B. Zečević: Bajden i avet Rambujea

Proteklog ponedeljka je u udarnom terminu RTS-a emitovan film „Rambuje – srpska priča“. O čemu taj film govori i šta bi on mogao da nagovesti?

Bez ranijih najava, u ponedeljak 24. novembra, u udarnom terminu Javnog servisa Srbije emitovan je film “Rambuje – srpska priča”, autora Miloša Milića u režiji Miloša Momčilovića kao prvi deo tematske TV celine, koja će imati nastavak pod naslovom “Kumanovo – pregovori pobednika”, 1. decembra u 22.00 na istom programu.

Izvesnu ekskluzivnost u prvom nastavku predstavljaju naslovi “Šta je šef CIA za Balkan rekao predsedniku Srbije, da li je Rusija izdala Srbiju u Rambujeu i da li je Milošević mogao da spreči bombardovanje?”, kao i najava da će u drugom delu ovog političkog diptiha javnost prvi put moći da čuje kako je Milošević pristao na ultimatum Ahtisarija i Černomirdina, te da vidi ekskluzivne dokumente koje je Vašington skrivao dvadeset godina.

Rečju, dovoljno razloga da se ova tvorevina RTS-a smatra politički najaktuelnijim TV događajem prošle i sledeće nedelje, ali i da se razmisli šta stoji iza iznenadnog oživljavanja ovih tema. Otkud sada opet Rambuje i Kumanovo?

Sa sve izvesnijim dolaskom Bajdena izgleda da ponovo iskrsava avet Rambujea, tj. mogućnost da opet budemo suočeni sa ultimatumom čije nas je odbijanje koštalo bolnog i krvavog iskušenja na kraju prošlog veka. Čini se da otud potiče aktuelnost ovih nagađanja, kao i bojazan da bi nas povratak agresivnijoj politici SAD na Balkanu mogao suočiti sa odlučnim zahtevom za priznanje nezavisnosti KiM, za definitivnim otklonom od Rusije i Kine i zvaničnim pristupanjem NATO-u (koje im, doduše, i nije toliko važno, ako se potpuno ispune prva dva uslova). Sve je to već bilo na stolu u Rambujeu u zimu i rano proleće 1999. i sve nam se može vratiti kao nova-stara noćna mora.

To nisu definitivni zaključci ove emisije, ali od početka provejavaju kao spletene niti jedne i te kako prisutne fobije. Otud, po svemu sudeći, podsećanje na niz detalja iz povesti o Rambujeu o kome bi “valjalo ponovo razmisliti”.

U vezi s tim je nedovoljno rasvetljen narativ o tobožnjem postojanju različitih stavova na ovim pregovorima 1999. godine: jedne, “mekše” linije prema zahtevima Zapada, koju su navodno zastupali šef delegacije prof. dr Ratko Marković i ustavni pravnik dr Vladan Kutlešić, koja je mogla dovesti do sporazuma i otklanjanja opasnosti od bombardovanja i druge, “tvrde” opcije, za koju se zalagao sam Slobodan Milošević. Ta druga linija proglašena je odgovornom za prekid pregovora i rat koji je usledio, čime se insinuira da je Milošević, sa svojim saradnicima Milanom Milutinovićem i Živadinom Jovanovićem, tadašnjim predsednikom Srbije, odnosno ministrom inostranih poslova, mogao da spreči bombardovanje.

U emisiji o tome otvoreno govori nedavno preminuli Kutlešić, ličnost od velikog Miloševićevog poverenja, koji je, tek što je sa savetnikom Olbrajtove O’Brajenom izradio obostrano prihvatljiv dokument, primio depešu iz Beograda u kojoj je pisalo: “Izdajniče, smenjen si”, pa je iz Beograda hitno upućen Milutinović da zaustavi dalji rasplet. (Inače, na odjavnoj špici navedeno je da Milutinović i Marković nisu želeli da govore u ovom filmu.)

Sa svoje strane, Jovanović izričito negira postojanje ovog telegrama, ali ne i Miloševićevo nezadovoljstvo slovom i duhom kapitulacije, koja je već bila na stolu. Istinit ili ne, ovaj incident pogađa suštinu onoga što bi nam se ponovo moglo dogoditi, kao što nam se, uostalom, isti ultimatum, u različitim vidovima, ponavlja od 1914: to je zahtev za bezuslovnom, sramnom kapitulacijom, kakvu ne bi mogla prihvatiti nijedna suverena država.

Ovo “sve za ništa” može nam se desiti i sutra, hoće da kaže film Javnog servisa, pri čemu nas, nizom detalja, zdušno opominje da ne ponavljamo fatalnu Miloševićevu grešku. Kao da ne postoje Ustav Srbije, Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, skupštinska deklaracija o neutralnosti Srbije i drugi lanjski snegovi, koji nam kvare sreću. Biće svakako zanimljivo šta će nam isti autori reći za neki dan o Kumanovskom sporazumu 1999, kojim je okončana agresija NATO, jer bi time mogao biti zaokružen jedan manje ili više jasan politički stav.

 

Autor Božidar Zečević

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Jules78120

 

Izvor Večernje novosti, 28. novembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u