Borba za Nagorno-Karabah nije završena

Jermeni su pretrpeli vojni poraz i doživeli politički slom, ali niti je ovaj neuspeh istorijski, niti se treba prepuštati fatalizmu. Ništa nije rešeno u Nagorno-Karabahu

Tokom trajanja rata iz Bakua i Jerevana stizale su oprečne informacije. Poslovično, evropski mediji ipak su više „vukli“ na jermensku stranu. Barem do potpunog sloma na terenu i pada koliko strategijski, toliko i simbolički važne Šuše u azerbejdžanske ruke. Otuda i izvesno iznenađenje u političkoj javnosti ovakvim epilogom višenedeljnog rata. Mada, analizirajući sve što je ratu prethodilo i ono što se u njemu odigralo, ishod nije iznenađujući.

Prvo, i pored mnogo medijske buke, propagandne kampanje na društvenim mrežama (uključila se i Kim Kardašijan) i „naelektrisane javnosti“, Jermenija je početak sukoba dočekala u ne baš najboljem stanju. Beskompromisna unutrašnja politička borba oslabila je institucije, na funkcije donela niz pojedinaca koji jednostavno nisu dorasli vremenu i izazovima.

Na primer, poslednji šef Službe za nacionalnu bezbednost bio je Argišti Kjaramjan, u trenutku stupanja na dužnost dvadesetdevetogodišnjak. Njegov zamenik – ispisnik, takođe sa svega nekoliko godina radnog staža. Sve što je u ovom sektoru pravljeno tri decenije, sistemski se urušavalo poslednjih godina. Dok je azerbejdžanska vlast ulagala u školovanje oficirskog i diplomatskog kadra (nisu samo dronovi „pobedili“ u ovom ratu, pažnju treba obratiti i na strategiju obe strane, uključujući i delovanje diplomatske mreže i operatiku), Jerevan su „plavile“ intrige i politička nameštenja po dubini sistema.

Nije sve u propagandi, medijima i društvenim mrežama. Nešto je i u institucijama i ljudima koji sistemom rukovode.

Jermenija u „makazama“

Drugo, jermenska vlast se našla u svojevrsnim „makazama“. Sa jedne strane, oni nisu bili spremni da objave rat Azerbejdžanu. Kriza vezana za Nagorno-Karabah ima dugu i komplikovanu istoriju, neuporedivu sa bilo kojim drugim zamrznutim konfliktom. Jednostrano proglašenu državnost entiteta sa sedištem u Stepanakertu nije priznao niko, pa čak ni Jermenija.

Istovremeno, da bi obezbedile fizičku vezu sa Nagorno-Karabahom, jermenske snage su još devedesetih godina zaposele teritoriju Azerbejdžana veličine Zlatiborskog okruga. Sada, kada je ponovo izbio oružani sukob, zvanično su jermenski dobrovoljci odlazili da brane Nagorno-Karabah. Imajući u vidu sa čim raspolaže jermenska armija, krajnji rezultat bio bi sasvim drugačiji.

Formalni ulazak jermenske vojske u ovaj konflikt označio bi mnogo toga, sa makroregionalnim, a moguće i globalnim posledicama. Takođe, pre objave rata Jermenija bi najpre morala da prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Nagorno-Karabaha, a u tom koraku je niko drugi ne bi pratio, što bi predstavljalo težak diplomatski poraz i lošu uvertiru za pridobijanje eventualnih saveznika tokom rata.

Jermenski dobrovoljci tokom vojne obuke za rat u Nagorno-Karabahu, Jerevan, 27. oktobar 2020. (Foto: Reuters/Gleb Garanich)
Jermenski dobrovoljci tokom vojne obuke za rat u Nagorno-Karabahu, Jerevan, 27. oktobar 2020. (Foto: Reuters/Gleb Garanich)

Sa druge strane, nije postojalo raspoloženje, niti u političkom sistemu, niti u javnosti, da se bilo kakav kompromis postigne. Pašinjan i Alijev sretali su se u Dušanbeu septembra 2018. tokom Samita Zajednice nezavisnih država, zatim u Davosu u januaru, pa u Beču u martu 2019. godine, a potom i na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji februara 2020. Roman Babajan (uticajni ruski publicista i novinar, poreklom Jermenin iz Bakua) javno je postavio pitanje Pašinjanu: da li je tačno kako je Jerevanu još na početku poslednjeg sukoba nuđen neuporedivo povoljniji sporazum koji je on odbio!?

