Zašto je kreator Bregzita najuren iz Džonsonovog kabineta?

Zašto Kamings odlazi baš sada? Taj odgovor treba potražiti kako u istoriji samog bregzita, tako i u širem geopolitičkom kontekstu

Petak 13. ovog novembra u Londonu je bila neuobičajeno topla, ali vetrovita noć. Pod njenim okriljem iz Ulice Dauning broj 10 sa samo jednom kartonskom kutijom u rukama prosto se iskrala najomraženija ličnost britanske političke scene.

Neprijatelja Dominika Kamingsa je toliko u samoj vladi, državnoj administraciji i parlamentu da opozicija ne može ni da stigne na red da na dojučerašnjeg najbližeg Džonsonovog savetnika baci drvlje i kamenje.

Većina njih zlurado primećuje da je baš ovaj novembarski datum najprikladniji trenutak da se s vrha političke piramide povuče ličnost, koju je nekadašnji britanski ministar za bregzit Dejvid Dejvis opisao kao modernog Trockog “za koga revolucija ne prestaje da teče”.

Radost zbog povlačenja Dominika Kamingsa je tolika da su mediji jedva primetili da je sa njim otišao i Li Kejn, premijerov sekretar za odnose sa javnošću. Doduše, za razliku od povučenog i samotnog Kamingsa, Kejn je otišao u velikom stilu, posle žurke u kancelarijskim prostorijama, oproštajnih govora i sa pregrštom poklona u rukama.

No, kakav god da su ispraćaj tražila i dobila dvojica do juče najbližih saradnika Borisa Džonsona, od kojih se jedan smatra pravim arhitektom Bregzita, za njima ostaje pitanje zašto baš sada?

Dominik Kamings doveo je naciju do tačke ključanja pre nekoliko meseci kada je u javnost procurila informacija da je, zaražen COVID-19 sa suprugom i detetom vozio čak na sever Engleske u rodni Daram gde se potom samoizolovao u kući na roditeljskom imanju. Narod se s pravom pitao ko je premijerovom savetniku dozvolio da krši karantinska pravila u trenutku kada porodice nisu smele da prisustvuju sahranama svojih najvoljenijih?

Mediji su danima pozivali na ostavku omraženog Džonsonovog savetnika. Na kraju su morali da se zadovolje njegovom neubedljivom ispovešću u ružičnjaku Ulice Dauning broj 10. Izvinjenja i očekivana ostavka su izostali.

Na prvi pogled delovalo je da je dvojac Džonson-Kamings ne samo nepobediv nego i nepodeljiv. Neki novinari besneli su što je najbližem savetniku umesto šut-karte dat na raspolaganje čuveni ružičnjak, koji se koristi u veoma retkim i značajnim diplomatskim prilikama.

Međutim, oni koji bolje znaju Džonsona i njegov najuži krug, primetili su da je premijer ostavio svog druga u ratu za Bregzit da se sa medijima rve potpuno sam, čemu poslovično, kao čovek iz senke, nije vičan. Prva pukotina u oklopu buldožera, koji je sve sklonio sa puta izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije, bila je jasna i vidljiva.

Telenovela u Ulici Dauning broj 10

Ako danas pitate desničarkse medije šta je dovelo da toga da Džonson prelomi i reši se Kamingsa, a usput i Kejna kao kolateralne štete, čućete scenario za meksičku sapunicu.

U centru te telenovele je premijerova verenica Keri Simonds i njen odijum prema Kamingsu. Desničarski izvori dočaravaju kompleksni “dvorski igrokaz” u kome je Kamings u ulozi zlog momka, koji haje samo za ispunjenje ciljeva, a Simondsina nežna duša, koja brine za svoje prijatelje koji su zbog Kamingsovih saveta ostali bez posla, poput smenjenog ministra finansija Sadžida Džavida.

Takvi napisi nesumnjivo podižu tiraž desničarskih tabloida, ali ne daju odgovor na pitanje zašto Kamings odlazi baš sada?

Populističke zakulisne radnje

Taj odgovor treba potražiti kako u istoriji samog bregzita, tako i u širem geopolitičkom kontekstu. Naime, pre ulaska u burne i mutne vode visoke politike, Kamings je radio za kanadsku firmu IQ agregat (AIQ).

Ta firma, koja zapošljava samo dvadesetak ljudi, plaćena je tri i po miliona funti 2016. godine za razvoj softvera, koji je na osnovu ličnih podataka građana na društvenim mrežama ciljao neodlučne i “stidljive” grupe birača.

Platile su je združeno četiri političke organizacije – Glasajte za odlazak (Vote Leave), Veruj u odlazak (BeLeave), Veterani za Britaniju i Demokratska unionistička partija Severne Irske.

O svemu tome je prvi svojevremeno izvestio levičarski list Gardijan. Te tvrdnje je u maju 2018. godine u svedočenju pred Komitetom za digitalnu kulturu, medije i sport britanskog parlamenta potvrdio i visoki zvaničnik Fejsbuka.

Takvo udruživanje političkih grupacija u Britaniji je protivzakonito. Svedočenje je usledilo mesec dana pošto je Fejsbuk suspendovao AIQ sa svoje platforme zbog sumnji za povezanost sa firmom SCL čija je “ćerka firma” kontroverzna Kembridž Analitika.

Rukovodstvo Fejsbuka tada je sumnjalo da AIQ u saradnji sa SCL zloupotrebljavao podatke građana. Iste godine u septembru, AIQ je postala prva kompanija koju je kancelarija britanskog komesara za informisanje formalno javno ukorila zbog kršenja regulativa Evropske unije o zaštiti opštih podataka.

Godinu dana kasnije, državna istraga u Kanadi zaključila je da je AIQ prekršila kanadske zakone o privatnosti ličnih podataka zbog načina na koji je “upotrebila lične podatke simpatizera Bregzita na Fejsbuku”. Usledio je još jedan javni ukor.

No, AIQ je nastavila da radi i sarađuje sa američkim jastrebom Džonom Boltonom pre nego što je postao savetnik za nacionalnu bezbednost u Trampovoj administraciji, ali i pomaže kampanjama republikanskih senatora Torna Tilisa i Teda Kruza.

Isprepletenost poslovanja Kembridž Analitike i AIQ-a dovodi Kamingsa u indirektnu vezu sa Republikanskom strankom i administracijom Donalda Trampa. Tu sliku potpomažu i hvale koje je na račun Kamingsa avgusta ove godine izrekao ništa manje omraženi Stiv Benon, za mnoge arhitekta populističkog pokreta u Americi, ali i delovima Evrope.

Ako se, dakle, osvrnemo na taj deo biografije tehnologijom opsednutog Dominika Kamingsa, razlozi za njegov odlazak počinju da se naziru.

Džonson između Vašingtona i Brisela

Boris Džonson u ovom trenutku nije suočen samo sa drugim talasom pandemije zbog kojeg je zemlja ponovo zaključana do 2. decembra, rekordnim brojem otpuštanja radnika i brojem od 50.000 žrtava koronavirusa. On je u trci sa vremenom. S jedne strane, pregovori o postbrezitovskim, pre svega trgovinskim, odnosima sa Evropskom unijom moraju da se završe do 31. decembra ili dogovora neće biti.

To bi bio strašan udarac za pandemijsku britansku privredu. Deveta runda razgovora završena je 2. oktobra u Briselu i, prema saopštenju evropskom pregovarača Mišela Barnijea, otvorena pitanja ostaju ribarstvo, zaštita podataka i klimatske promene.

Boris Džonson se do sada kočoperno ponašao u pregovorima sa Evropom, jer je iza njega stajalo čvrsto obećanje Donalda Trampa da će sporazum o slobodnoj trgovini između Vašingtona i Londona biti postignut onoga časa kada se razvod sa Evropskom unijom bude okončao.

Prvi razgovor Džonsona i skoro potpuno izvesnog novog američkog predsednika Džozefa Bajdena nije prošao tako glatko. Prvo, čestitka, koju su iz kabineta premijera poslali Bajdenovom izbornom štabu, sadržala je vidne tragove brisanja čestitke Donaldu Trampu na izbornoj pobedi.

Mada britanska strana tvrdi da je reč o nenamernoj grešci, američka Demokratska stranka nije nimalo impresionirana. Drugo, kao članica Evropske unije, Velika Britanija je tradicionalno bila posrednik između Vašingtona i Brisela.

U postbregzitovskoj eri, ta uloga ne postoji. Zato ne čudi što je Bajden u kratkom vremenskom razmaku razgovarao sa francuskim predsednikom Makronom, nemačkom kancelarkom Merkel, britanskim premijerom Džonsonom, ali i njegovim irskim kolegom Varkadarom.

Američka strana saopštila je da je Bajden, koji je, kao dugogodišnji predsednik spoljnopolitičkog komiteta Kongresa, uz Bila Klintona bio jedan od aktivnih posrednika u mirovnom sporazumu u Severnoj Irskoj, insistirao na otvorenosti granice na Irskom ostrvu.

Zanimljivo je da London u svom saopštenju taj deo razgovora ne pominje.

U ovom kontekstu, odlazak Dominika Kamingsa i Lija Kejna je više nego logičan. Za Bajdenovu administraciju slobodna trgovina sa Velikom Britanijom nije prioritet. Sam Bajden naglasio je saradnju na održavanju mira u Severnoj Irskoj, na Zapadnom Balkanu i u Ukrajini kao prioritete saradnje sa Londonom.

Džonson u ovoj situaciji nema drugu opciju nego da stane na istu liniju sa novom administracijom u Vašingtonu.

I tako je revolucija još jednom pojela svoju decu. Potpuna nezainteresovanost Dominika Kamingsa za ljude oko sebe i javnost u celini dovode dotle da zbog njegovog odlaska niko nije nesrećan osim možda samog Borisa Džonsona, koji je u novoj političkoj klimi sve slabiji i izolovaniji.

 

Autor Ivana Miloradović

 

Naslovna fotografija: Reuters/Henry Nicholls

 

Izvor RTS, 14. novembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u