Aleksandar Đokić: Kavkaska (ne)ravnoteža

Zasad izgleda kao da su ruski orao i turski vuk još jedanput uspeli da postignu delikatnu ravnotežu u jednom od važnih regiona Evroazije

Teritorijalni spor između Jermenije i Azerbejdžana oko pokrajine Nagorno-Karabah i sedam rejona koji je okružuju traje od kraja 1980-ih godina, još pre raspada Sovjetskog Saveza. Predistorija konflikta seže unatrag vekovima i teško da može biti pravilno izložena u analitičkom članku. Dovoljno je reći da je jermenski narod živeo na širem području današnjeg zapadnog Azerbejdžana još od antičkih vremena, ali je u poznom srednjem veku bio potisnut Kurdima i Azerbejdžancima, koji su uživali podršku moćnih Osmanlija.

Od tog prelomnog perioda istorija je za jermenski narod sasvim obrnula tok, te je on postao žrtva progona i stradanja sve do naših dana. Neke je procese, ipak, moguće preokrenuti, ili je to barem tako izgledalo, kada su u prvoj polovini 1990-ih godina Jermeni uspeli da vrate deo izgubljenih istorijskih teritorija. Na žalost Jermena, njihovi potezi su bili protivni međunarodnom pravu, koje podjednako nije dozvolilo ni srpskom narodu da se na području novonastale Hrvatske i Bosne i Hercegovine nacionalno samoopredeli.

Prvi karabahski rat

Jermeni su posle raspada SSSR-a imali prednost u odnosu na Azerbejdžance, bili su nacionalno ujedinjeni, raspolagali su podrškom uticajne antisovjetske dijaspore širom zapadnih zemalja, a najviše u Francuskoj i Sjedinjenim Državama, a šaka im je dopao i sovjetski arsenal koji se nalazio na njihovoj teritoriji. Vredi istaći da je jermenska strana u Prvom karabahskom ratu, koji je trajao od 1992. do 1994. godine, prevashodno ostvarila prednost u odnosu na protivnika zbog čvrste političke organizacije i ustremljenosti ka zajedničkom cilju oslobođenja istorijskih teritorija. U Azerbejdžanu je, s druge strane, trajala borba za vlast između raznih lokalnih lidera iz redova bivše komunističke nomenklature. U roku od dve godine, počevši do 1991. do 1993, tri različita predsednika su se nalazila na čelu Azerbejdžana.

Do 1993. kada je na vlast u Azerbejdžanu došao Hajdar Alijev, četvrti predsednik Azerbejdžana i otac današnjeg predsednika Ilhama Alijeva, stanje na frontu je bilo krajnje nepovoljno po Azerbejdžan. Umesto da produžava rat unedogled, Hajdar Alijev je prepustio jermenskoj strani pobedu i sve sile upregao u obnovu svoje zemlje, što je podrazumevalo vojno i ekonomsko uzdizanje. Suvereno i neupitno je vladao Azerbejdžanom do 2008. godine, kada je vlast u amanet dobio njegov sin, čiji legitimitet više niko u Azerbejdžanu ne može da ospori, ne nakon pobede u Drugom karabahskom ratu.

Ukoliko pretpostavimo da snažna, autoritarna i centralizovana vlast na području Kavkaza znači prekid sveopšteg haosa, anarhije i korupcije, koji su proizvod unutrašnjih borbi oko političkih funkcija, onda postaje jasna formula uspeha u datom regionu – diktatura u cilju ostvarenja nacionalnih ciljeva je ne samo poželjna već i neophodna. Nakon pobede, jermenski uticajni političko-ekonomski klanovi su zanemarili ovo važno načelo. Poslednje decenije prošlog veka Jermenijom su zavladali klanovi iz samog Karabaha, a njihovi lideri su bili Robert Kočarjan i Serž Sargsjan. Upravo su njih dvojica pokušali da centralizuju vlast u Jermeniji u svojim rukama sve dok nisu zbačeni revolucijom 2018. godine.

Razlog za nestabilnost u Jermeniji je bio dvojak – prvo, veliko siromaštvo, naročito u poređenju sa sve razvijenijim Azerbejdžanom, koji se bogatio na račun kaspijske nafte, i drugo, građani Jermenije su verovali da im niko više ne može oduzeti kontrolu nad Karabahom, osećali su se sigurno i stoga su se okrenuli ekonomskim temama.

Na tim sentimentima profitirali su opozicioni klanovi, nepovezani s Karabahom i bazirani u centralnoj Jermeniji. Oni su na proteste istupali s liberalnim i prozapadnim devizama, ali to je više bilo namenjeno legitimizaciji njihovog pokreta spolja, nego realnim liberalnim vrednostima. Teško je i na Balkanu naći istinske liberale među političarima, a na Kavkazu je to gotovo nemoguće. Liberalni opozicioni blok predvodio je sadašnji premijer Jermenije, možda ne zadugo, Nikol Pašinjan.

Iako se u praksi pokazao kao običan neuspešan autoritarni lider, Pašinjan je pokušavao da u jermensku spoljnu politiku uvede mnogovektorski kurs. On nije smeo da izađe iz ruske interesne sfere, jer Jermenija u velikoj meri i vojno i ekonomski zavisi od svog uticajnog severnog suseda. Pašinjan je, međutim, okruživši se mladim savetnicima školovanim na Zapadu, kroz jermensku dijasporu pokušao da pronađe zaštitnike i među zapadnim zemljama. Zauzvrat, dopustio je da se neoliberalni NVO sektor proširi i učvrsti svoj uticaj u Jermeniji.

Tačno je da je čak i Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša bio aktivan u Jermeniji i za vreme Roberta Kočarjana, ali su tada aktivnosti ove organizacije bile pomno praćene i kontrolisane. U Drugi karabahski rat Jermenija je ušla sa slabom i korumpiranom vlašću, dok je Azerbejdžan predstavljao suštu suprotnost. Nije u pitanju samo bolja naoružanost i pripremljenost, kao i brojčana nadmoć azerbejdžanske armije, bitno je i vođstvo koje Jermenija jednostavno nije imala.

Drugi karabahski rat

Iako se u medijima, pa i u izjavama jermenskog rukovodstva, mogu pročitati tvrdnje da se rat vodio između Jermenije i Turske, realnost je drugačija. Drugi karabahski rat se vodio između azerbejdžanske armije, koja je koristila rusko, tursko i izraelsko naoružanje i Armije Nagorno-Karabaha. Turski savetnici su pomagali azerbejdžanskoj armiji, kao što su i jermenski pomagali karabahskoj strani, u tome nema ničeg spornog. Ne treba kriviti Azerbejdžan što je u Turskoj našao pouzdanog saveznika koji je ovoj državi pomogao da oslobodi polovinu međunarodno priznate teritorije, koju su držale jermenske snage.

Pašinjan je u ovom konfliktu apelovao ne samo na Rusiju nego i na SAD i Francusku, ali osim neutralnih izjava da rat treba da se zaustavi nije dobio nikakvu konkretnu pomoć. Rusija je obilato trgovala naoružanjem i s Jermenijom i s Azerbejdžanom godinama pre ponovne eskalacije konflikta. Obema stranama je prodala PVO komplekse S-300, Azerbejdžanu 90 borbenih helikoptera i 100 savremenih tenkova T-90, dok je Jermenija za ruski kredit kupila malu eskadrilu od četiri borbena aviona Su-30, ali i četiri moćna raketna kompleksa „Iskander“. Ostaće zabeleženo u analima istorije da se jermenski lider Pašinjan nije ni usudio da iskoristi ceo arsenal koji mu je bio dostupan, što je nakon kapitulacije kritikovao predsednik nepriznate Karabahske republike Araik Arutjunjan, izjavivši da je Karabah ostavljen da se sam nosi s daleko ozbiljnijim protivnikom.

Nameće se pitanje da li je vojnoodbrambeni savez ODKB, u čijem je središtu Rusija, zakazao u ovom konfliktu? Odgovor je nesumnjivo – ne, nije. Razlog za to je što ODKB, uostalom kao što je slučaj i sa NATO-om, garantuje bezbednost isključivo međunarodno priznatih teritorija svojih članica. Jermeniju nisu direktno napali ni Azerbejdžan, a sigurno ne Turska, iako je jermenska strana to pokušala tako da predstavi u više navrata. Zamislimo situaciju u kojoj bi Turska izjavila da anektira severni deo Sirije, a sirijska i ruska armija napali njena tamošnja uporišta. Da li bi NATO objavio rat Siriji i Rusiji koji se vodi van priznate teritorije Turske? Naravno da ne bi. Ako ovde i postoji neko naravoučenije, ono se ne svodi na to da su klasična odbrambena savezništva poput NATO-a i ODKB beskorisna već da u savremenim međunarodnim odnosima sve veću ulogu uzimaju nezvanična, dogovorna savezništva, kao što je tursko-azerbejdžansko.

Po svim vojnim i političkim parametrima nepriznata Nagorno-karabahska republika je izgubila ovaj rat. Posle mesec i po dana intenzivnih ratnih dejstava azerbejdžanske snage su došle nadomak Stepanakerta, glavnog i najvećeg grada Karabaha. Sporazum koji su 10. novembra potpisale jermenska i azerbejdžanska strana pod nadzorom Rusije, a iza kulisa i Turske, predstavlja tipičnu vojnu kapitulaciju. To su potvrdila oba lidera: Pašinjan je izjavio da rat više nije bilo moguće voditi i da bi u suprotnom slučaju jermenska strana izgubila ceo Karabah, a Alijev da je žarko želeo da njegov protivnik pred kamerama javno potpiše kapitulaciju kao Nemačka na završetku Drugog svetskog rata. Ideji Alijeva je zasmetao Vladimir Putin koji je odbacio to insistiranje.

Kao kapitulaciju i veliki poraz ovaj sporazum je doživeo i jermenski narod. Razne opozicione partije, počevši od ultranacionalista iz više puta zabranjivane partije Dašnakcutjun, pa sve do bivših vladajućih struktura Jermenije, izvele su svoje pristalice na nasilne proteste odmah nakon objavljivanja sporazuma. Demonstranti su prve večeri upali u parlament i zgradu vlade, predstavnika vlasti nije bilo, namerno su se sakrili dok se strasti ne stišaju, ali nisu pobegli s vlasti. Trenutno izgleda kao da opozicija nema dovoljno resursa da okupi kritičnu masu demonstranata potrebnu za neku novu revoluciju.

Takođe, promena vlasti u Jermeniji u ovom trenutku ne odgovara ni Rusiji, koja je garant mirovnog sporazuma – svaka nova vlast bi došla na tu poziciju obećanjem da će nastaviti rat. Svakako da ruskom rukovodstvu godi destabilizacija i slabljenje vlasti u Jermeniji, ako ni zbog čega drugog, onda kao nauk svim ostalim režimima na postsovjetskom prostranstvu da im Zapad teško može pomoći pri rešavanju teritorijalnih konflikata. Proteste nije podržao ni karabahski vođa Arutjunjan, iako je indirektno okrivio Pašinjana za izdaju. Razlog za to je kratak i jasan – Karabah nije u stanju da samostalno vodi rat, Jermenija se povukla, a Rusija je spremna da brani granice Karabaha samo u okvirima mirovne misije.

Šta je dogovoreno

Koje su odredbe mirovnog sporazuma i ko su njegovi učesnici? Najpre, vredi podvući da Azerbejdžan nipošto nije marionetska država pod kontrolom Erdoganove Turske. Pored toga što Azerbejdžan raspolaže znatnom resursnom bazom i sopstvenim ekonomskim kapitalom i toga što je njegova politička scena nezavisna od bilo kakvog turskog upliva, činjenica da Turska nije garant sporazuma mnogo govori. Bilo je jasno od početka da je turski interes u ovom konfliktu da se nametne kao najbitniji faktor na području južnog Kavkaza. Na kraju, Turska nikako nije mogla da izdejstvuje da bude jedan od nadzirača sprovođenja sporazuma, glavnu ulogu je opet na sebe uzela Rusija, s čime se složio i Alijev i time otvoreno povukao potez protiv Erdogana. Jedan marionetski predsednik ne bi bio u stanju da tako nešto učini.

Zasigurno je glavna odredba sporazuma da će u Karabahu biti raspoređeni isključivo ruski mirotvorci, to je potvrđeno od strane nekoliko najviših ruskih zvaničnika, uključujući i Sergeja Lavrova, kao i ambasadora Azerbejdžana u Moskvi. Turska će moći vojno da bude prisutna u Azerbejdžanu van sporne karabahske teritorije, što je mogla da dobije i pre ovog rata. Ukoliko Azerbejdžan dozvoljava prisustvo neke strane sile na svojoj teritoriji, to je njegovo suvereno pravo, istim se pravom okoristio i predsednik Sirije Bašar el Asad, pozvavši rusku armiju u svoju državu. Rusija i Turska su potpisale odvojeni sporazum po kome će turski i ruski posmatrači sarađivati u okviru nadzornog centra za mirovnu operaciju, koji će se takođe nalaziti van Karabaha, a koji će imati za cilj da nadgleda i koordinira dejstva ruskih mirotvoraca na tom području. Sve jermenske sile biće povučene iz spornih teritorija.

Što se teritorijalnih ustupaka tiče, Nagorno-karabahska republika se odriče svih okolnih rejona koji nisu ni ulazili u njene granice dok je bila autonomna pokrajina u sastavu Azerbejdžana. Praktično govoreći, ovo znači da će Karabah, čije će granice čuvati ruski mirotvorci, biti odrezan od Jermenije. Stoga je u mirovni sporazum dodata klauzula o Lačinskom koridoru širine pet kilometara, koji će predstavljati sponu Karabaha sa maticom. Jermenija se zauzvrat obvezala da će omogućiti spajanje Nahčivana, azerbejdžanske eksklave, sa osnovnim delom Azerbejdžana, i omogućiti izgradnju saobraćajnice koja će direktno povezati oba dela azerbejdžanske teritorije.

Karabahska republika je u toku rata izgubila i južni deo teritorije koji mu je ranije po pravu pripadao, kao autonomnoj pokrajini, a naročito je bolan bio gubitak strateški važnog grada Šuše. Sva područja, koja je azerbejdžanska armija uspela da oslobodi do primirja, ostaju pod njegovom direktnom kontrolom. Od neobične važnosti je i pitanje budućeg statusa ostatka Karabahske republike koji nije propisan mirovnim sporazumom. To znači da konflikt nije razrešen do kraja, jer vlasti u Karabahu i dalje ne priznaju Azerbejdžan za svog suverena.

Kako god da se uzme, Azerbejdžan je u velikoj prednosti i u vojnom i u političkom smislu. Realno je očekivati da će Karabah biti primoran da se kroz pet godina, koliko traje ruska vojna misija, ako se ne produži uz saglasnost obeju strana, vrati u sastav Azerbejdžana. Što ranije lideri Karabaha to shvate i uđu u pregovore o autonomiji unutar Azerbejdžana, to će moći za sebe i za svoj narod da izdejstvuju više prava i nadležnosti.

Ko su pobednici, a ko gubitnici kada se svede konačni račun? Pobednička strana je Azerbejdžan, u manjoj meri Turska, dok je siguran gubitnik Nagorno-karabahska republika i njen pokrovitelj – Jermenija. Rusija nije izašla ni kao pobednik, ni kao gubitnik iz ovog konflikta, jer u njemu nije ni posredno, ni neposredno imala učešća. Sigurno je da Rusija zadržava uticaj na južnom Kavkazu, ona je garant mirovnog sporazuma, njene mirovne trupe obezbeđuju da do novog rata ne dođe, u diplomatskom smislu Rusija je izvojevala pobedu. Turska je u regionu napredovala, njenu moć je demonstriralo njeno savremeno oružje, naročito bespilotne letelice „bajraktar“, ali je u diplomatskoj igri izgurana na margine događaja.

Ovaj rasplet neodoljivo podseća na mnoge rusko-turske konflikte iz 19. veka, u kojima je Rusija pobeđivala vojno, ali, usled pritisaka zapadnih sila, gubila na polju diplomatije. Zasad izgleda kao da su ruski orao i turski vuk još jedanput uspeli da postignu delikatnu ravnotežu u jednom od važnih regiona Evroazije.

 

Autor Aleksandar Đokić

 

Naslovna fotografija: president.az

 

Izvor Pečat, 20. avgust 2020.

 

BONUS VIDEO: