojevima stanovništva. Hajde da mu je cena udvostručena, ili utrostručena… ali ušezdesetostručena, to dođe malo mnogo.

Škrelji ih je gledao i slušao ne krijući zlovolju zbog nepotrebnog gubljenja vremena. Zaboga, vreme je novac. Drastično poskupljenje? Jeste, pa šta? Znači li to da je trgovac izgubio osnovno profesionalno pravo da određuje cenu svojoj robi? Nije, valjda, počelo zavođenje komunističke diktature? Dokle god ima potrošača spremnih da odreše kesu za neki artikal, cena je opravdana. Ljubopitljivost narodnih izaslanika nije se mogla pozvati ni na kakvu pozitivnu pravnu normu.

Moralna odgovornost

Postupak Martina Škreljija nije bio nezakonit nego, eventualno, nemoralan. A moral je rastegljiva kategorija, svako ga određuje prema sopstvenom osećanju, shodno okolnostima i potrebama. Pre nego što su gramzivog trgovca pozvali na saslušanje, članovi tog visokog državnog tela morali su raščistiti tu nezgodnu protivrečnost: kako nešto može biti nemoralno, a zakonski dopušteno? Jedan naš političar je, svojevremeno, taj čvor razrešio lakonskom dosetkom: Kome je do morala, neka ide u crkvu! A i crkve su, od proglašenja smrti Boga u 19. veku, sve praznije.

Američki profesor Žozef Frank je, u monumentalnoj biografiji F. M. Dostojevskog (2.500 stranica u pet tomova), štampanoj krajem prošlog veka, istakao da slobodna volja, prema tvorcu Zločina i kazne, podrazumeva usvajanje jasne moralne odgovornosti, a ne odbacivanje svih obaveza prema bližnjima, ili ponovno, negativno utvrđivanje merila. Kad se porekne metafizička odgovornost prema zakonima koji nas prevazilaze, ostaje racionalni egoizam i njegovi razuđeni rukavci, dakle, bezakonje socijalnog darvinizma zasnovano na životinjskim nagonima, na slepom pokoravanju svakojakim nužnostima. Izgovora za samoopravdanje imamo napretek. Nisam kriv za ono što su prilike od mene stvorile. Uvučeni smo u bespoštednu konkurentsku utakmicu. Mera naše ljudskosti je u sposobnosti obuzdavanja, a ona nije podarena svakome.

Mušterija gura svoja svoja kolica pored praznih rafova u jednoj prodavnici u Harpendenu (Engleska) tokom pandemije koronavirusa (Foto: Reuters/Peter Cziborra)
Mušterija gura svoja svoja kolica pored praznih rafova u jednoj prodavnici u Harpendenu (Engleska) tokom pandemije koronavirusa, 18. mart 2020. (Foto: Reuters/Peter Cziborra)

Lekovi su trgovačka roba kao i svaki drugi proizvod, ali se tu, sa cenama, ne bi trebalo igrati. Na to nas upućuje izvesno osećanje društvene pristojnosti. I danas, već, ima bolesti od kojih se jedino bogati mogu lečiti. Od sadašnje, podivljale pandemije najviše strada sirotinja, kako u Indiji, tako i u Americi. Ako ne možemo poboljšati položaj miliona gladnih, poniženih i obespravljenih, ne moramo ga pogoršavati, kako je to, misleći jedino na profit, učinio vlasnik američke agencije. A na šta drugo da misli? Ko će ga prinuditi na suočavanje sa pravom prirodom društvenog poretka izgrađivanog u poslednjih trista godina, zasnovanog na tvrdom uverenju da je izabran najbolji mogući put?

Veliki, razvijeni svet od samog sebe krije istinu o svojoj raščovečenosti i pljačkaškoj nezasitljivosti. Novac je, po sebi, veliko zlo i boleščina naših života, ali je, istovremeno, veoma uspešan u otklanjanju nekih manjih bolesti i neprijatnosti. Teško je odoleti iskušenjima koja nam on nudi. Usrećitelji kosovskih Albanaca nisu propustili priliku da se, i u onom jadu, u onoj zbrci i muci, uključe u unosne poslovne poduhvate, koliko da, kao oslobodioci „ugnjetene nacionalne manjine“ i sami vide neku vajdu od njene slobode.

Ozakonjena pljačka

Razvoj naše civilizacije povezan je sa upornom borbom u suzbijanju nižih ljudskih poriva. Ta se bitka nikad ne može sasvim dobiti; važno je da se od nje ne odustane. Vladavina novca ju je, na svim planovima, zakočila i umrtvila. Svedoci smo opšteg trvenja za osvajanje moći, otimanja vlasti, veleposedničke pohlepe, srebroljublja. Takva se usmerenja ne mogu zadovoljiti bez ogrešenja o bližnje, i bez upropašćivanja prirodne sredine. Novac je u rukama neoliberalnog mondijalizma prekinuo neposrednu vezu sa proizvodnjom, odmetnuo se i osamostalio, prešao na samoumnožavanje. Ostvaruju se crna predviđanja očajnog Ezre Paunda. Epidemija korone to je veoma jasno istakla.

Već same glasine da je virus veštački proizveden i pušten u svet sa ciljem porobljavanja i tamanjenja ljudske vrste, koliko god bile nedokazive, govore šta obični ljudi očekuju od elite koja im stoji nad glavama. Gospodari života i smrti su i od ove katastrofe ubrali visoke prihode. U protekloj polovini godine oko 600 najbogatijih Amerikanaca zgrnulo je 845 milijardi dolara. To su uglavnom vlasnici ili akcionari internet kompanija, čije je korišćenje u uslovima kućne izolacije i nametnutih tele-poslova poraslo za 30 odsto. Vlasnik Amazona je ubrao 186 milijardi dolara, onaj iz Fejsbuka 100 milijardi, dok se skromni osnivač Free-mreže morao zadovoljiti sa devet milijardi dolara. Kovid je ubrizgao svežu krv i u telefonske kompanije.

Logoi i akcije velikih tehnoloških kompanija na monitorima na berzi NASDAQ u Njujorku (Foto: Adam Jeffery/CNBC)
Logoi i akcije velikih tehnoloških kompanija na monitorima na berzi NASDAQ u Njujorku (Foto: Adam Jeffery/CNBC)

Ako je ekonomija u celini teško unazađena, neke oblasti su snažno napredovale. Paničarska kupovina izvesnih artikala – testenine, pirinča, brašna, kvasca, ulja i klozet-papira – povećala se za oko 15 odsto. Zapažena je i dobra prođa pornografskog materijala. Skočile su akcije farmaceutskih laboratorija, i to unapred, pre nego što je pronađena žuđena vakcina. Uzima se predujam od budućnosti, trguje onim što tek treba da dođe, i ako dođe. Punjenje trapova i podruma naročito se osetilo u Americi, Engleskoj i Španiji.

Najviše merilo industrijske proizvodnje je, dakako, efikasnost u plasiranju, to jest uspešnost na tržištu. Od toga, naravno, ne odustaje ni farmaceutska industrija. Računa se da je oko 65.000 nemačkih lekara, na ovaj ili onaj način, uvučeno u farmaceutsku reklamersku mrežu. Mnogi primaju raznovrsne poklone, u novcu i naturi, kao neslužbeni zastupnici na terenu, u neposrednoj vezi sa potrošačima.

Farmaceutske firme povremeno organizuju savetovanja, pa se učesnicima takvih skupova obezbeđuju putni troškovi, smeštaj, a ponesu štošta i kući da obraduju žene i decu. Među zvanicama jednog simpozijuma našao se, nedavno, i jedan čudak, strogi poštovalac Hipokratove zakletve. On je na savetovanje došao o svom trošku, i još je, pred TV kamerom, demonstrativno izvadio iz putne torbe od kuće ponesen sendvič: „Evo, ručaću ono što mi je žena spremila, neću ići na njihovu besplatnu gozbu.“

Dok je jedan jedini ovakav, nije sve propalo.

Zaduženi da vode brigu o opštem dobru, ne odričući se nijednog centa svojih visokih primanja, kongresmeni su sa Škreljijem priredili predstavu opštenja između nemih i gluvih. Mali trgovac ih je gledao s neskrivenim prezirom. Je li ovo zemlja slobodne privatne inicijative i samoregulišućih tržišnih zakona ili severnokorejski tamni vilajet? Egalitaristička utopija je, valjda, pokopana sa rušenjem Berlinskog zida.

Hapšenje Martina Škreljija, Njujork, 17. decembar 2015. (Foto: Craig Ruttle/AP Photo)
Hapšenje Martina Škreljija, Njujork, 17. decembar 2015. (Foto: Craig Ruttle/AP Photo)

Martin Škrelji se, ipak, preigrao. Godinu-dve kasnije osudiće ga na robiju zbog ogrešenja o neke propise i zbog utaje poreza. Kapitalizam je poredak velike ozakonjene pljačke a ne diletantskih improvizacija i sitnih podvala. I Al Kapone je tu istinu prevideo.

 

Naslovna fotografija: Pixabay

 

Izvor Pečat