B. Zečević: Drugi život barona Gizla

Gizlovo „sve za ništa“ može nam se desiti i sutra, hoće da kaže film RTS-a, pri čemu nas zdušno opominje da ne ponavljamo „Pašićevu i Miloševićevu grešku“

Više od sto godina deli nas od ultimatuma kojim je od nas traženo da se odreknemo nezavisnosti i suvereniteta da bismo zadovoljili imperijalne apetite sile koja je sebe smatrala jačom od zemaljskog i Božjeg prava. Bio je to „najužasniji dokument koji je ikada jedna država uručila drugoj“ (kako ga je opisao ser Edvard Grej, engleski ministar inostranih poslova), besramni diktat sročen u Beču, a predat u Beogradu 23. jula 1914, kojim je započeo Prvi svetski rat.

Taj zahtev uručio je srpskoj vladi baron Vladimir Gizl fon Gizlingen, poslanik Austrougarske carevine u Beogradu, odeven u besprekorni žaket en route, s brižljivo zadržanom desnom rukavicom od jelenske kože u levoj ruci, da pokaže kako je gotov da istog časa napusti Beograd, jer uopšte ne očekuje da bi takav akt mogla da prihvati ijedna normalna vlada.

Pre više od dvadeset godina predočen nam je „još gori dokument“ (prema rečima našeg tadašnjeg ministra inostranih poslova Živadina Jovanovića), kojim je takođe zahtevano da se kao suverena zemlja samoponištimo i uz to smerno zamolimo imperiju da nas vojno okupira i dodatno ponizi, što je trebalo da potpišemo u zamku Rambuje kod Pariza, februara 1999. godine. I taj dokument bio je „užasan“ po mišljenju šampiona svetske diplomatije Henrija Kisindžera: „Tekst iz Rambujea bio je provokacija. To je bio izgovor za početak bombardovanja. Dokument iz Rambujea je bio takav da ga nijedan Srbin ne bi prihvatio. Ovaj užasni dokument nije trebalo da bude podnet.“

U oba slučaja ishod je bio rat, nejednak po obimu i posledicama, ali veoma sličan po inicijalnoj prostačkoj drskosti, kojom je bačen pod noge vek strpljive tvorbe i pretvorbe haških i ženevskih konvencija, vanredno izbrušenih dokumenata nad čijim su tačkama i zapetama kapali timovi svetskih pravnika.

Između ove dve hartije, kojima je brutalno obrisano kompletno međunarodno pravo, dogodila su se dva svetska rata. Baron Gizl fon Gizlingen umro je u Salcburgu 1936, ali je njegov duh ostao da kinji nesrećnu Evropu i svet još koju stotinu godina i to sve o trošku i na grbači male Srbije, sa saveznicima ili bez njih. Možda nam se slično sprema i danas, bez obzira na rukavice, koje će biti odabrane. Možda će nam pažljivo odeveni baron, sa istim onakvim papirom, opet doći u vampirsku posetu. Možda nas neće bombardovati kao 1914, 1941 i 1999 (Rusija je, Bogu hvala, opet na nogama), ali nam može i hoće, u najmanju ruku, dodatno zagorčavati život.

Izdajniče, smenjen si

Na to nas je pre neki dan podsetila emisija Javnog servisa Srbije Rambuje – srpska priča autora Miloša Milića kao prvi deo tematske TV celine, koja je imala nastavak pod naslovom Kumanovo – pregovori pobednika, na istom programu. S bombastičnim podnaslovima poput „da li je Rusija izdala Srbiju u Rambujeu i da li je Milošević mogao da spreči bombardovanje?“ u prvom nastavku, kao i najava da će u drugom delu ovog televizijskog diptihona javnost prvi put moći da čuje „kako je Milošević pristao na ultimatum Ahtisarija i Černomirdina, te da vidi ekskluzivne dokumente koje je Vašington skrivao dvadeset godina“, ima dovoljno razloga da se ove tvorevine RTS-a smatraju politički najaktuelnijim televizijskim događajima proteklih nedelja, ali i da se razmisli šta stoji iza iznenadnog oživljavanja ovih tema. Otkud sada opet Rambuje, Kumanovo i senka barona Gizla?

Sa sve izvesnijim dolaskom Bajdena izgleda da ponovo iskrsava avet Rambujea, tj. mogućnost da opet budemo suočeni sa ucenom čije nas je odbijanje koštalo bolnog i krvavog iskušenja na kraju prošlog veka. Čini se da otud potiče aktuelnost ovih nagađanja, kao i bojazan da bi nas povratak agresivnijoj politici Amerike na Balkanu mogao suočiti s odlučnim zahtevom za priznanje nezavisnosti KiM, za definitivnim otklonom od Rusije i Kine i zvaničnim pristupanjem NATO-u (koje joj, doduše, i nije toliko bitno, ako se potpuno ispune prva dva uslova). Sve je to već bilo na stolu u Rambujeu u zimu i rano proleće 1999. i sve nam se može vratiti kao nova-stara noćna mora. To nisu definitivni zaključci ove emisije, ali od početka provejavaju kao spletene niti jednog i te kako prisutnog spina. Otud, po svemu sudeći, podsećanje na niz detalja iz povesti o Rambujeu o kome bi „valjalo ponovo razmisliti“.

U vezi s tim je nedovoljno rasvetljen narativ o tobožnjem postojanju različitih stavova u Rambujeu 1999. godine: jedne, „mekše“ opcije prema zahtevima Zapada, koju su navodno zastupali šef delegacije prof. dr Ratko Marković i ustavni pravnik dr Vladan Kutlešić, koja je mogla dovesti do sporazuma i otklanjanja opasnosti od bombardovanja, i druge, „tvrde“ linije, za koju se tvrdoglavo zalagao sam Slobodan Milošević. Ta druga linija proglašena je odgovornom za prekid pregovora i rat koji je usledio, čime se insinuira da je Milošević, sa svojim saradnicima Milanom Milutinovićem i Živadinom Jovanovićem, tadašnjim predsednikom Srbije, odnosno ministrom inostranih poslova, mogao da spreči bombardovanje.

U emisiji o tome otvoreno govori nedavno preminuli Vladan Kutlešić, lični izaslanik Miloševića, koji je, tek što je sa savetnikom Olbrajtove Džimom O’Brajenom izradio obostrano prihvatljiv dokument, primio depešu iz Beograda u kojoj je pisalo: „Izdajniče, smenjen si.“ Pa je iz Beograda hitno upućen Milutinović da zaustavi dalji rasplet. (Inače, na odjavnoj špici navedeno je da Milan Milutinović i Ratko Marković nisu hteli da govore u emisiji.) Živadin Jovanović pak izričito negira postojanje ovog telegrama, ali ne i Miloševićevo nezadovoljstvo slovom i duhom kapitulacije, koja je već bila na stolu.

Istinit ili ne, ovaj incident pogađa suštinu onoga što bi nam se ponovo moglo dogoditi, kao što nam se, uostalom, isti ultimatum, u različitim vidovima, ponavlja od 1914: to je diktat bezuslovne, sramne kapitulacije, kakvu ne bi mogla prihvatiti nijedna suverena država. Ovo Gizlovo „sve za ništa“ može nam se desiti i sutra, hoće da kaže film Javnog servisa Srbije, pri čemu nas, nizom detalja, zdušno opominje da ne ponavljamo „Pašićevu i Miloševićevu grešku“. Kao da ne postoje Ustav Srbije, Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, deklaracija o neutralnosti Srbije i drugi lanjski snegovi….

Mali moraju da slušaju

Za one koji to prvi put čuju, važno je Kutlešićevo otkriće da je Milutinović u Rambujeu nudio Olbrajtovoj da Srbija uđe u NATO, pa da kao takva ispuni sve uslove ultimatuma, ali da je avetinja to glatko odbila uz opasku „Sad je kasno“. Prema nekim navodima, Milutinović je imao saglasnost Miloševića za ovakvu ponudu. Čak ni to nije prošlo, a kada je Kutlešić svog partnera pitao da li stvarno misle da nas bombarduju, O’Brajen je odgovorio: „Nisi razumeo. Mali moraju da slušaju.“

Samo što se ovo dešavalo u pariskoj palati Kleber 1999, a ne u Beogradu 1914. i što je „papir“ (potpuna i neograničena kapitulacija) više ličio na onaj koji su u Češkom poslanstvu (u kome je, igrom sudbine, odrasla ista ta Madlen Olbrajt kao Mari Jana Korbelova) u Beogradu potpisali Aleksandar Cincar Marković i general Radivoje Janković 17. aprila 1941. „Agresija NATO-a 1999. nije bila ’epilog’ neuspelih, neodržanih pregovora u Rambujeu i Parizu“, kaže bivši šef naše diplomatije Jovanović, „već početak nove osvajačke strategije SAD/NATO koju karakterišu globalizacija vojnog intervencionizma, ekspanzija na Istok, rušenje međunarodnog pravnog poretka i militarizacija spoljne politike.“

Ko je nedavno slušao američkog generala Hodžisa, uz sasluživanje ovdašnjih ministarki i poslanika, shvatio je da se malo šta izmenilo. I dalje je na snazi isti vojnopolitički poziv da se dozovemo pameti. Tome je, u nizu dopunskih radova, trebalo da služi i emisija Javnog servisa o kojoj je ovde reč. Da je sugestija o pristupanju Srbije u NATO još uvek na stolu trebalo je da posvedoče i takvi živopisni likovi kao što je Đulbehar Šabović, koju je, valjda u svojstvu ukrasa, Milošević izaslao 1999. u Rambuje. (Ko je ova gospođa ostalo je do kraja emisije nejasno, osim što je bila član delegacije građana Kosova i Metohije i što je u emisiji evocirala dirljive uspomene na Janu Korbelovu, koja joj je na tečnom srpskom jeziku pričala kako mnogo voli Srbe.)

Da budemo deo NATO-a

Povodom Milutinovićevog predloga, slušali smo od iste Đulbehar i pre nego što ju je Javni servis doveo na svoj ekran. Evo šta je izjavila: „Ako je tada, makar i sa zakašnjenjem, shvaćeno da je članstvo u toj najmoćnijoj organizaciji najbolji garant bezbednosti naše zemlje, zašto sada ne iskoristimo priliku da to ispravimo, a ne da se stalno rukovodimo nekakvim emocijama proisteklim iz nerealnih očekivanja i takođe nerealnih ’istorijskih prijateljstava’. Umesto da ratujemo protiv NATO-a, da budemo njegov deo. Mnogi sada govore da je tada sve trebalo prihvatiti, a sada kad se pominje kompromis, opet mnogi to odbijaju, da bi verovatno u narednih dvadeset godina govorili da je to tada trebalo da uradimo“ (Kurir).

Isto u emisiji potvrđuje i Miloševićev negdašnji pouzdanik Zoran Anđelković iz SPS-a: „Nije bilo sporno da mi kao SRJ postanemo član NATO-a, ali kao član NATO-a, a ne kao zemlja u kojoj NATO trupe mogu da se šetaju po Srbiji i SRJ kako hoće.“ Ili nešto kasnije, Miloševićev predsednik vlade Nikola Šainović: „Milutinović je ponudio da SRJ uđe u NATO samo da bismo izbegli bombardovanje. Mi smo hteli da cela Srbija uđe u NATO pod uslovom da Kosovo ostane u Srbiji. O tome nisu ni hteli da čuju.“

Da li smo sad dobro čuli? Srbija kao punopravni član NATO-a? Evo iste opcije ponovo u igri, kažu Đulbehar i njeni medijski sponzori, bez obzira na odluku Narodne skupštine o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju, kao sastavni deo Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, koju je usvojila Narodna skupština 26. decembra 2007. godine. Bez obzira na Rezoluciju 1244, koja je i dalje na snazi. I bez obzira na činjenicu, saopštenu nedavno na samom NATO forumu, da prema ovom vojnom savezu ima pozitivan stav svega 14 odsto ispitanika i Srbiji, a najmanje dve trećine srpskog naroda – ne (Ivo Čolović iz Centra za slobodne izbore i demokratiju).

Javni servis Srbije ohrabruje zagovornike ovakvog stava, sasvim u duhu izjave novopečene ministarke Gordane Čomić na istom skupu „da saradnju između Srbije i NATO-a treba dalje razvijati i ohrabrivati“. Jedini problem je, izgleda, sam NATO, koji, iz svojih razloga, još ne reaguje na ovakva namigivanja. Ali da ona u Srbiji postaju punopravni učesnik javnog diskursa – nema više nikakve sumnje. Zašto je onda bilo potrebno da ginu mladići na Košarama i da narod, vojska i država vode totalni rat protiv najmoćnije države sveta? Možda stvarno treba da poslušamo gospođu Đulbehar a ne najmanje dve trećine srpskog naroda u očekivanju nove vizite barona Gizla?

Biće svakako zanimljivo šta će nam isti autori reći za neki dan o Kumanovskom sporazumu 1999, kojim je okončana agresija NATO-a, jer bi time mogao biti zaokružen jedan manje ili više jasan politički stav.

 

Autor Božidar Zečević

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Pečat, 04. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u