D. Tanasković: Patrijarh je istinski patio zbog KiM

„U duhu krilatice počivšeg patrijarha Pavla, takođe blisko povezanog sa Kosovom i Metohijom, da su ‘koga ovce, onog i planina’, ispoljavao je očinsku brigu za stradalni srpski narod na Kosovu“

Za Srpsku pravoslavnu crkvu, a samim tim i za njene poglavare, kao uostalom i za vasceli srpski narod, odavno nije bilo lakih i mirnih vremena, ako ih je ikada i bilo. Patrijarh Irinej je nasledio patrijarha Pavla, jedinstvenu, svetačku ličnost koja je uživala sasvim poseban ugled i ljubav, i to ne samo u crkvi i među vernicima.

Setimo se samo njegovog veličanstvenog ispraćaja! Zahtevno je bilo preuzeti to visoko poslanje, patrijarh Irinej je to nevoljno učinio, ali i smerno, racionalno i dosledno nastavio istim putem. Za razliku od ranijeg ateističkog i sekularističkog razdoblja neslobode za crkvu, kada je slika na određeni način bila jednostavnija, patrijarh Irinej je predvodio SPC u deceniji prilično haotične i protivrečne slobode, u kojima se duh agresivnog sekularizma nije lako predavao pred zdravom i poželjnom sekularnošću društva.

Prof. dr Darko Tanasković koji je blisko sarađivao sa pokojnim patrijarhom Irinejem, ovako ocenjuje period od jedne decenije u kome je patrijarh Irinej bio na čelu SPC.

Koji su bili najveći izazovi sa kojima se patrijarh Irinej suočavao?
— Srbija i srpski narod i dalje su patili i trpeli velike pritiske zbog nepriznavanja nezavisnosti “Kosova” i nespremnosti odricanja od kolevke naše duhovnosti i državnosti. Na pojedinim delovima bivšeg jugoslovenskog prostora Srbi i njihova crkva bili su objektivno diskriminisani i izloženi sistematskom pritisku. Bilo je i unutarcrkvenih nesuglasica i trvenja, čiji su odjeci povremeno dopirali i do javnosti. Najveća zasluga patrijarha Irineja je sama činjenica da je bez prevelikih oštećenja proveo SPC kroz sva ova i druga iskušenja, ne uvek lako i bez izvesnog lutanja, ali ne odričući se nikada kosovskog zaveta, svetosavske brige za pravoslavno srpstvo i za Srbiju i hrišćanskog shvatanja opšteljudskog bratstva po stvorenju.

Kako se sa problemima borio, kako se prema njima odnosio i šta je njegov najveći doprinos crkvi i srpskom društvu?
— Načinu pastirskog i društvenog delovanja patrijarha Irineja, bar kako se meni čini, pored urođene ljudske blagosti, skromnosti i nenametljivosti, svojstveno je bilo nastojanje da se, u vremenima raznih ekstremizama, izbegnu sve krajnosti i da se, bez kompromisa u pogledu odanosti temeljnim načelima Hristovog učenja i vitalnim interesima srpskog naroda i svih građana Srbije, u traganju za najboljim mogućim rešenjima, vazda ispoljavaju razumevanje savremene realnosti i otvorenost za dogovor o svemu o čemu se sa ljudima može i mora dogovarati. Bio je ubeđeni čovek dijaloga, koji se, kao toliki drugi, nije u njega samo deklarativno i licemerno zaklinjao, već ga istrajno vodio sa svima koji su za dijalog bili raspoloženi i istinski spremni. Pa čak i sa onima koji nisu…

Kako je patrijarh Irinej doživljavao sve što se događa sa Kosovom na kome je proveo 18 godina? Šta je Kosovo za njega predstavljalo?
— Uvek je isticao da su Kosovo i Metohija najteža i najbolnija srpska rana. Godine službe u Prizrenu smatrao je najdragocenijim periodom svog istovremeno duhovnog i nacionalnog stasavanja, kad je dubinski upio svest o nezamenljivoj metafizičkoj vertikali kosovske dimenzije srpskog narodnog bića. Sa druge strane, u duhu krilatice počivšeg patrijarha Pavla, takođe blisko povezanog sa Kosovom i Metohijom, da su “koga ovce, onog i planina”, ispoljavao je očinsku brigu za stradalni srpski narod na “Kosovu” i činio sve što je bilo u njegovoj moći da mu se pomogne u opstajanju, kako kosovska metafizika ne bi ostala bez fizičkog uporišta. Jer, do nedopustivnosti prekomerno razdvajanje ontološki nerazdvojnih, fizike i metafizike jedna je od najpogubnijih tendencija modernih vremena. Patrijarh je istinski, svakodnevno patio zbog Kosova i Metohije.

