antonic

Slobodan Antonić: Bestidnost

Svako ko ima nešto sveto razume i poštuje svetinje drugih. Ne ruga im se i ne omalovažava sugrađane koji do njih drže. Ali, ne i naši selebritiji

Sahrana mitropolita Amfilohija izbacila je na površinu dva tipa besramlja, jednako primitivna i gnusna.

Prvi tip je bestidnost licemerja. Isti oni tabloidi koji su mitropolita najbezočnije klevetali, sada su, najednom, počeli da liju krokodilske suze. „Tuga do neba!“, vapio je Informer preko cele naslovnice. „Đede, živećeš dok je Srba!“, zaklinjao se, takođe na naslovnici, Alo, „Misterija smrti Amfilohija Radovića“, uzbuđivao se Srpski telegraf

A pre toga? Evo nekih naslova s prve stranice:

Informer

– „Propustio istorijsku priliku: Amfilohije nije uspeo da u razgovoru s Markovićem izdejstvuje jednak položaj SPC u CG!“;

– „Sad je sve jasno: Amfilohije radi za Mila!“;

– „ŠOK! Amfilohije i Milo zajedno zabranjuju Vučića u CG!“;

Alo

– „Milov vladika napao Srbiju“;

– „Tajni sastanak Mila i Amfilohija u Budvi“;

– „Amfilohije proklinje Vučića – Đukanović stoji iza zavere!“;

– „Amfilohijev premijer se odrekao Kosova“;

Srpski telegraf

– „Amfilohije crta Vučiću metu na čelu po nalogu Đukanovića“;

– „Amfilohije na čelu Milove crkve“;

– „Amfilohije hvali vlast koja oduzima srpske crkve“;

– „Pakleni plan Mila i Amfilohija: Dogovorili otimanje svetinja“;

– „Amfilohije sprema sačekušu za Vučića“.

Za života ga najstrašnije klevećeš, a onda mu dođeš na sahranu, plačeš i kuneš se da ćeš ga večno slaviti – školski primer licemerja. Pih.

Drugi tip bestidnosti je demonsko siktanje na pokojnika i na sve koji ga žale. Mitropolit je još za života vređan – kao da nije ljudsko biće koje se u javnosti, svejedno koliko nam se ne dopada, ipak ne sme dehumanizovati i ponižavati. Zvali su ga „Risto Sotona“ (GruhonjićČongradinovaČanakVidojkovićVukašin ObradovićAutonomija.infoEspresoE-novine), „ajatolah Amfilohije“ (KišjuhasTomislav MarkovićVuk Drašković), „pukovnik u mantiji“ (Beba PopovićJelko KacinMihailo-Miraš Dedeić, Saša Ilić)…

No, čak i najveći bestidnici gledaju da se uzdrže od uvreda u času smrti ili sahrane. Ne i ovdašnji tviter-selebritiji. Oni se baš tad najvećma razvesele:

– Srđan Puhalo: „Bio je ljubitelj ratnih zločinaca, šovinista, homofob, ženomrzac“;

– Anita Mitić: „Nije da ću suzu da pustim“;

– Nikola Krstić: „Da ipak spremimo mi glogov kolac, ko zna, možda se Đedo povampiri“;

– Jovana Gligorijević: „Ovi izložili otvoren sanduk da leš cmaču, pa, jebote, da li ste normalni?“;

– Milica Pešterić: „Celivali su kovid pokojnika?!“

– Vesna Pešić: „Ja to ne mogu da gledam, s takvim narodom mi tražimo `izborne uslove`?“; „Užas, koliko je socijalizam bio napredniji, ne mogu da se naviknem na narodno-crkveni primitivizam“;

– Dragan Bursać: „Kakav zastrašujući kult smrti, srednjovjekovlje u svom punom sjaju“;

– Nevena Bojičić: „Deplasirano je iščuđavati se nad amoralnošću ljudi koji se predstavljaju kao vernici“;

– Zvonimir Tot: „Kad umre jedno klerofašističko đubre, on ne postaje svetac već samo mrtvo đubre“;

– Daško Milićević: „Ljudi, pobogu! Sačekajte da bude mošt pa onda navalite na sisanje! Verujte jače-jače, veeeerujte boooolje, sledbenik Đedov stiže da koljeeeee“!

– Stevan Filipović: „Politička tema broj 1 u Srbiji danas je kult obožavanja vesnika mržnje i rata Amfilohija, klero-nacionalizam, i činjenica da postajemo pravoslavna džamahirija“;

– Ivan Krstić: „Zašto ovom Bećkoviću uopšte dozvoljavaju da govori?“;

– Aleksandar Olenik: „Današnji srpski svet je na groblju, ova ideja uvek puni groblja, na pravom su mestu“.

