Šta je danas „ruski svet”?

Odbacivanje nacionalizma i modela nacionalne države pomaže Rusiji da sačuva unutrašnju stabilnost, ali joj istovremeno otežava formulaciju spoljne politike

Očito je da se koncepcija ruskog sveta zasniva pre svega na postojanju ruskog jezika kao opšteg načina komunikacije između različitih delova ruske i sovjetske imperije, ali u njoj važnu ulogu igraju i zajednička istorija, pa i uzajamna ekonomska upućenost. Pojam ruskog sveta ne mora obavezno da znači kulturnu dominaciju ruskog etnosa nad svim ostalim, ova ideja je pre svega upućena na procese političke i ekonomske integracije, u skladu s kojom se ne bi negirali ni državni, ni nacionalni, pa ni verski identiteti svih njenih učesnika. Ruski svet može biti shvaćen i kao projekat zaštite ruske nacije na čitavom postsovjetskom prostranstvu, ali se takvo partikularno shvatanje ovog pojma ne uklapa u opštu spoljnopolitičku strategiju Kremlja usmerenu ka integraciji.

Ovoj objedinjujućoj koncepciji sukobljeni su različiti nacionalizmi u bivšim sovjetskim republikama, a koji trasiraju put političke i ekonomske izolacije od Rusije i povezivanjem sa zapadnim centrima moći – u slučaju Ukrajine, Moldavije i Gruzije, sa azijskim centrima moći, naročito Turskom (u ovu grupu svakako spada Azerbejdžan), a naposletku i s Kinom – gde potencijalno spadaju sve centralnoazijske države, izuzimajući Turkmenistan, državu zatvorenog tipa nalik na Severnu Koreju. Dok su azijske države prirodno nastrojene na sve obimniju saradnju s islamskim svetom, ali i s Dalekim istokom, te za njih koncepcija ruskog sveta može delovati kolonizatorski, ostaje otvoreno pitanje mogućnosti uključenja Ukrajine i Belorusije u ovaj projekat, kao istočnoslovenskog jezgra ruskog integracionog bloka. Ruski integracijski projekat je evroazijski, što znači da se širi i prema kineskom istoku i prema evropskom zapadu, ali je u ovom trenutku zapadni vektor u ozbiljnoj stagnaciji, te sasvim logično preovladava istočni, azijski pravac.

Koje mesto u ovoj kooperativnoj paradigmi različitih nacija, vera i država zauzimaju kolektivni nacionalni i religijski identiteti? Možemo li govoriti o pojavi osobitog ruskog multikulturalizma, ili je to samo paravan iza koga se svejedno kriju nebrojeni nacionalizmi, a i religijski fundamentalizmi?

Šta su Ukrajinci i Belorusi?

Etnos na starogrčkom jednostavno znači „narod“. Jednostavna definicija za jednostavnije ljude iz predideološke epohe, pre nego što je Francuska revolucija izbacila ideologiju demokratskog nacionalizma.

S razvojem sociologije pojavljuju se i prvi pokušaji objašnjavanja etnosa iz naučne perspektive. Po primordijalistima sociobiološkog tipa etnos čine ljudi istog porekla, biološki povezani istom krvlju i rodnoplemenskim vezama. Ovako shvaćen etnos je nepromenljiv. U praksi to bi značilo da je među Istočnim Slovenima odvajkada postojala jedna nacija koja se može nazvati ruskom, i to je stanje nepromenljivo ukoliko ne dođe do nekog velikog biološkog mešanja s drugim etnosima. Ako bismo se složili s biološkim shvatanjem etnosa, teško bismo mogli da objasnimo milione ljudi koji se danas deklarišu kao Ukrajinci ili Belorusi.

Drugi pravac u primordijalističkoj školi je evolutivno-istorijski. On takođe prihvata etnos kao objektivan pojam, ali dopušta razvoj nacija pod uticajem istorijskih i kulturnih faktora, pa i rađanje novih nacija. Po ovoj teoriji nacije su povezane ne samo zajedničkim poreklom nego i kulturnim faktorima, pre svega jezikom i verom. Kroz uticaje drugih kultura i etnosa, kroz autonomni razvoj regionalnih kultura i jezika, moguće su pojave novih etnosa. Dakle, teorijski je moguće da jedan deo iste nacije bude istorijski razdvojen od drugih delova iste grupe, kao što su Ukrajinci i Belorusi vekovima bili razdvojeni od moskovske Rusije, te da se na tim prostorima u toj meri izmene jezik i kultura da se na njima pojave nove nacije. Ova teorija može delovati sasvim prihvatljivo, ali onda ostaje pitanje da li se ukrajinska i beloruska kultura u toj meri razlikuju od ruske da se objektivno mogu smatrati odvojenim nacijama?

Postmodernisti, dominantni na Zapadu, ovo pitanje u potpunosti odbacuju kao lažno, jer naciju ne priznaju za objektivnu istorijsku pojavu, nego kao puki subjektivni konstrukt. Konstruisanjem nacija, sudeći po naučnicima ove škole, kroz istoriju su se bavile političke, ekonomske, kulturne i verske elite, stvarajući mitove i opšte diskurse o zajedničkoj pripadnosti nepovezanih pojedinaca. Stoga je svaka individua u savremenom svetu slobodna da se sama lati konstruisanja svog identiteta, tako da je etnička pripadnost sve ono što neka jedinka kaže – ako kaže Džedaj, onda je Džedaj, ako kaže Crnogorac, onda je etnički Crnogorac. Ukoliko se složimo s postulatima ove škole, to bi značilo da se nacionalnom ili etničkom pripadnošću može s lakoćom manipulisati i da jedan te isti čovek može nekoliko puta za svog života promeniti svoju naciju. Kako onda objasniti činjenicu da Rusi iz Rusije ili Srbi iz Srbije nisu menjali svoju nacionalnu pripadnost svakih nekoliko decenija, ali među Rusima u Ukrajini ili Belorusiji, pa i Srbima u Crnoj Gori nailazimo na ovakva kolebanja?

Muškarac sa zastavom Ukrajine prolazi ispred kordona policije, Moskva, 21. septembar 2014. (Foto: Rojters)

Odgovor može biti dvojak, do masovne urbanizacije i izdvajanja ljudi iz manjih kolektivnih sredina, etnos je bio objektivna kategorija. Zato su u carskoj Rusiji Ukrajinci, tada pod nazivom Malorusi, i Belorusi, zajedno s današnjim Rusima, a tadašnjim Velikorusima, smatrani delovima jedne ruske nacije. U isto doba su svi Crnogorci bili Srbi. Procesi modernizacije donose sa sobom promenu svesti ljudi, pa i samog shvatanja društva i kolektivnih identiteta. Granice se razlivaju, regionalni identiteti zasenjuju nacionalne, a ako se tome pridoda i komunistička politika deljenja države na nacionalne republike, možemo lako doći do zaključka kako su Ukrajinci i Belorusi, a svakako i Crnogorci počeli da veruju da pripadaju zasebnim nacijama. U savremenom svetu, koji i mnogi zapadni naučnici nazivaju svetom postistine, čak i etnička pripadnost zavisi od ličnog osećanja svakog od nas ponaosob.

Tako se 2001. godine oko 17 odsto građana Ukrajine izjasnilo da su po nacionalnosti Rusi, dok je 38 posto njih izjavilo da im je maternji ruski jezik. Ako je jezik objektivni faktor nacionalne ili etničke pripadnosti, otkuda ovolika nepodudarnost između broja građana Ukrajine koji se osećaju kao Rusi, i kojima je maternji jezik ruski. Ostavimo po strani činjenicu da je ruska filologija do boljševičke revolucije u apsolutnoj većini smatrala maloruski i beloruski jezik dijalektom opšteg ruskog jezika, i što se ovde ne radi o potpuno različitim jezicima već o srodnim jezicima s minimalnim razlikama između kojih se može s lakoćom prelaziti. Za savremenog čoveka, nacija zaista predstavlja samo lično osećanje, koje se protokom vremena ili spoljnim pritiscima može menjati.

U suštini, uzimajući u obzir političko i društveno ponašanje ljudi, ukrajinska i beloruska nacija apsolutno postoje, a njihov broj se povećava srazmerno s politikom koja se sprovodi u Kijevu ili Minsku. Ako u Kijevu i Minsku sede ukrajinski i beloruski nacionalisti, broj Ukrajinaca i Belorusa će rasti, a isti zakon se rasprostranjuje i na druge primere poput Crne Gore, a ako na vlast dođu političari spremni da sarađuju s Rusijom, politički pritisak na građane se smanjuje i broj Rusa u tim državama raste.

Pošto smo videli da savremeni čovek odbacuje objektivnost činjenica, ovo tečno stanje etničke pripadnosti može se produžiti unedogled i ne predstavlja neku prelaznu etapu u finalnoj formaciji ukrajinske i beloruske nacije, jer ni ta pripadnost nije objektivna, baš kao i ruska. Prelivanje će se nastaviti, jer ne deluje da će se svest ljudi ponovo vratiti na čvrsto tle modernističkog stanja koje je prethodilo sveopštoj relativizaciji.

