Crkva i humanizam

Živimo u vrlo dramatičnom vremenu u istoriji čovečanstva. Međutim, to vreme se može pretvoriti i u trenutak novog, istorijskog susreta između nas i Srpske pravoslavne crkve

Smrt patrijarha Irineja nije samo veliki gubitak za Srpsku pravoslavnu crkvu i verujuće nego i za celu Srbiju. Do takvog zaključka sam došao razgovarajući s prijateljima od kojih neki nisu vernici, a neki nisu ni Srbi. Kod svih sam primetio i osećanje bola, ali i nemira. To nije slučajno. U državi u kojoj tzv. „strani investitori“ mogu da kupe i zemlju i izvore vode, a o ljudima da ne govorimo, jedino još SPC i vazduh nisu na prodaju. Zato smrt patrijarha nužno izaziva zebnju: šta će biti dalje?

Za ugled SPC, osim nadzemaljskih razloga, zaslužna je i istorija. Od 1219. godine, kada je, zahvaljujući diplomatskom trudu Svetog Save, ustanovljena autokefalnost SPC, srpski nacionalni identitet dobija jednu posebnu duhovnu komponentu. Ta duhovna komponenta je održavala snagu i moć tog identiteta u onim hudnim vremenima kada je srpska srednjovekovna država propala i kada je od srpskog identiteta ostala samo ta, duhovna ideja.

Uloga crkve se tada neminovno proširuje i na svetovnu politiku, pa Crna Gora postaje teokratija, dok dve seobe srpskog naroda sa juga na sever predvode dva patrijarha: Arsenije III Čarnojević 1690. godine, a Arsenije IV Jovanović, pola veka kasnije.

Etički korektivi

Iznuđeno uključivanje crkve u političko vođenje jednog naroda – kome, osim sopstvene crkve, ništa drugo nije ostalo – imalo je za posledicu i svojevrsnu spiritualizaciju srpske politike. U njoj je, razume se, bilo prljavština, kakvih je bilo i kod drugih naroda; tih prljavština ima i sada, a biće ih, sva je prilika, i ubuduće. Pa ipak, u našem mentalitetu postoje neki čudni i neobični etički korektivi koji su u većini drugih sredina nepoznati: primera radi, koncept čojstva i junaštva direktno je suprotstavljen Makijaveliju, budući da komponenta čojstva (čuvati druge od sebe) znači upravo to da cilj ne opravdava sredstvo.

Isto tako treba sagledati i naslov srpske himne „Bože, pravde“. Sećam se jednog stranog slaviste, koji je u svom životu bio i komunista i „liberal“, pošto mu je služenje vlasti bila jedina prava kvalifikacija. Bio je nameran da pokaže kako su sve himne šovinističke, pa je pomenuo i srpsku. Pitao sam se kako će u tu tezu uklopiti naslov i reči naše himne. Jednostavno: nije ih ni pomenuo.

I zaista, kada se od Boga traži pravda, a ne moć, onda u tom zahtevu za pravdom ima i nečeg skromnog, ali i isto tako i plemenitog, otmenog, gotovo spiritualnog. Nije slučajno što su pod tom himnom isto tako ratovali i vojnici Kraljevine Srbije u balkanskim ratovima i Velikom ratu.

Pripadnik Garde Vojske Srbije ispred Hrama Svetog Save tokom prenosa tela patrijarha Irineja, Beograd, 21. novembar 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane RS)
Pripadnik Garde Vojske Srbije ispred Hrama Svetog Save tokom prenosa tela patrijarha Irineja, Beograd, 21. novembar 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane RS)

Deo zasluga za tu plemenitost svakako ima i Srpska pravoslavna crkva, isto kao što deo zasluga za zločine u drugom, većem delu 20. veka snose i projugoslovenski orijentisani srpski intelektualci koji su – uprkos dobrim namerama – smetnuli s uma značaj konfesije u zasnivanju identiteta. Time su otvorili vrata „srpskim“ komunistima koji su se vehemetno odricali svog nacionalnog identiteta, ali ne i vlasti, i vila na Dedinju, koje su stekli zauzvrat.

Takvim razmišljanjima sam se predao dok sam svojevremeno gledao dugačak red ljudi od Kalemegdana, pa sve tamo do Terazija koji su mirno čekali svoj red da se poklone zemnim ostacima pokojnog patrijarha Pavla. Među tim ljudima bilo je svakako i onih koji nisu verujući, ali koji su svojim unutrašnjim čulom osetili značaj figure pokojnog patrijarha.

Njegova svetost patrijarh Pavle nije predstavljao izuzetak u Srpskoj pravoslavnoj crkvi već je ispoljavao one njene osobine koje su je najdublje povezivale s narodom, pa tako i s tim ljudima, koji su skromno, otmeno i strpljivo čekali u koloni. Pomislio sam tada na jednog ruskog pisca koji je kazao da narode ne određuje to koliko nisko mogu da padnu, već koliko visoko mogu da se uzvise.

Posthrišćanska epoha

Smrt njegove svetosti patrijarha Irineja – dostojnog naslednika patrijarha Pavla – i dalja sudbina Srpske pravoslavne crkve imaju i jedan znatno širi kontekst. Naime, nije potrebno neko veliko znanje i pronicljivost kako bismo zaključili da živimo u tzv. posthrišćanskoj civilizaciji. Međutim, ono što me čudi nije sama ta misao već izvanredna ravnodušnost onih koji tu misao izgovaraju: kao da se ova dijagnoza epohe ne odnosi na sve nas, u dobrom delu sveta koji je nekada bio hrišćanski, nego na stanje u nekom mravinjaku dvadeset pet metara ispod nivoa mora, čijeg nestanka svet ne bi bio ni svestan.

I zaista, posthrišćanska epoha posledično znači i postdemokratiju i postistinu i postpravdu i posthumanizam. Sve to ukupno znači da naš svet, koji je sazdan i na hrišćanstvu, neće više biti naš svet. Biće to strani svet u kome ćemo i mi biti stranci.

Konture tog antihumanističkog sveta već su zadate i nisu potrebni eksperti da vam to objasne. Dovoljno je pažljivo slušati i manekenke. Kada jedna od njih, prilično sigurna da je njena lepota dovoljna da je spasi, kaže mirno kako kovid nije loša stvar jer će se smanjiti broj ljudi na planeti, onda ona samo dobro oseća onaj duh antihrišćanske i antihumanističke epohe, u kojoj se budući superljudi odnose prema ljudima, dakle nama, kao nekada ljudi prema životinjama. I ta analogija nije slučajna, jer neko želi da nam poruči da će nas čekati sudbina životinjskih vrsta koje su istrebljene ili desetkovane.

Čovek prolazi pored murala na zidu u Rio de Žaneiru koji oslikava borbu protiv koronavirusa (Foto: Silvia Izquierdo/AP Photo)
Čovek prolazi pored murala na zidu u Rio de Žaneiru koji oslikava borbu protiv koronavirusa (Foto: Silvia Izquierdo/AP Photo)

To se eufemistički naziva depopulaciona politika. Ispravno bi bilo kazati: globalni genocid. Pravdaće se, naravno „ekološkim razlozima“: da bi tzv. Planeta živela, mora da nas bude manje. To zvuči „logično“, zar ne? (Čudno je kako je logika uvek tu, kada nekog treba odbaciti ili likvidirati, a nikada kada nekog treba bezuslovno voleti ili se za nekog žrtvovati.) Linija razgraničenja onih kojima će se dati da žive i onih koji će se odstraniti biće finansijsko stanje i civilizacijski identitet.

Sve ovo što pišem nije ništa novo i mogao bih da navedem desetine fusnota koje ove mračne i teskobne rečenice potvrđuju. Ali nema potrebe. Ljudi to ne moraju da znaju, jer se zadah tog antihrišćanskog i antihumanističkog sveta već nepogrešivo oseća. Dokaz? Globalni strah od vakcinacije, koji eskalira u tzv. razvijenim parlamentarnim demokratijama: da su zbilja demokratske, u tim zemljama straha ne bi ni bilo.

Oruđe zvano „razum“

Ima u tome neke gotovo komične ironije. Tamo negde u XVIII veku, u epohi prosvećenosti, ljudi su otprilike verovali u to da je Bog, doduše, stvorio svet, ali se onda setio da ima pametnijeg posla, pa nas je ostavio da živimo bez njegovih intervencija. Kako su ljudi došli do tog saznanja o božanskim namerama, nije mi jasno, ali to učenje postoji i zove se deizam.

Mnogo ljudi se radovalo toj ostavljenosti, jer su smatrali da imaju u rukama oruđe koje će humanizovati svet i učiniti ga savršenim, bez obzira što ga Bog beše ostavio. To oruđe se zvalo razum. A kada se čovek razume isključivo razumom, on se nekako uvek od božanske tvorevine sroza do mašine.

To potvrđuje slučaj jednog francuskog lekara/mehaničara koji je 1747. godine objavio knjigu Čovek-mašina. I tu komedija dostiže vrhunac. Ljudi su se uzdali u razum kako bi se oslobodili spoljašnjih autoriteta (recimo crkve) u korist slobode mišljenja i slobodnog života, a onda su, umesto slobode, dobili status mašine, koja, kao što je poznato, ne razmišlja već se programira, dok su umesto života stekli rok trajanja, koji je određen rentabilnošću.

„Mislilac“, bronzana skulptura Ogista Rodena ispred Rodenovog muzeja u Parizu (Foto: Wikimedia/ Flickr/Douglas O'Brien)
„Mislilac“, bronzana skulptura Ogista Rodena ispred Rodenovog muzeja u Parizu (Foto: Wikimedia/ Flickr/Douglas O’Brien)

Primera radi, neki nesrećnici leže u bolnicama teško bolesni i troše novac „poreskih obveznika“ da bi dobili lekove koji ih održavaju u životu. Ministar finansija jedne zemlje, inače mnogo bogatije od Srbije, poručio im je da bi se on ubio kada bi znao koliko košta državu. Drugim rečima, poručio im je da su nerentabilni i da treba da se isključe. To je bilo pre nekoliko godina. Od tada zakonska regulativa koja olakšava eutanaziju stalno napreduje – i u Srbiji, naravno – tj. vraća se na staro, odnosno do 1939. godine kada je u Trećem rajhu donesen Zakon o eutanaziji koji je za dve godine „oslobodio patnje“ oko 275.000 ljudi.

Novi susret sa SPC

Epoha prosvećenosti je bila jedno obećanje: verujete (samo) u razum i bićete slobodni, a svet oko vas će postati human. Dva veka kasnije, nakon Drugog svetskog rata, a sa iskustvom života u neposrednoj blizini Holivuda, dvojica Nemaca, izbeglice iz Hitlerove Nemačke, napisali su: „Prosvetiteljstvo, shvaćeno u najobuhvatnijem smislu kao napredujuće mišljenje, oduvek je sledilo cilj oslobađanja ljudi od straha i postavljanja ljudi za gospodare. Ali do kraja prosvetljeni svet sija u znamenju trijumfalnog zla.“

I zaista je tako. Živimo u vreme kada je postalo očigledno da humanizam bez Boga i vere u Bogočoveka ne može postojati. U posthrišćanskom svetu ljudi su upravo tamo gde su bili pre hrišćanstva: podeljeni na malobrojne gospodare, „nadljude“, „super-ljude“ koji se ničega ne plaše, i robove koji se, samim tim, plaše svega. Pa tako i vakcinacije. I ko bi mogao da im zameri na tom strahu? Takozvani progres u koji smo verovali, zagledani u tehnološki napredak, prati humanistička regresija. To više nije filozofska već životna činjenica.

Ljudi za koje humanizam nije bila samo reč-igračka kojom se žongliralo u tekstovima izolovanim od realnosti, osetili su da je ta veštačka deoba između vere i humanizma pogrešna. U humanizmu bez vere u nešto veće od razuma vrlo je teško da neko nekome može da bude bližnji. Tako se kod boljih duhova pojavilo osećanje da se u ovom svetu humanizam i hrišćanstvo moraju ponovo međusobno prožeti.

U srpskoj književnosti postoje više takvih ličnosti, a ja ću spomenuti samo dve, dobro poznate: jedna je Borislav Pekić, koji je u svom poznatom i vrlo aktuelnom romanu Besnilo uključio lik Gabrijela, koji simbolizuje arhangela Gavrila, čime pojava veštački mutiranog virusa besnila na aerodromu Hitrou dobija i svoje hrišćansko osvetljenje. Druga ličnost je pesnik Ivan V. Lalić, a priča je dobro poznata: kada mu se 1989. godine, kod Venecije, utopio sin Vlajko, Lalić je po svedočenju njegove supruge Branke zatražio od Boga još sedam godina da ispeva ono što je naumio. Tako je 1996. nastala njegova antologijska zbirka pesama Četiri kanona, formalno i duhovno bliska pravoslavnoj crkvenoj poeziji. Lalić umire iste godine.

Primeri Borislava Pekića i Ivana V. Lalića, dvojice vrhunskih intelektualaca, ne bi trebalo da nas začude. U njihovim sudbinama otkriva se pun krug koji je izvela humanistička svest; da bi ostala humanistička, ona je osetila da mora da se osloni na nešto veće od pukog razuma.

Čovek sa zaštitnom maskom na licu pruža flašicu vode beskućniku na ulici, Basra (Irak), 02. april 2020. (Foto: CNS photo/Essam al-Sudani/Reuters)
Čovek sa zaštitnom maskom na licu pruža flašicu vode beskućniku na ulici, Basra (Irak), 02. april 2020. (Foto: CNS photo/Essam al-Sudani/Reuters)

Živimo u vrlo dramatičnom vremenu u istoriji čovečanstva. Međutim, to vreme se može pretvoriti i u trenutak novog, istorijskog susreta između nas i Srpske pravoslavne crkve. Kako će proći taj susret? Ne znam. Sećam se samo scene kojoj sam prisustvovao pre nekoliko godine u jednom velegradu u Zapadnoj Evropi. Posle nedeljne liturgije dva pravoslavna sveštenika susrela su se s decom koja su došla u crkvu. Jedan je pružio ruku devojčici na celivanje i pitao je, strogo, gde joj je majka. Drugi, visok i suv, sagnuo se, pa je poljubio u kosu dečaka i devojčicu koji su mu prišli. Onda ih je uhvatio za ručice.

Nije im kazao ništa.

 

Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u