Osvrt na smisao Prvog svetskog rata

Gotovo neprekinuta revizija ocena o uzrocima koji su doveli do rata i danas zbunjuje. Šta je istina o Prvom svetskom ratu i zašto je on pokrenut?

Prošlo je više od 100 godina od Velikog rata, a tradicija opstaje, nose se cvetovi bulki u reverima i obilaze groblja i spomenici palima. Tradicija opstaje i kao državni praznik u nekadašnjim zemljama pobednicama, a odskora i u Srbiji. Vraćena je i srpska zastava u memorijalni centar u Kompijenju 2009. na mestu gde je Nemačka potpisala akt kapitulacije 11. novembra 1918.

Ipak, teško je zaboraviti da je 2018. trenutni politički razlog, tamo na mestu centralnog slavlja, bio stariji od zahvalnosti Srbiji za ubrzavanje kraja rata i žrtve koje je podnela zajedno sa svojim saveznicima da se ne ostvari jedan projekat dominacije svetom i nametanje teških uslova svim poraženim nacijama. Diktirao bi se mir teži od onog koji je Pruska nametnula poraženoj Francuskoj 1871. godine.

Sto godina posle primirja od 11. novembra i 75 godina od sloma pokušaja obnove projekta koji je poražen 1918. godine, nameću se nove interpretacije za nove generacije koje više nemaju vlastito sećanje na te borbe i masovna stradanja. Prigodnim govorima francuskih i nemačkih državnika insistira se na jednakom stradanju vojnika i jedne i druge strane, njihova zajednička želja da se vrate što pre svojim kućama.

Obnavljaju se sećanja na teško stradanje vojnika u blatnjavim, zatrovanim rovovima, na taktički promašeno jurišanje preko žica na mitraljeze, nesahranjene kosti koje su ležale na ničijoj zemlji. Dnevnici nade i straha pisani od onih na prvoj liniji, vojnika, lekara, ranjenika, zarobljenika, u masama su objavljivani povodom stogodišnjice. Vapaj užasnutih, ovekovečen u slikarstvu i literaturi, pacifističkim pokretima nekada, zamaglio je odgovor na prosto  pitanje – od čega su se pobedom odbranile države koje su se našle na putu velikog dizajna.

Zbunjujuća revizija

Rat, koji danas smatraju nepotrebnom klanicom, poveden je sa idejom kreiranja nove svetske mape moći i sa idejom očuvanja jedne stare srednjoevropske imperije. Povele su ga Nemačka i Austrougarska. Napadnuti su bili Luksemburg, Belgija, Francuska, Srbija i Crna Gora. Rusija i Velika Britanija branile su dotadašnju ravnotežu snaga i postojeći poredak. I Nemačka i Austrougarska izbegle su sve ponude za mirno razrešenje Julske krize 1914. Iz svega što znamo, želeo se rat jer je jedino vojničkom pobedom mogao biti diktiran mir koji bi značio uspostavljanje novog svetskog poretka. Smatralo se da je poslednji čas dok neke sile, kao Rusija, ne ojačaju i sprovedu planirane vojne reforme i dovrše gradnju železničke mreže.

Ratne operacije otpočele su na zapadu prvih dana avgusta, upadom u Luksemburg i napadom na Belgiju i Francusku. Na Balkanu, izuzev simboličnih hitaca na Beograd 28. jula po objavi rata, ratna dejstva počela su tek 12. avgusta.

Srpska pešadija tokom Bitke na Drini protiv Austrougarske, 1914. godine (Foto: Profimedia/Mary Evans Picture Library)
Srpska pešadija tokom Bitke na Drini protiv Austrougarske, 1914. godine (Foto: Profimedia/Mary Evans Picture Library)

Gotovo neprekinuta istoriografska revizija ocena o uzrocima koji su doveli do rata i danas zbunjuje – svi su podjednako krivi, ali najviše Balkan i Rusija, pišu. Versaj je bio nepravedan i užasan mir koji je doveo do revanša pobeđenih samo dvadeset godina kasnije. Versaj je stvorio neprirodne, veštačke države koje treba likvidirati, takođe pišu i propovedaju. Ostajući na međuratnim pokušajima revizije ocena o uzrocima rata, savremeni istoričari koji su ih oživeli zaboravili su da se u međuvremenu desio Drugi svetski rat i da su revizionisti u praksi pokazali svoje pravo lice.

Projektima istrebljenja pojedinih naroda ili njihovog preseljenja, proterivanja, samo su dodate nove dimenzije kao što su Holokaust i genocid. Nekada planirani rat superiornih i inferiornih kultura (civilizacija), ekonomske i geopolitičke dominacije, dobio je samo u novim, izvedbenim detaljima. Nemački istoričari, koji su naučno demistifikovali ove namere, ukazali na kontinuitet ciljeva i projekata, danas, 100 godina kasnije, žele se omalovažiti i diskreditovati.

Kanadsko-britanska istoričarka Margaret Makmilan ne isključuje da su mirotvorci iz 1919. činili greške, ali da sam Versajski ugovor nije uzrok Drugog svetskog rata. Često je postalo opšte mesto, piše ona, da se za političke odluke iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka krivica baca na sam mirovni proces. Zaboravlja se da je odgovornost bila na onima koji su ih u tom vremenu donosili. Čak i mnogo decenija kasnije, ovakve ocene su u opticaju.

Tako je u milenijumskom broju Ekonomista, navodi Makmilanova, napisano da je „poslednji zločin bio mir u Versaju, čije su teške odredbe omogućile Drugi svetski rat“. Makmilanova zaključuje da Hitler nije vodio rat zbog Versaja, mada mu je on pružio izgovore za propagandu – on je vodio rat za dominaciju u Evropi. Planirao je uništenje Poljske, Čehoslovačke i osvajanje Sovjetskog Saveza. On je tražio ekspanziju nemačkog naroda i životni prostor. Usput, uništenje Jevreja, boljševika i drugih. Takođe, ona, ali i francuski istoričar Žan-Žak Beker i drugi, osporavaju još jednu čestu floskulu da je Versaj stvorio Poljsku, Čehoslovačku i Jugoslaviju jer su one već bile stvorene pre konferencije, bile su svršen čin.

Vilijam Orpen, „Potpisivanje mira u Sali ogledala“, Versaj, 28. jun 1919. (Foto: Wikimedia/Imperial War Museum Collections)
Vilijam Orpen, „Potpisivanje mira u Sali ogledala“, Versaj, 28. jun 1919. (Foto: Wikimedia/Imperial War Museum Collections)

Britanski istoričar Maks Hejstings upozorava u svojoj knjizi Pariz 1919… da je Versajski mir iz 1919. imao manjkavosti, „ali da su Nemci kojim slučajem bili pobednici i diktirali uslove, evropska sloboda, pravda i demokratija platile bi ogromnu cenu. Nemci su u Prvom svetskom ratu postavili teritorijalne ratne ciljeve koji nisu bili ništa manje ambiciozni od onih koje su njihove vođe propagirale u Drugom svetskom ratu.

Stoga je prilično pogrešno opisivati nesumnjivu evropsku tragediju od 1914. do 1918. kao uzaludnu, što je stav koji često imaju mlađe generacije imajući u vidu ljudske žrtve“. Dodajmo, prema istim planovima, Srbija bi bila umanjeni protektorat Austrougarske, a Srbi iz istočne Bosne i Hercegovine trajno proterani iz Podrinja. Jug bi pripao Bugarskoj i Velikoj Albaniji.

Vojna cenzura

Britanski vojni teoretičar Lidl Hart je poodavno ustvrdio da su proboj Solunskog fronta, izbacivanje Bugarske i Turske iz rata rastresli Austrougarsku i prisilili Nemačku da hitno zatraži primirje. Bio je to školski primer strategije posrednog nastupanja i rešenja koje je omogućio sporedni front.

I ova prosta istina je još u jesen 1918. zataškavana, vojna cenzura u Parizu nije puštala izveštaje koji bi slavili pobedu savezničke istočne armije generala D’ Eperea, te odlučni doprinos srpske vojske i njoj pridodatih dveju francuskih divizija, konjičke brigade i teške artiljerije. O ovome su sa gorčinom pisali D’ Epere i njegovi štabni oficiri, a posebno Luj Kordije, veliki prijatelj srpskog naroda i vojske i duša veteranske organizacije „Ratnici sa istoka“. Posle svih žrtava na zapadnom frontu, lovorike je trebalo da padnu na vođe koje su tamo ratovale. O tome je svedočio i britanski admiral Ernest Trubridž u svojim dnevnicima, ne bez gorčine ali i britanskog smisla za realnost.

Ako i danas ima sumnje u ove navode, nju će najbolje razvejati navodi istoričara koji su poodavno ustanovili da je austrougarska vlada već 25. septembra, dakle pre konačne kapitulacije Bugarske, uvidela da je sve izgubljeno i da nastupa slom, a da je nemačka vrhovna komanda dan uoči bugarske kapitulacije tražila od kancelara da se hitno povedu razgovori o primirju.

Srpski vojnik gleda na kajmakčalanski masiv sa Gornjeg požara, Solunski front (1917-1918) (Foto: Wikimedia/Frédéric Boissonnas/PetarM)
Srpski vojnik gleda na kajmakčalanski masiv sa Gornjeg požara, Solunski front (1917-1918) (Foto: Wikimedia/Frédéric Boissonnas/PetarM)

Na zapadu, Zigfridova odbrambena linija još nije bila načeta, pogotovo ne savladana. Austrougarska je kapitulirala 3. novembra na italijanskom tlu, nekoliko dana ranije Turska, dok će Mađarska potpisati separatno primirje pred vojvodom Mišićem i francuskim generalom Anrijem, po ovlašćenju komandujućeg generala D’ Eperea, 13. novembra u Beogradu.

 

Mile Bjelajac je srpski politikolog, doktor istorijskih nauka i univerzitetski profesor

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Nationaal Archief/Mr.Nostalgic

 

Izvor Politika