Nacionalno pitanje u Rusiji

Većina Rusa, kao uostalom i većina Srba, s bolom gleda na ove nepostojane nacionalne identitete svoje donedavne braće, pogotovu ako se ima u vidu da su ukrajinski i beloruski nacionalni identiteti prvenstveno usmereni na odricanje kulturno-istorijskih veza s ruskom nacijom. Naravno, stanje je isto ako se analizira i poimanje crnogorske nacije. Zvanična Rusija, to jest njena politička elita, zasigurno ne vodi nacionalističku politiku, iako se često u zapadnoj literaturi i štampi može pročitati da je Putin nekakav „nacionalista“.

Prvi razlog za odbacivanje ruskog nacionalizma kao glavne političke ideje u Rusiji jeste postojanje mnogih neruskih naroda koji tu tradicionalno žive. Rusija je daleko od monoetničke države. Na popisu iz 2010. godine, etnički Rusi su činili 80 posto stanovništva. Iako se često navodi da u Rusiji živi više od 190 različitih naroda, jasno je da svi oni nemaju podjednak uticaj i da sam broj različitih etnosa zbog veličine njihovih populacija nije prepreka za pretvaranje Rusije u istinski nacionalnu državu. U realnosti neke nacionalne manjine u Rusiji imaju znatno veći uticaj od drugih i upravo se zbog straha od antagonizacije ovih manjina ne pribegava nacionalizmu u unutrašnjoj politici. Među prvima su Tatari, kojih ima više od pet miliona i koji žive u resursima bogatoj kazanskoj oblasti, zatim Čečeni, kojih ima oko milion i po i takođe raspolažu naftnim resursima. Zatim su tu i Baškiri i Čuvaši, kojih isto ima po oko milion i po, kao i više zasebnih kavkaskih naroda u Dagestanu i Ingušetiji. Mogućnost etničkog konflikta s njima je visok, a situaciju usložnjava činjenica da se radi o muslimanima. Iako je u poslednjoj izmeni ruskog ustava simbolički data posebna uloga ruskoj naciji kao državotvornoj, zvanična Moskva nastavlja dosledno da sprovodi modernizovanu politiku sovjetskog multikulturalizma, u kojoj se posebno ističu pripadnici raznih naroda i konfesija i njihov udeo u razvoju Rusije.

Predsednici Belorusije i Rusije Aleksandar Lukašenko i Vladimir Putin, Moskva, 14. septembar (Foto: kremlin.ru)

Drugi razlog za neprihvatanje ruskog nacionalizma kao dominantnog modela unutrašnjeg ustrojstva Rusije je njeno imperijalističko nasleđe i činjenica da se carska Rusija prevashodno oslanjala na religijski faktor, to jest pravoslavlje, a sovjetska imperija na komunističku ideologiju. Rusija je sve vreme od svog nastanka, kao jedinstvene države, bila imperija, izuzev lenjinskog perioda kada je trebalo da bude razdeljena na delove i da služi kao rasadnik svetske revolucije. Docnije će Staljin transformisati SSSR u čistu imperiju, kojoj će se direktno potčinjavati sve komunističke partijske organizacije i politički sistemi pod njihovom kontrolom. Svaki komunistički lider koji je odbijao takav imperijalistički odnos proglašavan je za otpadnika od dogmatskog marksizma.

Shodno izloženoj istoriji imperijalističkog političkog modela u Rusiji, nacionalizam, kao i nacionalna država nisu deo ruske političke tradicije i kao takvi su strani većini Rusa. Ruski nacionalizam počinje da se širi tek nakon raspada poslednje ruske imperije 1992. godine, i on predstavlja određen segment društva, ali nikako većinski. S tim u vezi su i poslednje izmene Ustava kojima zvanični Kremlj pokušava da se udvara nacionalističkom delu biračkog tela, ali pri tome ni u kojem slučaju ne prelazeći na nacionalistički model vođenja politike.