Na sam dan sahrane oglasila se, naročitim komentarom, i Biljana Srbljanović. Ona nam je već poznata po maštovitim konfabulacijama – poput one o plavokosom dečaku iz Srebrenice, kojeg general Mladić miluje po glavi, e da bi detetova lobanja, zatim, bila pronađena tek stotinak metara podalje (čovek živ i zdrav), pa sve do ideje da je tvit V. Đukanovića mogao da izazove dva dana unazad napad na M. Antonijevića u Hrvatskoj.

Ovoga puta, ona je isfantazirala – i to baš na dan sahrane – da je mitropolit „izložen u klimatizovanom sanduku sa staklenim poklopcem“, pri čemu je njegovo telo „balsamovano i pripremljeno za idolopoklonstvo“. Taj sanduk i to balsamovanje mora da su bili tako savršeni da niko od hiljada onih koji su blaženopočivšeg celivali nije ništa primetio.

Ona dalje tvrdi da je preosvećeni umro zbog „nerazumevanja higijene života“ (!?), i protestuje protiv „sujevernog ubeđenja“ da pokojnika ne treba grditi i ružiti. Zato ona i objavljuje da mitropolit „nije bio dobar čovek“, jer je bio u „dubokom neslaganju s novim dobom“, te da je bio „bogoslov etničke netrpeljivosti, zaštitnik ubica i krvoloka, propovednik mržnje i smrti za sve koji su drugačiji“.

Srbljanovićeva, na kraju, jednostavno laže (to je kada neko govori neistinu s namerom da nanese nekome zlo) da je mitropolit težio „CG i Srbiji bez Bošnjaka, bez i samih Crnogoraca“ (neistina), da je „nad odrom Đinđića praktično proklinjao ubijenog premijera“ (neistina), da je „pravdao njegove ubice i to nimalo metaforično, već direktno“ (neistina), da je „slao kletve na Beograd zbog `smrada sodomije`” (neistina), te da je „vikao da korona ne postoji i da je se ne treba plašiti“ (neistina). Ova „higijeničarka života“, na kraju, derogira mitropolita kao nekog „ko nam se iz groba smeje – radostan što i mrtav uspeva da emanira mržnju, da zastraši slabe i da proizvede kukavičluk“. Stvarno, potreban je poseban mozak da sve ovo smisli – čestitke na „kreativnosti“.

Naravno da naša pristojniti-Srbija nije našla ništa zazorno u tome što Srbljanovićeva bljuje otrov na pokojnika baš u času dok ga sahranjuju. Pa šta, objasnio je Veran Matić, „mislim da je veoma moralno čistiti u svom dvorištu“, pa i kad iznose umrlog, šta mari, vest zapravo i nije klevetanje pokojnika već je vest to što je sirota naša higijeničarka života postala žrtvom „atmosfere hajke i linča koja je naterala autorku da poisključuje sve uređaje preko kojih stižu (poruke? – S. A) i zatvori se u četiri zida“. O jadna Bilja, šmrk-šmrk, kako su samo ovi Srbi grozni…

Zaprepašćujuće je koliko ti je, samo ako si naš, odmah sve dozvoljeno. Ne daj Bože da se neko od nas prevari pa da ismeva ljude zbog njihovog izgleda ili bolesti. Ali, Srbljanovićka, e to je već nešto drugo. „Atanasije Gipsana Kragna Jeftić“, „Irinej Piksla Bulović“,  „morbidno ugojeni glumac“ (Petar Božović) „od dvesta kila“, „ima problem s paradentozom“ (za novinarku M. Stevanović)… Ha-ha, baš duhovito, „gipsana kragna“, „piksla“, da pukneš od smeha…

Jednako je Bilja bila duhovita i kada je na tviteru napisala: „Pojačano obezbeđenje Draganu Jočiću, što? Pa neće da beži“. Ha-ha, razumete, „pa neće da beži“, i-hi-hi!

„Izvinjavam se što nisam saosećajna, ali imate još deset minuta da doplivate do galerije Štab, na promociju romana Paradajz“, napisala je za vreme obrenovačke poplave. Da „doplivate“, a-ha-ha… Srbi se bezveze naljutiše, a naša Bilja se samo malo „zaigrala na Tviteru“ – kako je to lepo objasnio Radivoje Cvetičanin u Danasu.

A kad je naša Bilja uhićena da kupuje kokain, pa se nagodila da bude svedok-saradnik protiv gospodina Miloša Stanojčića, zvani Šone, da plati 200.000 i da posle bude – nikom ništa, e i onda je Danas imao mnogo razumevanja za našu Bilju. Pa je Zlatko Paković lepo objasnio da „jedna zrela i nezavisna ličnost“ kakva je naša Bilja, poznata po „istinskom zalaganju za demokratizaciju društva“, ima – pazite sad – „pravo na privatni odušak“ (i slovima: PRAVO NA PRIVATNI ODUŠAK!!!), pa je stoga Paković, strog ali pravedan, kakav ga je, eto, Radomir Konstantinović dao, osudio „pokušaj da se javni ugled jedne angažovane intelektualke, stican dugogodišnjim ličnim pregnućem, u jednom trenu, svede na nivo kriminalnog lica“.