Po svoj prilici, bilo je razgovora o značajno povoljnijim verzijama za Jermene i prethodnih godinu i po. Ali, nedostajala je spremnost da se tako nešto prihvati. Isto kao što je nedostajala spremnost da se uđe u „potpuni rat“. Šta je onda bio cilj? I status kvo se održava pregovorima. Ili makar simulacijom pregovora. Toliko su mogli naučiti iz srpskog primera.

Američki interes

Treće, kobna je bila i procena da će se relativno lakše naći sagovornici i saveznici na Zapadu. Već je čuvena priča o Ambasadi SAD u Jerevanu, koja ima više od hiljadu zaposlenih diplomata, predstavnika agencija i lokalnih saradnika (pojedini novinari navode i da je taj broj čak dve i po hiljade), a sav taj svet mora nešto da radi, pa i da ubeđuje sve koji utiču na donošenje odluka kako su im Jermeni najbliži prijatelji.

Iz ovih kuhinja proturano je kako sve može biti drugačije posle inauguracije Bajdena, jer u tim krugovima Erdogan se loše kotira, a podrazumeva se i da je Alijev u istom statusu – on je Redžepov mlađi brat, još i školovan u Moskvi. Stvarnost je drugačija – američki interesi u ovom konkretnom slučaju više su bili vezani za održavanje konflikta i njegovu eskalaciju u dogledno vreme, kako bi se u novi veliki rat najpre uvukla Turska, a za njom i Rusija. Naravno, na suprotstavljenim stranama. Nagorno-Karabah im je trebao kao „sredstvo“, ništa više od toga. U tom kontekstu, Stejt department bi, tiho i daleko od očiju javnosti, ohrabrivao i Baku i Jerevan da nastavljaju rat. Kao što su na isti način „dopustili“ Sadamu Huseinu da napadne Kuvajt. Priče su jedno, realnost nešto sasvim drugo.

Ipak, uprkos promeni „linije razgraničenja“ i „forsiranju“ potresnih slika izbegličkih kolona i paljenja kuća – ništa nije gotovo. Jermeni su pretrpeli vojni poraz i doživeli slom jedne politike oko koje je postojao konsenzus proteklih četvrt veka, ali niti je ovaj neuspeh istorijski, niti se treba prepuštati fatalizmu. Poraz ne znači i da je doživljena tragedija „epskih razmera“.

Putinova inicijativa sprečila je da dožive sudbinu krajiških Srba, ruske mirovne snage sada garantuju bezbednost Nagorno-Karabaha, a teritorija, oko sedamdeset posto ove oblasti, uključujući i Stepanakert kao političko, privredno, naučno i kulturno središte, ostala je u jermenskim rukama. Plus, obezbeđen je koridor koji ih povezuje sa Jermenijom.

Ruski mirotvorci sede na tenku dok patroliraju područjem oko jermenskog manastira Dadivang u Kelbadžaru, 14. novembar 2020. (Foto: AP Photo/Dmitry Lovetsky)
Ruski mirotvorci sede na tenku dok patroliraju područjem oko jermenskog manastira Dadivang u Kelbadžaru, 14. novembar 2020. (Foto: AP Photo/Dmitry Lovetsky)

Koliko će novo stanje trajati, kako će se stvari dalje odvijati zavisi od mnogo faktora, između ostalog i od sposobnosti Jermenije da pomogne održavanje Nagorno-Karabaha u novim uslovima. Uz, naravno, novi diplomatski pristup kojim će biti promovisano političko rešenje za Nagorno-Karabah. Jer, uprkos svemu, nakon ovog rata, što se dugoročnog i održivog rešenja za ovu teritoriju tiče, ništa nije rešeno. Baku je danas u boljoj poziciji od jučerašnje, ali o rešenju tek treba pregovarati.

 

Naslovna fotografija: Sputnik/Maksim Blinov

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u