Treći razlog je postojanje velikih migracionih tokova iz regiona Srednje Azije, i unutrašnjih migracija iz regiona severnog Kavkaza u tradicionalno ruske etničke oblasti i gradove. Ruski imigracioni sistem je tako ustrojen da odbija brojne migrante od stalnog boravka u Rusiji. Količina potrebnih dokumenata, znanje ruskog jezika i istorije, te kvota po profesijama ograničava broj migranata koji mogu ostvariti pravo boravka u Rusiji. Pa ipak, iako je u pitanju ciklična migracija, mnogo radne snage iz Srednje Azije dolazi u Rusiju i periodično se rotira. Konstantno prisustvo ljudi druge etničke i religijske pripadnosti stvara napetosti u odnosima s većinski ruskim stanovništvom. Na ruskom internetu, slično kao i na Zapadu, zločini migranata nad domaćim stanovništvom su česta tema. Glavni državni mediji pokušavaju da umanje značaj ovog problema time što uglavnom skrivaju ličnost prestupnika od javnosti, osim kada konkretni zločin dostigne nacionalnu pokrivenost, onda se o njemu mora razgovarati. Vođenje nacionalističke politike dovelo bi do direktnih sukoba migranata i ruskog stanovništva, što bi moglo zaustaviti priliv jeftine radne snage iz Srednje Azije, na šta poslovna elita ni po koju cenu nije spremna. Time bi takođe bili pogoršani i odnosi Rusije s državama tog regiona, što bi dovelo u pitanje postojanje Evroazijske unije i ostavilo Kini širom otvorena vrata da preuzme glavnu reč u ovom delu sveta.

Posebnost Ukrajine i Belorusije

Iako odbacivanje nacionalizma i modela nacionalne države pomaže Rusiji da sačuva unutrašnju stabilnost, što naravno ne znači da u ovoj ogromnoj zemlji ne postoje dugotrajni etnički i verski konflikti, ono otežava formulaciju spoljnopolitičkih ciljeva Ruske Federacije. Ukoliko Rusija nije nacionalna država ruskog etnosa, čemu onda mešanje u unutrašnja pitanja Belorusije ili Ukrajine? Čemu izjave Vladimira Putina da su Ukrajinci i Rusi isti narod? Očito da u spoljnoj politici zvanični Kremlj, iako postulira na prvom mestu bezlične integracione procese nalik na evrointegraciju, ipak priznaje da „nešto više“ spaja Rusiju s Ukrajinom i Belorusijom, od spojnica Rusije i Kirgistana, ili Rusije i Uzbekistana. To „nešto“ teško može biti drugačije objašnjeno do nacionalnim i religijskim vezama, čiji se značaj ne potencira u unutrašnjoj politici Rusije, ali do neke mere ipak trasira spoljnu politiku. Uostalom, kako drugačije objasniti izjave ruskih ambasadora u Srbiji da su srpski i ruski narod bratski narodi, ako ne kroz zajedničku slovensku etničku pripadnost i kroz pravoslavlje, koje objedinjuje ruski i srpski etnos, ali zasigurno ne srpski i tatarski, ili srpski i baškirski etnos.

Primećujemo da je nacionalizam u ruskoj unutrašnjoj politici destabilizujući faktor, ali da u spoljnoj politici i te kako može koristiti. U ovom slučaju ne nacionalizam kao isticanje ruske nacije kao superiorne ili dominantne već isticanje etničkih i verskih karakteristika ruske nacije kao most za spajanje s Ukrajinom, Belorusijom, ali i s pravoslavnim balkanskim državama. Rusija takođe koristi islamski potencijal, često sarađujući s južnokavkaskim i bliskoistočnim muslimanima putem pozivanja na dugogodišnju tradiciju islama u Rusiji, pa i kroz kadrovsku politiku, što podrazumeva imenovanje pripadnika većinski muslimanskih etnosa iz Rusije na vodeće diplomatske funkcije u tim državama.

Vladimir Putin i predsednik Čečenije Ramzan Kadirov (Foto: Musa Sadulayev / AP)

Etnička pripadnost, dakle, više ne spada u objektivnu istorijsku kategoriju, već se bazira na ličnom osećanju svakog pojedinca. Promena političkog pravca zato postoje glavni instrument formiranja nacionalne pripadnosti. U praksi, to znači da će Rusija morati da radi na smeni onih režima koji sprovode antirusku politiku, pa će se i tad broj Rusa van Rusije povećati. S druge strane, Rusija ne bi smela da se okrene nacionalizmu na unutrašnjem planu jer bi je to oslabilo i politički i ekonomski. Na kraju, Rusija treba da nastavi da koristi, pa čak i da proširi utilizaciju etničkih i religijskih faktora u sprovođenju svoje spoljne politike, jer se tako lako može spojiti sa širokim krugom nezapadnih država.

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi.

 

Naslovna fotografija: Pavel Golovkin/The Associated Press

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u