Naravno! Oni imaju „pravo na privatni odušak“, oni imaju pravo da vređaju, oni imaju pravo da lažu, oni imaju pravo da se rugaju tuđim suzama… A mi smo „fašisti“, „krezubi“, „klero-nacisti“ i „gipsane kragne“, ako ih u tom njihovom pravu nečim uznemiravamo ili, sačuvaj bože, zbog kakve sitnice zakeramo.

No, kada razgrnemo sve te slojeve izveštačene „urbanosti“, odmah proviri njihov diluvijalni primitivizam. To se lepo videlo baš prilikom sahrane mitropolita. Strah od leša je čovekova iskonska, gotovo životinjska bojazan. Odmah po izdisaju, pokojnik se naglo menja. Njegov pogled je ugašen, usta zategnuta, gube se tanane crte lica… Umrli kao da postaje druga osoba – smrt ga „uzveruje“. To kod nas izaziva instinktivni strah, zazor, želju da se od upokojenog pobegne, ili da se on što pre ukloni  (ovde 86-88).

Ali, čak i kod divljaka taj iskonski strah uravnotežen je kulturom odnosa prema mrtvima, kroz obrede kojima se umrlom odaje poštovanje ili iskazuje ljubav. To posebno odlikuje razvijene kulture, koje su odavno savladale strah od mrtvaca. Kod Srba su, recimo, veoma dugo „pokojnici u velikom narodnom poštovanju“ (ovde 133). To se vidi i po tome što još Dušanov zakonik izjednačava iskopavanje i spaljivanje umrlog – s ubistvom (čl. 20). Verovanje u besmrtnost duše stvara običaj da se begunci od pogibelji sklanjaju, zarad zaštite, na grob uglednika (ovde 134) – on je, na neki način, i dalje živ i svojim nevidljivim prisustvom zaštitiće nevoljnika.

Naši selebritiji, međutim, nisu čak ni na nivou divljaka koji su tek počeli da se kultivišu. Njihov strah od leša nema ograničenja ni u kulturi, ni u moralu. Naravno, bez verovanja u dušu, umrli je tek leš, samo truljenje i smrad. Otuda Srbljanovićkina perverzna fantazma o „balsamovanju“ i „klimatizovanom sanduku“. Zapravo, u ovom slučaju, na delu je još i kovid-leš: izvorište kuge koju preuzimaju i dalje šire čak i oni koji su samo bacili pogled na pokojnika (Nevena Bojičić: „Deplasirano je iščuđavati se nad amoralnošću ljudi koji se predstavljaju kao vernici“ – jer, pravoslavac je valjda kužan per definitionem).

Svako ko ima nešto sveto razume i poštuje svetinje drugih. Ne ruga im se i ne omalovažava sugrađane koji do njih drže. Ali, ne i naši selebritiji. Oni se, kako smo videli, ponašaju kao divljaci. Svaki sociolog ili antropolog razume da je poseban odnos prema umrlim sastavni deo elementarne društvene kulture i humaniteta. Da nije tako, mrtve bismo jednostavno bacali u najbliže kontejnere. Ljudskost u nama kaže da i mrtvi imaju pravo na dostojanstvo. A pravo na dostojanstvo imaju i oni koji svoje mrtve poštuju i za njima žale.

Naši selebritiji, međutim, ne samo da ne osećaju čak ni nelagodu kada se izruguju našoj žalosti i vređaju naše mrtve. Oni se, zapravo, tek tim uvredljivim izjavama i rečnikom potvrđuju kao deo ovdašnje autokolonijalne elite. Zato je taj primitivizam toliko jak. Otuda tolika bestidnost i bezobzirnost.

Posledica je da se od Srbije time sistematski stvara jedno dehumanizovano i varvarsko mesto – koje prosto zaziva velikog belog gospodara. Jer, za naše selebritije mi – obični, svakodnevni Srbi – zapravo i nismo ljudi. Mi nismo njihovi sugrađani, prema kojima bi imali ikakvih obzira. To je samo još jedan doprinos mračnoj ideologiji kolonijalnog zaposedanja ove „teritorije“ i potčinjavanja podljudskog stanovništva evroatlantskom civilizovanju  (Vesna Pešić: „Ja to ne mogu da gledam, s takvim narodom mi tražimo `izborne uslove`?“).

I eto još jedne plemenite činidbe našeg mitropolita. Jasno se pokazalo odurno lice naše (auto)okupacione elite. Oni, kako se ponovo videlo, i nisu naša elita, a mi nismo njihov narod.

Ova supstancijalna napetost ne može se razrešiti drugačije do da ili oni sebi naprave nov narod, ili da mi sebi izgradimo novu elitu. Oni uveliko rade na svome, a mi – da li smo uopšte i počeli?

 

Autor Slobodan Antonić

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Iskra, 13. novembar 2020.

 

BONUS VIDEO: