Suočavanje s prošlošću

Zbog čega se moramo suprotstavljati upornom nametanju „srpske krivice“, i zašto je Srbima neophodno suočavanje s prošlošću s nacionalnog stanovišta?

S vremena na vreme, različitim intenzitetom, ali bez odustajanja, od Srba se zahteva kolektivno preispitivanje, pokajanje i neograničeno trpljenje primerene kazne za ponašanje tokom uklanjanja Jugoslavije s političke karte sveta. Za taj period, koji se, evo, protegao na tri decenije i ne vidi mu se kraj, smišljen je i poseban termin, zlokobnog, unapred optužujućeg prizvuka – devedesete. Dakle, tražena retrospektiva podrazumeva samo vreme kada su Srbi počeli polako, mukotrpno i uz visoku cenu, ali ipak uspešno da se posle jugoslovenstva i ateizma vraćaju srpstvu i pravoslavlju. Nikako dalje unazad. Na primer, do 1918.

Tako jasno vremenski omeđeno suočavanje s prošlošću Srbima pokušava da nametne savršeno umrežena grupa sklona neojugoslovenstvu i neotitoizmu. Nesklad, s jedne strane, njenog dugog trajanja i znatnog uticaja, a s druge strane, malobrojnosti, ekstremno a(nti)nacionalne orijentacije i ideološke prevaziđenosti, trebalo bi tražiti u činjenici da je sa Zapada favorizovana, medijski veoma zastupljena i dobro pozicionirana u unutrašnjoj (kripto)politici, diplomatiji, kulturi, nauci, visokom obrazovanju, ekonomsko-finansijskom sektoru i građanistički orijentisanim tzv. nevladinim organizacijama.

Štaviše, vremenom se infiltrirala na neka ključna mesta u državnom aparatu, odakle, kao „duboka država“, artikuliše unutrašnju i spoljnu politiku zemlje. Sama sebi dala je ime „Druga Srbija“, a u nacionalno profilisanim intelektualnim krugovima prozvana je „krug dvojke“, „autošovinisti“, „samomrzeći Srbi“, „slučajni Srbi“…

Aksiom srpske krivice

Zajedničko političko polazište pripadnika navedene skupine je srpska krivica i to se postavlja kao aksiom. Srbi su krivi za nestanak Jugoslavije i njihovo naglo buđenje iz rajskog jednopartijskog sna. Krivi su što je posle pada Berlinskog zida postalo jasno da je geopolitički oročena, nakaradno federalizovana i nekonsekventnim republičkim granicama izbrazdana jugoslovenska država neodrživa kao demokratska tvorevina. Srpska odgovornost je najveća za rasplamsavanje nacionalizma, i to prema nasleđenom postulatu da su „svi nacionalizmi opasni, ali je srpski najopasniji“.

Prokazani su zbog nastojanja da sačuvaju zemlje gde ih je većina živela zajedno, u koju su ugradili tradicionalnu srpsku državotvornost Crne Gore i Srbije, za koju su u dva svetska rata dali milionske žrtve i koja je, uostalom, bila međunarodno priznata, ali u kojoj posle pola veka nisu više želeli da pod parolom „bratstva i jedinstva“ i dalje budu u podređenom položaju, osuđeni na stalne ustupke ostalim „narodima i narodnostima“ i podvrgnuti kenanolikom „obuzdavanju“ u skladu s neformalnom titoističkom formulom „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“.

Krivicom se smatra srpski otpor pretvaranju unutrašnjih republičkih granica u državne, zbog čega je veliki deo domicilnog srpskog stanovništva, teritorija i orijentira nacionalnog identiteta trebalo da ostane na nemilost neoustaške Hrvatske i islamističke Bosne. Neoprostivo je što su se posle komunističke opijenosti otreznili i vratili svom „slatkom pravoslavlju“, a ne neoliberalnim mantrama i uvezenim destruktivnim kvazivrednostima.

Pripadnik Vojske Srbije celiva ikonu u crkvi Svetog Georgija na Oplencu, 22. april 2015. (Foto: spc.rs/Vojska Srbije/D. Banda)
Pripadnik Vojske Srbije celiva ikonu u crkvi Svetog Georgija na Oplencu, 22. april 2015. (Foto: spc.rs/Vojska Srbije/D. Banda)

Stoga malo-malo pa neki NATO general, briselski izaslanik, navodni ekspert za Balkan ili profiter u ratu za ljudska prava proglasi svetosavlje i Srpsku pravoslavnu crkvu za glavnog neprijatelja. Jer za njih ne samo da predstavljaju nedopustivo snažnu tvrđavu srpskog identiteta već su, o strahote, transmisija za „ruski maligni uticaj na Balkanu“. Uz to, a ne manje važno, crkvena teritorijalna organizacija i granice eparhija nisu u skladu s AVNOJ-skim granicama koje su Badinter i ekipa proizveli u međunarodne i proglasili nedodirljivim, a koje, eto, tvrdokorni episkopi odbijaju da usaglase i tako pokažu kooperativnost. Nije li to još jedan dokaz odgovornosti za velikosrpski ekspanzionizam i argument o stvaranju „pravoslavne džamahirije“.

Kada bi priznali „genocid u Srebrenici“ i prihvatili da su „genocidan narod“, Srbi bi dokazali da su doživeli kolektivnu katarzu. Možda bi postali čak i „dobri momci“, pod uslovom da „prihvate realnost“ kosovske nezavisnosti, oslobode se kosovskog mita, odreknu se kosovske vertikale, zaborave vidovdanski zavet, Košare i Paštrik. I shvate da su Dečane, Pećku patrijaršiju, Bogorodicu Ljevišku i Gračanicu podigli Arbanasi, a da je Miloš Obilić, u stvari, arbanaški srednjovekovni junak. Moguće je da bi im sve bilo oprošteno ako bi „zaboravili prošlost“ i „slavljenje poraza“, više se „okrenuli budućnosti“ i mislili na perspektivu „svoje dece“ i ono što se „sipa u traktor“, te se jednom zasvagda, kako je preporučivao akademik rodom iz Velike Drenove (Dobrica Ćosić), „oslobodili Kosova“.

Jer, jasno poručuju „dekontaminatori“: definitivnim gubitkom Kosova i Metohije, „tek tada bi bila slomljena kičma srpskom nacionalizmu“. Onda bi znatno lakše išlo s Republikom Srpskom, Crnom Gorom, Raškom oblašću, Vojvodinom, Preševsko-bujanovačkim krajem, Homoljem, Bosilegradom i Dimitrovgradom… Na njihovu sreću, Srpska Krajina je već davna prošlost. „Koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi bila Velika?“, zapitao se jedan drugi i drugačiji akademik, rodom iz Melenaca (Čedomir Popov). Dodajmo – i da bi već jednom zaslužila to članstvo u EU.

Nužnost preispitivanja

Srbima je, nesumnjivo, preko potrebno preispitivanje prošlosti, koje mora biti stalno i temeljno. Ono podrazumeva i istoriografsku reviziju, pod uslovom da je zasnovana na činjenicama, naročito zbog njene višedecenijske titoističke ideologizacije. Sada je ta obaveza još veća radi odbrane od falsifikata u savremene geopolitičke svrhe, što je, svi smo svedoci, odavno dobilo besprizorne oblike i razmere od balkanskih do globalnih.

Dakle, neophodno je da suočavanje s prošlošću bude kako s nacionalnog (srpskog) stanovišta, jer je postalo oruđe borbe za očuvanje identiteta, tako i u geopolitičkom ključu, budući da se radi o instrumentu „meke moći“ u neprestanoj borbi za teritorije. Kako bi primetio aforističar Slobodan Dučić: „Istorija? To je borba za geografiju.“

Poniranje u proteklo vreme ne sme biti ograničeno, mada bi akcenat trebalo staviti na jugoslovenski i postjugoslovenski period kao „najodgovorniji“ za današnje stanje nacije. Odavno je jasno da 1918. u novijoj srpskoj istoriji predstavlja dalekosežno važnu „godinu preloma“, kada se odstupilo s nacionalnog državnog kursa i gotovo do kraja 20. veka ostalo na nadnacionalnom.

Ivan Tišov, „Proglašenje Kraljevine SHS“, 1926. (Foto: muzej-jugoslavije.org)
Ivan Tišov, „Proglašenje Kraljevine SHS“, 1926. (Foto: muzej-jugoslavije.org)

Na početku trebalo bi odgovoriti na ključno pitanje: zašto posle blistave ratne pobede i silnih žrtava Srbi nisu formirali srpsku državu i njenim granicama omeđili srpske zemlje, već su se u amorfnom prostornom stanju našli u „zlatnom kavezu“ zajedničke južnoslovenske države? Da li su taj korak učinili svojom voljom ili su na to spolja naterani? Šta je prevagnulo da se nacija nađe na pogrešnom koloseku koji vodi u provaliju?

Ima tu mesta samooptuživanju – od zaslepljenosti intelektualne elite, do regentove grandomanije – ali obično se zaboravlja da u tako geopolitički važnom regionu kakav je Balkan nikako nije bilo moguće napraviti državu „od Alpa do zaleđa Soluna“, a da to nisu želele priatlantske sile pobednice – Velika Britanija, Francuska i SAD. Uostalom, ona je, baš u takvim gabaritima, bila najvažnija karika u antigermanskom i antiruskom sanitarnom kordonu kroz središte Evrope.

Srbi možda nisu mogli da je odbiju, ali jesu li imali priliku da je u međuratnom periodu teritorijalno (pre)urede prema svom interesu, a ne da prvo banovinama, pa Banovinom Hrvatskom, pristaju na beskrajne ustupke? Ili su i u tome presudnu ulogu imali „naši zapadni prijatelji“?

Stvarno suočavanje

Odgovorno suočavanje s prošlošću mora da potraži odgovor na bolno pitanje: kako su Srbi dozvolili da dožive genocid u NDH? Uprkos nepovoljnim uslovima, nisu li zakazali kolektivni preventivni i odbrambeni mehanizmi, prvenstveno prepoznavanje dolazećeg zla i upozorenje na neprijatelja? Zar se nije mogla izbeći podela na dva srpska oslobodilačka pokreta, od kojih je onaj partizanski bio pod vođstvom Hrvata (!?), a da nijedan od njih ne spreči Jasenovac.

I posle novih milionskih žrtava, Srbi su se bez radikalnog, odsudnog otpora, brzo pomirili da je „Hrvatska pobedila u ratu koji je izgubila“ (D. Mikavica). Relativno lako su prihvatili formiranje „dodatnih nacija“ iz sopstvenog nacionalnog korpusa, uključujući i republičko-pokrajinsko rasparčavanje srpskih zemalja.

Stihovi iz pesme „Jama“ Ivana Gorana Kovačića unutar spomenika „Kameni cvet“ u spomen-području Jasenovac (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Stihovi iz pesme „Jama“ Ivana Gorana Kovačića unutar spomenika „Kameni cvet“ u spomen-području Jasenovac (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Goli otok su shvatili isključivo kao unutrašnji ideološki obračun, a ne kao obračun sa srpskim činiocem i simboličko dokazivanje geopolitičke preorijentacije zemlje na talasokratsku (zapadnu) stranu, te njeno uključivanje u antiruski (antisovjetski) Rimland. Smenu tzv. srpskih liberala nisu tumačili kao amnestiranje hrvatskih MASPOK-ovaca i kontinuitet desetkovanja srpske elite, tj. da su oni uklonjeni ne zato što su liberali nego zato što su srpski.

Demonstrirali su Srbi za više komunizma i „crveni univerzitet“, a ne protiv formule „slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ i arbanaškog separatizma na Kosovu (uz koje nije bilo dozvoljeno pominjati Metohiju). Slepo verujući da su i drugi iskreni sledbenici „bratstva i jedinstva“, kao krotko jagnje pred novo klanje pristali su na Ustav iz 1974, mada je bilo očigledno da je to tempirana bomba u temeljima zemlje koja će „federiranjem Federacije“ dovesti do njene podele i novih srpskih stradanja devedesetih.

Za budućnost je veoma važno da se Srbi stvarno suoče s (bliskom) prošlošću i sa činjenicom da tih devedesetih, nažalost, nisu delovali strateški, već instinktivno – nagonom za samoodržanjem. Jedna zrela, a spolja ugrožena nacija kakva je srpska, ne bi smela da improvizuje i nađe se u situaciji da ostane bez ogromnih teritorija. Ne zabijajući glavu u pesak treba da analizira sopstvene propuste prilikom gubitka, na primer, Republike Srpske Krajine i da izvuče pouke.

Uprkos tome, nekadašnji jugoslovenski sunarodnici i nenaklonjeni Zapad, uz terciranje srpske pete, pa i šeste kolone, pokušavaju da im nametnu kompleks krivice. Zato što su ipak poremetili njihove planove, odbili da se mirno povinuju rasrbljivanju, relativno uspešno branili svoje teritorije i nisu prihvatili da se srpstvo svede samo na užesrbijanstvo.

Između Scila i Haribdi geopolitičkih interesa, uspeli su da na međunarodnom planu istaknu problem svoje nametnute rascepkanosti, tj. da otvore srpsko pitanje. I da najpre sebi, a onda i drugima, stave do znanja da će ono biti zatvoreno tek srpskim oslobođenjem i državnim ujedinjenjem, a ne uključivanjem u evroatlantske integracije ili neku surogat tvorevinu u vidu regiona, jugosfere, Zapadnog Balkana ili malog Šengena. Ah, da – ili nedavno lansirane ideje o EU-goslaviji.

Predsedavajući Saveta ministara BiH Denis Zvizdić, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Severne Makedonije Zoran Zaev, premijer Albanije Edi Rama i ministarka ekonomije Crne Gore Dragica Sekulić na sastanku lidera Zapadnog Balkana, Ohrid, 10. novembar 2019. (Foto: Tanjug/Predsedništvo Srbije)
Predsedavajući Saveta ministara BiH Denis Zvizdić, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Severne Makedonije Zoran Zaev, premijer Albanije Edi Rama i ministarka ekonomije Crne Gore Dragica Sekulić na sastanku lidera Zapadnog Balkana, Ohrid, 10. novembar 2019. (Foto: Tanjug/Predsedništvo Srbije)

Odakle je stigla ta nova ponuda? Naravno, iz jednog kabineta s Kembridža.

 

Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u