Насловна фотографија: ohr.int

S. Reljić: Inckova pretnja je dinamit u temelju BiH

Inckova najava da će da nametne Zakon o zabrani negiranja „genocida“ u Srebrenici biće još jedan dinamitski štapin u dubokim raspuklinama temelja BiH

Kad bi u Bosni i Hercegovini bilo demokratije („vladavine naroda i za narod“) onda bi bilo logičnije da se za gradonačelnika Sarajeva postavi Kinez ili Arapin, pre nego Srbin. Građana ova dva velika naroda, pojedinačno, sada ima više nego Srba u Sarajevu i oni jesu „temelj“ nove multietničnosti tog starinom multietničkog grada. I izvesno je da će njih u gradu biti sve više.

Iskopati u močvarama južnoslovenskog raspada bivšeg Srbina i stvarati šarenu lažu multietničnosti Sarajeva je „i za suze i za smeh“. Najbanalnije manipulacije politikantskih elita.

Od 167.000 Srba u Sarajevu, koliko ih je popisano pred građanski rat (bez kategorije Jugosloveni), sada ih je 35 puta manje. I to što je preostalo otiče, tiho i bez glasa. U globalističkoj tišini. Ćuti Brisel, ćuti Vašington, bezglasni su Berlin, London, Pariz. Svi oni koji su bili preglasni i razvikani kad je trebalo stvoriti stanje koje je u Bosni i Hercegovini sada.

A najglasnija je „šutnja Sarajeva“, njihovog grada. Jer postojanje Sarajeva bez Srba bilo je nezamislivo do poslednjeg napora Zapada, odnosno Amerike da „uredi Bosnu“. Ovakav „izuzetan rezultat“ sistematskog etničkog čišćenja nisu ni izdaleka uspevali da postignu ni Benjamin Kalaj, ni Adolf Hitler s poglavnikom Pavelićem na terenu. Holbruk je uspeo. Lokalni sukob naroda je pretvoren u sukob do istrebljenja.

Osobenost ovog slučaja je da se, u skladu s anglosaksonskom kolonijalnom tradicijom, za istrebljenje optužuju istrebljeni. Setićete se, da su u vestern-filmovima najstrašnije ubice indijanske poglavice a koje su pobili američki generali. Ili, „oslobađanje“ Filipina: „Ovo je kao lov na zečeve u Juti, samo zečevi nekad pobegnu, ali Filipinci nikada.“ (svedočanstvo američkog vojnika pravednika Fredija Svita). Senke patrona zaštitnika ideje o „unitarnoj Bosni“.

Zato neobično jeste što je Sarajevo četvrt veka od kraja rata i Dejtonskog mirovnog sporazuma stiglo do Srbina na mestu gradonačelnika. Vreme je izgleda da se, ipak, nađe neki dobri „preživeli Filipinac“? To je u Hrvatskoj već aktivirano. Čak je i prezime „dobrog Srbina“ kao iz holivudskog scenarija – Milošević. I može da izgleda kao da deluje.

To svakako neće fascinirati Srbe i uvući ih da podržavaju bošnjački ideal „unitarne Bosne“. Da nesrpski grad ima Srbina za gradonačelnika – ne može izazvati čuđenje u srpskom raspoloženju. U Ljubljani, malo većoj čaršiji od Sarajeva, jedan Srbin iz smederevskog kraja, četiri puta je izabran za gradonačelnika. Da se to desilo u onoj multinacionalnoj Jugoslaviji, to bi Janša imao kao najjači argument o srpskoj hegemoniji i pravu Slovenaca na secesiju.

Slučaj Zorana Jankovića pre govori o odnosu Slovenaca i Srba nego o tome da jedan događaj menja odnos dva naroda. Srbima je milo što je neko „njihov“ uspeo u „tuđem svetu“, ali oni neće zbog toga da postanu „tuđi svet“.

A da nesrpsko Sarajevo ima Srbina za gradonačelnika samo će učvrstiti srpsko uverenje da otud stižu neiskrene namere. Bogić Bogićević ne može postati nikakav „most prijateljstva“ između njegovog bivšeg i njegovog sadašnjeg naroda. On to ne može da bude čak i ako to Bogić iskreno želi. I put u pakao je popločan dobrim namerama, pa to ne menja suštinu pakla. Naprotiv.

A koliko je to daleko od traženja „partnera za iskren dijalog“ pokazale su poruke iz Sarajeva posle lokalnih izbora oko odnosa prema novom gradonačelniku Banjaluke Drašku Stanivukoviću. On je od superheroja u Sarajevu, u karnevalskoj postizbornoj noći, skliznuo za tili čas do „svi su Srbi isti“. Slavljen je kao „momak koji je pobedio Dodika“. I to u Banjaluci.

Ali… Uvek ima ono „ali“ što svaku devojku kvari…

Ali, kad su Bošnjaci malo propitali Draška za mišljenje ništa više nije bilo isto. Može biti da on uskoro bude neomiljeniji u Sarajevu i od Milorada Dodika. Jer, Draško je propustio „šansu“ koju mu je „raja s Baščaršije“ dala, a to se ne prašta. Osim ako niste deo nekog imperijalnog mehanizma koji čaršija samo može da sanja – iz Stambola, Beča, Berlina, Vašingtona… Kako kad.

Tako je poznati sarajevski politički TV-voditelj Senad Hadžifejzović našao „mislioca“ koji je „objasnio“ da u Republici Srpskoj ne može biti uspešan političar ko bi priznao genocid u Srebrenici, ko bi verovao i propagirao da je Haški tribunal pravedan i da sudi „ni po babu ni po stričevima“, ko ne drži da je Srpska pravoslavna crkva ključna vrednost za srpski narod i ko bi podržavao LGBT populaciju i održavanje gej parade u Banjaluci.

Svaki „osvešćeni Bošnjak“ odan ideji „građanske Bosne“ dok pije kahvu nasred Baščaršije će na ovo reći: jašta! Svestan tog dostignuća, Hadžifejzović je tim uvodom počeo TV-intervju uživo sa novim gradonačelnikom Banjaluke.

Naravno, ovakvo podmetanje nije zbunilo mladog čoveka koji je srpski političar zato što je Srbin. Da to nije, kad već postoji glasanje naroda, od srpskog naroda bi dobijao podrške koliko je ima Valentin Incko. A Senad Hadžifejzović – koji jeste čovek veštine (još kao dvanaestogodišnjaka neki urednik Borbe ga je prepoznao kao „novinarskog vunderkinda iz Sjenice“), bi ga ugostio bolje nego što je tih dana ugostio Bogića Bogićevića. Naravno, u sve to ne valja unositi emocije. Bilo koje vrste. To je pitanje osnovnog cilja.

Hadžifejzović radi na ostvarenju „unitarne Bosne“ (tako njegovo portret na Vikipediji ukrašava fotografija kako mu direktorica Glasa Amerike uručuje „potvrdu zahvalnosti“ za činjenje na istom putu), a Draško Stanivuković veruje da je Republika Srpska realnost koja se ne sme kruniti i urušavati. Nego jačati.

Unutarsrpski politički dijalog je nužan i važan, ali ne može da znači prodaju osnovnih vrednosti. Inače ne bi bio dijalog. (Pregledan primer „demokratije u neprijateljskom okruženju“ je savremeni Izrael. Niko u svetu ne ulazi u njihove unutrašnje dogovore i načine kako oni do njih dolaze. Savremeni Izrael je problem kad postaje ekspanzionistička i okupatorska sila.)

Tako su lokalni izbori u BiH pokazali da četvrt veka za današnju Bosnu nije period od bilo kakvog značaja. Nikakav dogovor nije na vidiku. Jedino što se obeležava kao moguće „delotvorno“ jesu neprestane pretnje nedemokratskim sredstvima. Ali ni u to više niko ne može da veruje. Nikuda ne vodi neprestano kažnjavanje jednog naroda od tri – na kojim je konstituisana Dejtonska Bosna.

Tako će i najava Valentina Incka da će da nametne Zakon o zabrani negiranja genocida u Srebrenici biti samo još jedan dinamitski štapin u dubokim raspuklinama temelja bosanske kolonijalne države. To Incka ne može da brine. A ni „međunarodnu zajednicu“ koju on predstavlja.

Ta već odavno potamnela „međunarodna zajednica“ – što kako reče Noam Čomski „označava SAD i njegove saveznike, države-klijente, kao i saveznike u medijima tih država“ – više nije sila kao pre četvrt veka. Ali jeste opasnost. Veća nego kad je bila sila. U međuvremenu, ona je poništila sve svoje vrednosti zbog kojih je bila privlačna u svetu. Sve adute je gurnula u nasilje. I proizvodi sve veći haos među „saveznicima“.

Kad se danas kaže „Mi bismo radije umrli na nogama nego živeli na kolenima“, to asocira na one opaske Slobodana Miloševića i njegove sledbenike iz „mračnih devedesetih“. Koliko su samo Amerikanci i njihovi klijenti potrošili reči i posprdnih komentara da bi unizili i poništili „kasapina s Balkana“. Ali, ne. Ove citirane reči su, nikog drugog do Frenklina Delana Ruzvelta, jednog od najvažnijih predsednika u američkoj istoriji.

Naravno, još je poznatija i još komičnija igra američkih birokrata na terenu s Kosovskim mitom kao „slavljenjem poraza“. I to uprkos tome što je američki nacionalni mit podignut na žrtvama i izgubljenoj bici kod Alama (1836) u kojoj su pobednici Meksikanci. Ali, to razne velike neoliberalne mislioce nije sprečavalo da javno preziru srpsku vezanost za Kosovsku bitku. I da na kraju organizuju spektakularno protivpravno siledžijsko NATO bombardovanje zbog „humanitarne katastrofe“ na Kosovu.

Kad ovo pominjem tu nema žaljenja nad onim stereotipom što Amerikanci nisu u razaranju Jugoslavije pratili svoje „vrednosti“, niti podsećanja da su oni u Versaju stvarali južnoslovensku „tamnicu naroda“. Ovo je samo ukazivanje da predstave o tome šta će oni dalje raditi na Balkanu ne valja tražiti u logičnom i razumnom. Posebno ne dok se čitav svet valja u korona oluji.

Ovih dana je u Indiji održan najveći štrajk u istoriji: izašlo je 200 miliona ljudi. Pobune naroda širom sveta postaju svakodnevica. Unutrašnja američka kretanja neće biti izuzetak.

Tako da nije problem što mi ne znamo ništa o budućnosti našeg mikro sveta. Ne znaju ni oni, dok se kovitlac ne smiri a onda se pobednici ne dogovore. Negde na nekoj Jalti, gde će se povlačiti granice za Novo doba. A naši narodi na Balkanu će dotad na izborima u implementiranom demokratskom sistemu stalno čekati „da bude bolje“. Da „dođu bolji ljudi“. Da se iskoreni (!?) korupcija, suzbije kriminal…

Ovaj sistem nije implementiran da bi doneo ta rešenja. Ta obećanja su samo imperijalne „okretne i druge igre“.

 

Autor Slobodan Reljić

 

Naslovna fotografija: ohr.int

 

Izvor sveosrpskoj.com, 09. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u