Njegovi kritičari zamerali su mu da se mešao u politiku i da je bio previše blizak sa aktuelnom vlašću. Šta vi mislite o tome?
— “Mešanje u politiku”, “zloupotreba religije u političke svrhe”… i slične floskule suštinski pripadaju arsenalu “naučnog ateizma”, a danas se njima poštapaju oni koji su komunistički antiteizam kamuflirali visokim idealima sekularnosti, građanske demokratije i slobode mišljenja. Tzv. odvajanje crkve od države, koje u načelu ne samo da nije sporno, već je i potrebno, protagonisti navodno liberalne, a zapravo isključive savremene anticrkvenosti žele da vide kao potpuno odstranjivanje bilo kakvog institucionalnog delovanja Crkve iz društvenih procesa, pri čemu je granica između društvenog i političkog krajnje relativna i povlači se prema potrebama i namerama.

Patrijarh Irinej je držao da i Crkva ima pravo da o najznačajnijim pitanjima života države i nacije kaže svoju, za politiku neobavezujuću reč, a posebno je strepeo da bi u vezi sa nekim pitanjima od životnog značaja za srpstvo, usled različitosti stavova i delovanja duhovnog i političkog vektora, moglo doći do tolikog udaljavanja koje bi bilo nepovratno štetno po sabornost opštesrpskog napora da se, recimo, ostvari jedinstvena strategija pristupa teškom pitanju Kosova i Metohije. Ima onih koji procenjuju da je patrijarh pred tom opasnošću odabrao put preteranog priklanjanja državi, odnosno aktuelnoj vlasti. To je stvar procene i merila. Ono što je sigurno jeste da je u svoje opredeljenje iskreno verovao i da bi se ono moglo pokazati kao dalekosežno mudrije od totalne konfrontacije.

Kakav je bio njegov odnos prema Vatikanu i Katoličkoj crkvi?
— Patrijarh Irinej bio je čovek dijaloga u najširem smislu. Na tragu zavetnog poziva patrijarha Pavla – “Budimo ljudi” – u svakom ljudskom biću video je pre svega i iznad svega čoveka, brata, ličnost čije dostojanstvo, bez obzira na sve razlike, valja poštovati. U tom smislu, i utoliko više, zalagao se za dijalog sa svim hrišćanima, pa i sa katolicima, a samim tim i sa Rimokatoličkom crkvom i Svetom stolicom. To nije bio nikakav defetistički ekumenizam, a još manje izdajnički “papizam”, što su mu u nekim pravoslavnim krugovima zamerali.

Neki krugovi na Zapadu karakterisali su ga kao srpskog nacionalistu i šovinistu…
— Patrijarh Irinej je bio zatočnik izvornog ekumenstva, vaseljenstva prvobitne i nepodeljene Hristove Crkve, ali je baš zato jasno i oštro, bez dlake na jeziku, osuđivao ponašanje onih katolika koji su sprovodili diskriminaciju prema pravoslavnima, tako da je, na primer, u Hrvatskoj, a i u nekim sredinama na Zapadu, bio okarakterisan kao srpski nacionalista na liniji velikosrpskog hegemonizma. Dakle, za jedne – ekumenista i “papista”, a za druge – konzervativni i tvrdokorni srpski šovinista, usud je to umerenih i uravnoteženih ljudi u vremenima isključivih i opsesivnih ideoloških ekstremizama i diktata suprotstavljenih suženih svesti.

 

Autor Ljiljana Begenišić

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Večernje novosti, 22. novembar 2020.

 

BONUS VIDEO: