Povratak srpstva u popularnu kulturu

Dobro je videti kako se srpstvo sve više „probija“ (vraća) u našu svakodnevicu, pa tako i u popularnu (mejnstrim) kulturu, jer to i jeste mesto gde ono prirodno pripada

Rodoljubivo i patriotski orijentisani građani Srbije su u proteklih mesec dana na Jutjubu mogli da budu obradovani sa tri spota i tri pesme sa izrazito nacionalnom tematikom, što može na prvi pogled delovati kao nepovezanost i slučajnost, ali na duže staze može predstavljati ponovno afirmisanje i vraćanje srpstva u masovnu, popularnu kulturu u Srbiji.

Najpre je veliku pažnju izazvala pesma „Ne dam“ koju izvodi Milica Dosković, po tekstu Gorana Vitića. Spot je tako urađen da ispred crkve stoje ljudi sa ikonama u rukama zajedno sa izvođačem pesme i pratećim sviračima, što u velikoj meri podseća na gotovo biblijske scene koje smo imali prilike da gledamo u Crnoj Gori u okviru „litijske revolucije“ tokom nekoliko meseci ove godine.

Muzički trend

I kao u Crnoj Gori, gde je osnovno geslo „demonstranata“ bilo „Ne damo svetinje“, tako i ova pesma još iz naslova jasno govori da je reč o odbijanju da se nekom drugom (pre)da nešto što je naše. I kroz celu pesmu, svaka strofa počinje sa te dve moćne i prkosne reči, koje možda najbolje definišu svu tragičnost i herojstvo srpskog postojanja, opstajanja i preživljavanja, te proživljavanja svakojakih nevolja, patnji i muka samo da bismo mogli da budemo to što jesmo – Srbi.

Druga pesma, dugo najavljivana i očekivana, jeste obrada poznate narodne pesme sa Kosova i Metohije – „Ja sam momče sa Kosova“, koju je u originalu otpevao Svetomir Ilić Siki 1988. godine, kada su stradanja Srba na tom prostoru bila dosta veća nego danas, kada nismo imali (kao i sad) faktičku, političku i svaku drugu kontrolu nad tim delom naše zemlje.

Oživljavanje ove popularne pesme danas, uz odličnu trubačku „asistenciju“ čuvenog Dejana Petrovića i njegovog „Big benda“, te vrhunske kadrove na kojima „glavni junak“ (i sam poreklom sa KiM) Milan Vasić, na konju obilazi našu svetu zemlju, jeste svojevrsno „ne dam“ kada je u pitanju svako dvoumljenje ili kompromiserstvo po pitanju „konačnog rešavanja“ kosovsko-metohijskog pitanja. Neodustajanje, neposustajanje i nepristajanje na kapitulaciju i poraz. Kao što je rekao sveštenik Milutin Popadić u svojoj pesmi, opraštajući se od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića: „Kosovo će izdat’ samo kukavica.“

Milan Vasić na konju preko Dušanovog kamenog mosta ulazi kroz kapiju manastira Sveti Arhangeli kraj Prizrena u spotu pesme „Ja sam momče sa Kosova“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Milan Vasić na konju preko Dušanovog kamenog mosta ulazi kroz kapiju manastira Sveti Arhangeli kraj Prizrena u spotu pesme „Ja sam momče sa Kosova“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

I poslednje srpsko muzičko „ne dam“ došlo je od strane autora koji je i ranije pokazivao afinitete ka patriotizmu i rodoljublju iako dolazi iz okruženja u kome to nije tako čest i poželjan slučaj. Reč je o mladom pevaču Urošu Živkoviću. Interesantno je da Uroš na svojim nastupima često peva ranije pomenutu pesmu „Ja sam momče sa Kosova“, i stoga njegovo pominjanje ovde ne čudi, ali ipak dolazi kao prijatno iznenađenje.

U krajnje nekomercijalnom tonu i maniru, pesma „Lazarica“ spaja tradicionalne zvuke srpske izvorne muzike i određene „moderne“ primese, a sitne manjkavosti i naivnosti u spotu su apsolutno nadomešćene odličnim tekstom i jednako dobrom interpretacijom. Tekst obiluje motivima zavetne misli, nepristajanja na predaju, otpora invaziji i očuvanja onoga što je najvrednije te spremnosti da se za to položi i život. Ta svest i ta misao je oblikovala srpsku naciju i poslužila kao osnova za stvaranje srpskog nacionalnog identiteta u periodu buđenja i nastajanja moderne srpske nacije, nekoliko vekova posle Boja na Kosovu polju 1389. godine.

Takođe, prve reči u refrenu su „ne dam“, čime se i ova pesma pridružuje prethodnim dvema u slanju jasne i nedvosmislene poruke. Iznenađenje je utoliko veće što ova pesma ima možda i najveću mogućnost da potencijalno „ohrabri“ ostale pevače da se makar u jednoj pesmi posvete nacionalnoj tematici, čime bi se (u Crnoj Gori) započet trend „uključivanja“ srpstva i srpskih motiva u popularnu, svakodnevnu, „mejnstrim“ kulturu nastavio i proširio dalje. Kamo sreće da tako i bude.

Kako je sve počelo

Naravno, da nije bilo buđenja naroda u Crnoj Gori ne bi došlo ni do „prelivanja“ te „litijske revolucije“ u Srbiju, najpre kroz izraze podrške braći u Crnoj Gori u odbrani naših, srpskih svetinja, a potom i kao trajnije zadržavanje rasplamsalih rodoljubivih osećanja sa mogućnošću njihovog daljeg razgorevanja tokom vremena. Kao što je opštepoznato, veoma bitan aspekt svakog protesta je simbolički, tj. simboli koji se na njemu koriste i ističu u prvi plan.

U tom smislu, za našu priču su značajna dva događaja iz Crne Gore, koji su potvrdili značaj pop kulture i mas-medija u ostvarivanju zacrtanog političkog (ili drugog) cilja: krajem januara je započeta „trobojka revolucija“ iliti „grafitna revolucija“ zbog dva događaja koji su revoltirajuće delovali na učesnike litija.

Naime, prvi događaj je bio kada je grupa mladića u podgoričkom naselju Donja Gorica oslikala trobojku nalik onoj koja je bila državna zastava Kraljevine Crne Gore i generalno državna zastava do 12. jula 2004. godine, kada je zamenjena današnjom crvenom. Vlasti su u ovome videle „velikosrpsku“ provokaciju i stoga su grafit sa trobojkom prekrečili u belo, ali su se mladići već sutradan vratili i obnovili ga.

Crnogorska kapa i trobojka na litiji ispred Hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici, 14. jun 2020. (Foto: Boris Musić/mitropolija.com)
Crnogorska kapa i trobojka tokom litije ispred Hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici, 14. jun 2020. (Foto: Boris Musić/mitropolija.com)

Nakon što se grafit-trobojka pojavio i na zidu u podgoričkom naselju Zlatica, koji je prekrečen i koji su od tada „čuvali“ službenici MUP-a, započelo je masovno crtanje trobojki i ostalih simbola iz istorije Crne Gore. Svoju „maskotu“ litije su dobile nekoliko dana kasnije kada je objavljena vest da je protiv Rade Višnjić, učiteljice u OŠ „Jugoslavija“ u Baru, pokrenut disciplinski postupak zato što su deca na njenom času crtala trobojke uz dodatak figure Velikog Štrumpfa iz dečijeg crtanog filma „Štrumpfovi“.

Kada se pročulo za ovu vest, Veliki Štrumpf se počeo oslikavati uz trobojke na mnogim zidovima i postao je svojevrsni pop-kulturni fenomen i simbol otpora crnogorskim vlastima i njihovoj represiji protiv učesnika litija. Ovo se nadovezalo na od ranije postojeću veliku zainteresovanost javnosti u Srbiji i uopšteno Srba (naročito na internetu i društvenim mrežama)  te svojevrsnu „kampanju“ koju su vodile simultano i gotovo sinhronizovano brojne mim-stranice, poznate ličnosti iz raznih sfera javnog života, određeni crkveni velikodostojnici i drugi, čime se još jedanput pokazalo da „srbovanje“ ne mora biti odbojan i retrogradan aspekt javnog delovanja u modernom svetu, naprotiv.

Najveća „živa“ refleksija „trobojka revolucije“ u Srbiji jeste, kao i u Crnoj Gori, crtanje iste po brojnim zidovima uz prateće grafite podrške. Duh je pušten iz boce i više se nije mogao vratiti nazad. Od onda, pa sve do danas, patriotski talas na krilima (a koga drugog) naše majke, svetosavske crkve, nije stao, već naprotiv – sve više napreduje i uzima maha, što ove tri pesme na Jutjubu, između ostalog, potvrđuju.

Jermenski primer i pouka

Rat u Nagorno-Karabahu koji se završio (ili makar privremeno zaustavio) potpisivanjem primirja 11. novembra, posle mesec i po dana borbenih dejstava, pokazao je veliku solidarnost i podršku jermenske dijaspore iz čitavog sveta za pravednu borbu njihovog naroda u odbrani vekovnih ognjišta u Arcahu (kako oni nazivaju taj prostor). Ono što je naročito interesantno jeste način na koji su poznate ličnosti jermenskog porekla iskoristile svoj uticaj kako bi pomogli ratne napore kroz neizostavni deo svakog rata – propagandu.

Tako je Kim Karadašijan, uvek aktivna po „jermenskom pitanju“, odmah po izbijanju borbenih dejstava počela sa redovnim objavama na svojim profilima na društvenim mrežama, čime je milionima ljudi prenela poruku o tome šta se dešava i gde, o čemu verovatno većina njenih pratilaca pre toga nisu znali ništa. To je jedan način da popularne ličnosti iz „mejnstrim kulture“ pomognu određene napore i borbu svojih nacionalnih zajednica, odnosno da koristeći svoju popularnost prenesu određenu poruku do svojih „fanova“.

Drugi način je direktno stvaranje sadržaja kojima se akcentuje aktuelni problem i jasno daje odgovor na pitanje ko/šta/protiv koga/čega. To je uradio jedan od najpoznatijih rok bendova današnjice, System of a Down, takođe odranije poznat po svom jermenskom nacionalizmu (iako žive i stvaraju u SAD), pa su tako za potrebe ratne propagande u ovom poslednjem jermensko-azerbejdžanskom odmeravanju snaga „izbacili“ dve nove pesme „Zaštiti zemlju“ („Protect The Land“) i „Genocidni humanoidi“ („Genocidal Humanoidz“), gde su za prvu snimili i prateći spot sa kadrovima sa lica mesta koji uključuju snimke jermenskih vojnika i civila sa ovog, ratom zahvaćenog prostora.

Međutim, nesrećni kraj (kako za sada stvari stoje) ovog sukoba po jermensku stranu jasno ukazuju na to da propaganda i popularna kultura, te nosioci iste (makar bili i na svetskom nivou) nisu dovoljni pred golom silom te da mogu imati efekta samo u zaokruženom sistemu u kom su svi orijentisani na zajednički cilj. Šta je i ko je zakaza(l)o u slučaju Jermena ovoga puta, vreme će pokazati…

Američka televizijska zvezda Kim Kardašijan u susretu i fotografisanju sa njenim obožavateljkama u Jerevanu, u pratnji svoje sestre Kloi, 09. april 2015. (Foto: Reuters/Vahram Baghdasaryan/Photolure)
Američka televizijska zvezda Kim Kardašijan u susretu i fotografisanju sa njenim obožavateljkama u Jerevanu, u pratnji svoje sestre Kloi, 09. april 2015. (Foto: Reuters/Vahram Baghdasaryan/Photolure)

Dobro je videti kako se srpstvo sve više „probija“ (vraća) u našu svakodnevicu, pa tako i u popularnu (mejnstrim) kulturu, jer to i jeste mesto gde pripada. Naravno, trebalo bi povesti računa da se ne sroza u estetskom, vrednosnom i kvalitativnom smislu, u skladu sa danas preovlađujućom kulturnom matricom i svakodnevicom.

Fizičkom oslobođenju uvek prethodi duhovno, a slobodnog duha nema i ne može biti bez autentične nacionalne kulture (kako visoke, tako i masovne) jednog naroda, te udruženih napora svih njegovih pripadnika ka istom velikom cilju, koji god on u datom momentu bio.

 

Naslovna fotografija: Boris Musić/mitropolija.com

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO: