Duletov titoistički testament

Zamisao ovog teksta nije polemika sa čovekom koji je napunio 100 godina, već sa idejama koje on uporno zastupa, kao i medijima koji te ideje zdušno propagiraju

Ako bismo hteli da na šaljiv način sažmemo odgovor „poslednjem živom narodnom heroju Petru Matiću – Duletu“ – kako ga naziva nedeljnik Vreme kom je dotični dao intervju a koji je preneo portal televizije N1 – morali bismo da se pozovemo na čuvenu repliku iz kultnog filma „Maratonci trče počasni krug“ u kojoj se Laki Topalović (Bata Stojković) obraća njegovom dedi Aksentiju (Mija Aleksić) sledećim rečima: „Nije te sramota… imaš sto godina a lažeš…“

Možda nije baš najučtivije šaliti se sa čovekom koji je bukvalno napunio 100 godina, i koji se tokom Drugog svetskog rata borio po Sremu protiv okupatorskih snaga koje su mahom činile ustaše, ali zamisao ovog teksta nije polemika sa čovekom čija generacija se odavno preselila u „večna lovišta“, i kome ignorisanjem treba omogućiti da im se tamo tiho i dostojanstveno pridruži. Ovo je polemika sa idejama koje Petar Matić – Dule stalno ponavlja u nekoliko intervjua na raznim medijima od kojih neke finansiraju iz budžeta svi građani (Politika, portal RTS, Radio Beograd 1, koji je čak 11. jula izvestio da je Petar Matić proslavio stoti rođendan), kao i sa programskim sadržajima tih medija koji se, poput N1 i nedeljnika Vreme, sa jedne strane agresivno zalažu za modernost i „demokratske vrednosti“, dok sa druge strane svoj sadržaj snabdevaju skoro isključivo titoističkim kapacitetom.

Titoistički svetonazor

Odmah da pojasnimo – što će se u kasnijoj analizi izrečenog u intervjuima Petra Matića jasno videti – on je titoistički Jugosloven, vojvođanski autonomaš, ateista i avnojevac. Za te ideje je ratovao, bivao ranjavan, proveo život služeći tim uverenjima, i posle penzionisanja ostao na tom kursu. Ima nečeg za poštovanje u toj doslednosti. Ali uvek treba naglasiti da je on tipičan primer komuniste koji je svoje partizansko ratovanje konvertovao u lep i komforan život ukalupljen u verno služenje vođi, život sa puno značaja i bez materijalnih trzavica. Vidimo ga kako poslednjih godina prima novinare u otmeno nameštenom i prostranom stanu u rezidencijalnom delu Senjaka. Za standarde njegove generacije i duh toga vremena, reč je o maksimumu koji je neko mogao da dobije.

Tokom Drugog svetskog rata, po podacima koji su dostupni, u Jasenovcu su stradali majka i pet stričeva Petra Matića, a otac mu je do smrti pretučen u nemačkom zatvoru. Ova bolna tragedija je bitna za dalju analizu javnih nastupa Petra Matića. Nakon rata, on je obavljao najviše funkcije u JNA i penzionisan je u činu general-pukovnika, bio je pomoćnik Saveznog sekretara za odbranu, bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije i u Saveznoj skupštini, bio je član Predsedništva CK SKJ, a 1988. godine je postao Predsednik SUBNOR-a Jugoslavije. Na ovoj funkciji je ostao samo nekoliko meseci, jer je u jesen te iste godine smenjen zbog sukoba sa rukovodstvom SR Srbije (važan podatak!).

U tom razgovoru Petra Matića sa novinarom nedeljnika Vreme – koji je dobio značajan prostor na portalu televizije N1 – on doslovce kaže sledeće: „Četnički pokret ni jednog trenutka nije bio oslobodilački, već isključivo pokret koji se borio protiv ustanika i sarađivao je sa okupatorima, direktno ili indirektno“. U  nastavku ovog razgovora na drugom mestu „poslednji živi narodni heroj“ izgovara: „Žao mi je Srbije jer ne može da se oslobodi balasta četničkog pokreta, jer on niti je bio, niti će biti osnova na kojoj može da se gradi moderno, savremeno društvo.“ Iako intervju nije opširan Petar Matić se ponovo vraća na četničko pitanje i kaže: „To što se danas pričaju priče o četnicima kao oslobodiocima je tužno, to su priče za malu decu, koje imaju uspeha u centralnoj Srbiji, zato što povlađuju potomcima onih koji su bili na toj strani, pa se tako dobijaju glasovi na izborima.“

Strasno koristeći svaki slobodan trenutak u intervjuu, Matić ponovo zbori o istom: „Četnički pokret je imao svoju funkciju pre Drugog svetskog rata, ali od 1942. godine stavio se isključivo u funkciju borbe protiv jugoslovenskog ustaničkog pokreta.“

Tri godine pre toga, Petar Matić – Dule daje intervju crnogorskoj novinarki Tamari Nikčević koji prenosi vojvođanski portal „Autonomija“, gde kaže: „Sramota Srbije je što je dozvolila rehabilitaciju Draže, što je četnike zakonom izjednačila sa nama. Trebalo bi da se stide svi koji danas slave i veličaju te najgore vrednosti ljudskog roda.“

Spomenik Dragoljubu Mihailoviću na Ravnoj gori (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Spomenik Dragoljubu Mihailoviću na Ravnoj gori (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Ono što odmah upada u oči je činjenica da je „poslednji živi narodni heroj“ opsednut četnicima, iako protiv njih nije ratovao. Ustaše su mu pobile skoro čitavu porodicu, protiv njih se borio po Fruškoj gori, ali njih ne pominje. Ne izjašnjava se o Jasenovcu i sličnim stratištima gde je na grozomoran način pobijeno nekoliko stotina hiljada njegovih sunarodnika: recimo da je tako stradao i njegov zemljak Sava Šumanović na Veliku Gospojinu 1942. godine. Ali general-pukovnik JNA Matić ne smatra da su ovi zločini previše značajni za njegove oproštajne intervjue. Bitnije mu je da do smrti, poput nekog partizanskog junaka iz filmova Veljka Bulajića ili iz stripova o „Mirku i Slavku“, brani zadati položaj: srpska krivica u Narodnooslobodilačkom ratu je podudarna sa hrvatskom krivicom, a vrlo često i veća: zato Srbija mora biti kažnjena.

Dakle, opsednutost četničkim pitanjem nije naučno-istorijska, a ni nacionalno-katarzična kategorija – reč je o isključivo titoističkom svetonazoru kojim se moraju opravdati AVNOJ iz novembra 1943. godine i potonji Ustav iz 1974. godine. Tada je Hrvatska kao poražena i zločinačka država dobila na poklon skoro celu obalu Jadrana o kojoj pre toga mogla samo da sanja, a Srbija je kao pobednica, čiji je nedužni narod stradao, izgubila Vojvodinu i Kosovo (da ne govorimo o Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni!).

Zato heroj Dule tako sveobuhvatno ističe četničku krivicu, jer je nemoguće samo kroz antisrpske zaključke Drezdenskog kongresa opravdati politiku koju su srpski komunisti (ili jugoslovenski kako oni sebe nazivaju) vodili i sprovodili protiv srpskog naroda. Posle ustaša najviše zla srpskom narodu su naneli srpski komunisti. Skoro niko od njih se nije pokajao zbog toga. Petar Matić nastavlja dalje, nekoliko stvari su lako uočljive u njegovim intervjuima.

Poruka globalistima

Prvo, iako je sakupio sto godina nije uspeo da iznese skoro ni jednu jedinu istorijsku činjenicu kada je reč o četničkom pokretu. Ako nije tokom rata imao neposrednih iskustava sa njima i ako u decenijama posle rata nije mogao da se suoči sa istorijskom građom na tu temu, onda ne postoji nikakvo opravdanje što posle devedesete nije pročitao bukvalno ništa od uveliko dostupne naučno-istorijske literature. I dalje se obraća javnosti kao da je za govornicom na nekom od kongresa SKJ, izgovarajući pregršt neistinitih i neinteligentnih fraza poput one da su se „četnici borili isključivo protiv jugoslovenskih ustanika“?! Toliko glupo, toliko netačno, toliko besmisleno, da kod demantovanja ovih „istina“ prosečan autor mora dobro da razmisli da nije reč o „skrivenoj kameri“ ili o nekom skeču iz Nadrealista, da se ne bi zaleteo.

Ali Vreme i N1 sa puno pažnje i sa značajnim prostorom prenose reči heroja Duleta, njihovi urednici se po tematskom sadržaju ne razlikuju mnogo od kolega prethodnika iz vremena titoističke vladavine. A i njihovi novinari nisu napredovali ni milimetar kada je reč o ovoj istorijskoj tematici u odnosu na njihove kolege prethodnike iz istog perioda: podjednako slepi, podjednako nenačitani, podjednako ostrašćeni. I svi zajedno se bez trunke samokritike usuđuju da na osnovu kulturoloških predstava iz vremena Brozove vlasti govore o sada već, bez ikakve dileme, naučno-istorijskim činjenicama, o kojima ne znaju ništa i o kojima – svesno ili nesvesno – govore čiste laži. I ne mare što takvim otvorenim i lako proverljivim neistinama direktno vređaju osećanja većinske Srbije, gde god da su joj preci bili za vreme rata.

Drugo, heroj Dule je i dalje apsolutni autonomaš koji koristi eufemizam „centralna Srbija“ za ono što su posle Ustava iz 1974. godine njegovi istomišljenici zvali „uža Srbija“. Njegovo autonomaštvo nije secesionističko, već titoističko. On je Jugosloven takve orijentacije, dakle Jugoslaviju vidi samo na način kako je uređena AVNOJ-em iz novembra 1943. godine u Jajcu. A za njen raspad u istom intervjuu krivi skoro isključivo Srbiju kada kaže: „Ko bi mogao da pretpostavi da će Srbija odustati od toga da bude deo jedne ozbiljne zemlje, koja je imala važnu ulogu u svetu zbog politike koju je vodila, a koja je budila narode pod čizmom zapadnog sveta (ovo poslednje treba pripisati njegovim godinama, komunisti te generacije imali su mesijanski sindrom!)“. Dakle, neizostavna i sveprisutna „srpska krivica“.

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević tokom uručenja ordena narodnog heroja učesniku Narodnooslobodilačke borbe, Petru Matiću – Duletu, povodom njegovog 100. rođendana, 06. jul 2020. (Foto: minrzs.gov.rs)
Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević tokom uručenja ordena narodnog heroja učesniku Narodnooslobodilačke borbe, Petru Matiću – Duletu, povodom njegovog 100. rođendana, 06. jul 2020. (Foto: minrzs.gov.rs)

Treće, Petar Matić ne smatra sebe Srbinom, već isključivo Jugoslovenom, čiju državu su, posle dolaska komuniste Slobodana Miloševića na čelo njegove partije, okupirali Srbi?! Srbiju i okrivljuje i optužuje kada kaže: „Srbija je srušila Jugoslaviju, kao što je tačno da su mnogi u Hrvatskoj i Sloveniji jedva dočekali Miloševića.“ On je zapravo Jugosloven „haške“ orijentacije poput medija koji ga promovišu, kada kaže: „Vlast čine predstavnici onog dela Srbije koji je podsticao krvoproliće devedesetih… ako nisu pucali svakako su bili za to da se u krvi obračunamo sa nama bliskim narodima, sa kojima smo mogli da živimo.“

Nekako upada u oči činjenica da su mu ustaše koje su nastale u Hrvatskoj, vladale pod njenim imenom i bile Hrvati, pobile skoro sve u familiji, a on okrivljuje Srbe, kojima je rođenjem pripadao, da su krivi što zbog njih više ne može da živi sa Hrvatima u istoj državi! Kao što smo videli, u intervjuu je samo govorio o tobožnjoj četničkoj krivici da bi se dodvorio tim istim Hrvatima, koji će mu zbog toga oprostiti njegove srpske korene po sistemu: „Đura će ti oprostiti što te tukao“. I uz zaprepašćujuće ćutanje novinara nedeljnika Vreme o svim ovim nelogičnostima i kontradikcijama. Kod Tamare Nikčević je bar sve jasno, njoj se u razgovoru sa narodnim herojem Duletom smeši izdepilirani brk kada on zagrmi: „Te dve vojske nemaju dodirnih tačaka! Kako Ratko Mladić i ja možemo biti generali iste vojske?!“ Bogu hvala, pa niste. Zato heroju Duletu trebaju ovakvi „haški“ mediji i takvi novinari, a Ratku samo narod.

Četvrto, heroj Dule ne samo da je titoista već on i dalje veruje u kult ličnosti Josipa Broza! Tu se za nijansu razlikuje od „nezavisnih novinara“ zaposlenih u levo-globalističkim medijima (Vreme, NIN, Politika, N1, Blic i dr.) koji umesto nekadašnjeg svesrdnog doprinosa razvoju Brozovog kulta, danas od Tita stvaraju pop-ikonu poput Merlinke, Velikog Bleka ili Džejmsa Bonda. Ali heroj Dule čvrsto gazi i dalje „kroz usku stazu planinsku“ kada kaže: „Gola laž i izmišljotina je da je na Sremskom frontu namerno žrtvovan ‘cvet srpske mladosti’ i inteligencije… koje mladosti? Pa upravo je ta mladost činila Titovu ustaničku partizansku i antifašističku vojsku. Nije valjda Dražinu?“

Ovo je čak zapanjujuće nelogično, možemo reći i uvredljivo, jer su istorijski podaci pokazali da je Sremski front bio potpuno nepotreban. Poraženi Nemci su se već povlačili, a vojne formacije srpske omladine (potpuno je nevažno da li su prebačene partizanske omladinske jedinice, formirani odredi od omladinaca iz drugih srpskih vojski ili od neutralnih regruta) postale su u nezaštićenoj ravnici „topovsko meso“ za nemačku ratnu mašineriju. Niko nikada nije ni objasnio ovaj ratni manevar, a kamoli da je odgovarao.

Na samom kraju, heroj Dule zaključuje: „Ubuduće, borba sa nacionalistima mora biti delikatnija od one koju smo vodili mi komunisti!“

Jasno je kome se obraća u poslednjoj rečenici: kome drugom nego svojoj internacionalnoj braći – globalistima sa Zapada i njihovim domaćim sledbenicima. Gde ja stadoh – ti produži. I onda se čudimo što je posle prve (ratne) generacije došla druga (politička) i na kraju treća (medijska) generacija partizana. Sve sa istim ciljem još od  Drezdenskog kongresa: slomiti kičmu srpskom hegemonu. Samo što ovoga puta pomoć ne dolazi sa Istoka od Kominterne, već sa Zapada.

Narodni heroj Petar Matić – Dule pozira sa zahvalnicom tokom obeležavanja 74 godine od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu u organizaciji SUBNOR-a u sali Gradske opštine Savski venac, Beograd, 18. oktobar 2018. (Foto: savskivenac.rs)
Narodni heroj Petar Matić – Dule pozira sa zahvalnicom tokom obeležavanja 74. godišnjice oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu u organizaciji SUBNOR-a, u sali Gradske opštine Savski venac, Beograd, 18. oktobar 2018. (Foto: savskivenac.rs)

Kada biološkim putem ode i „poslednji živi narodni heroj“ sa ovoga sveta i više ne bude u mogućnosti da nam se obraća, čime će Vreme, Politika, RTS ili N1 puniti svoj programski sadržaj? Možda repriziranjem njegovih intervjua onoliko često koliko nacionalni servis reprizira partizanske filmove – jednom nedeljno? Ili će im možda istinu u hladna praskozorja svedočiti duh najvećeg oca – sina naših naroda i narodnosti? „Biti ili ne biti, pitanje je sad“? Što bi vispreno preveo Laza Kostić – „Nema tu trt mrt, život ili smrt!“

 

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“ (Catena mundi, 2020). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: minrzs.gov.rs

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO: