Boris Nad: Predgovor za „Ponovno buđenje mita“

Osnovna ideja autora je bila da mi danas živimo u istorijskom svetu: u svetu u kome se mitske sile povlače, ali nikad u potpunosti

Knjiga koja se nalazi pred čitaocem, The Reawakening of Myth (Ponovno buđenje mita), sledi liniju dva prethodna dela: Povratak mita i Buđenje mita. Prva knjiga, Povratak mita, objavljena je u Srbiji (u Nišu) 2010. godine. Knjiga Buđenje mita štampana je 2013. u Beogradu; iz nekog razloga, izdavač joj je promenio naslov u Ka postistoriji sveta. Povratak mita bio je veoma obiman, brojao je preko tri stotine stranica, i sastojao se od nekoliko knjiga različitih književnih žanrova, uključujući i zbirku poezije.

Druga knjiga bila je izbor eseja, koji istražuju ili se dotiču mitskih toposa. Autor se u njoj, možda s odviše samopouzdanja, kreće veoma širokim oblastima – od svete geografije i svete istorije do istorije umetnosti, od geopolitike do mitologije, od „hiperborejske teorije“ do tehnokratije , od „ideje centra“ i ideje da ovaj centar zaista predstavlja nešto što je sada izgubljeno, do moderne opozicije između Istoka i Zapada. Knjiga Ka postistoriji sveta završava jednim istraživanjem hrišćanske apokalipse.

Osnovna ideja autora je bila da mi danas (za razliku od praistorije, ili postistorije) živimo u istorijskom svetu: u svetu u kome se mitske sile povlače, ali nikad u potpunosti. Mit se, na tajanstven način, ponavlja u istoriji, bili mi toga svesni ili ne. Maks Veber je primetio da mi živimo u „raščaranom svetu“ i da smo osuđeni na život u „gvozdenom kavezu“. Ovaj „način života“, u znaku udaljavanja od sakralnog i negiranja postojanja svetog, jer je mit njegov izraz, čini samu osnovu modernog doba. Primedba je samo delimično tačna: mitske sile se povlače, ali se takođe vraćaju i provaljuju nazad u istorijski svet, uvek na neočekivan način.

„Demitologizacija“ i „remitologizacija“ su procesi koji se neprekidno događaju, ponekad i u isto vreme: jedni mitovi nestaju, da bi na njihovo mesto stupili „novi“ (katkad i kao „antimitovi“ modernog doba); novi po formi, ali ne i po svojim sadržajima, koji uvek pripadaju svetu duboko ukorenjenih arhetipova. Jedan od primera za to je početak ere hrišćanstva. Stare mitove smenili su „novi“: mitovi o Spasitelju, u kojima teolozi i crkveni oci nisu videli mit nego doslovnu i istinitu istoriju, zapravo njen centralni događaj (zabeležen i opisan u Jevanđeljima).

Novi talas demitologizacije započinje sa epohom prosvećenosti; ali i to „novo doba razuma“, u kome čovek, makar prividno, preuzima božanska ovlašćenja i status, jeste„samo mit“ – mit o „prosvećenom čoveku“. Možda Prometeju, „onom koji brzo misli“ ili, u zlokobnijem vidu, mit o Titanima: onima koji jurišaju na Olimp (Nebo), na svet bogova i na samog „oca bogova i ljudi“ (Zevsa).

Bilo kako bilo, govoriti o „povratku mita“ u savremeno doba može delovati kao anahronizam. U „doba razuma“ mitu pripada sasvim skromno mesto: on može biti predmet (marginalnih) istraživanja, ali i predmet poruge, prezira ili podsmeha, kao praznoverica „divljaka“; „objašnjenje sveta“ ili samo zabavna priča iz prošlih vremena, koja možda nije lišena mašte i poezije, ali je u osnovi samo to: „buncanje primitivnih“. Razum osvetljava mit svojom hladnom svetlošću. Pri tome mu izmiče njegova suština.

Mit, međutim, nije istorija ni sujeverje, već bezvremena stvarnost; stvarnost koja se, možda, „nije odigrala nikad i nigde“, ali koja se neprekidno ponavlja u istoriji i, štaviše, stvarnost koja je određuje i definiše. Mit se nije morao dogoditi na način na koji je opisan, i nikada se zapravo na taj način nije ni dogodio, ali se mogao dogoditi, i događao se, u određenoj meri. Kao što je na jednom mestu primetio Novalis: „Istinito je samo ono što se nije dogodilo nikad i nigde“.

Dvadesetom veku ne nedostaje lucidnih i pronicljivih istraživača mita. Dovoljno je da na ovom mestu pomenemo dvojicu: rumunskog naučnika i pisca Mirču Elijadea, koji odbacuje lažni dualizam svetog i profanog („ne postoji profana egzistencija“), i nemačkog pisca Ernsta Jingera, koji se neprekidno vraća promišljanju odnosa mitskog i istorijskog sveta.

Kod ovog prvog, Elijadea, podsetimo na nekoliko važnih napomena. Slike, simboli i mitovi, zaboravljeni ili potisnuti na Zapadu od XIX stoleća, otkrivaju nam najskrivenije modalitete čovekovog bivstva. Duhovna uloga književnih dela u moderno doba sastoji se u tome što su održala i prenela mnoštvo, ponekad i degradiranih mitova. Konačno, obnova zanimanja za simboliku i mit u Zapadnoj Evropi, ukazuje Elijade, vremenski se poklapa sa stupanjem azijskih naroda na istorijsku scenu, koje je započelo Sun-Jat Senovom revolucijom…

Dvadesetom veku, međutim, dugujemo i otkriće da je svaka „objektivna“ naučna spoznaja u stvari samo „posebna varijanta mitologije“ (Aleksandar Dugin), te da „razvoj i progres imaju cikličan karakter“. Drugim rečima, progres, izum modernih, samo je prividan, a čovečanstvo, uprkos svim promenama, u svojoj suštini „ostaje onakvo kakvo je oduvek i bilo“. Epoha optimističkog pozitivizma i materijalizma u suštini time je završena: „Na red je došlo novo poimanje mitoloških konstrukcija“, „rehabilitacija različitih disciplina i nauka koje su prebrzo svrstane u kategoriju nadmašenih i primitivnih“. S tim otpada i osećanje superiornosti ili skepse kada su u pitanju drevno nasleđe čovečanstva i civilizacije iz daleke prošlosti (takozvane praistorije). Naše vreme nije privilegovano u odnosu na epohe ljudske istorije koje su mu prethodile. Pre će biti obrnuto: u pitanju je involucija i nagli duhovni pad.

Mi, uostalom, i ne poznajemo drevnu prošlost čovečanstva, ili je ne poznajemo u dovoljnoj meri, budući da „zvanična istorija“, kao što je primetio još Rene Genon, nigde ne traje duže od šest hiljada godina, a to je skoro zanemarljivo malo u poređenju sa sveukupnim trajanjem čoveka na Zemlji. Na ostatak pada gusta tama; pred svim našim pokušajima da spoznamo daleku prošlost podiže se neki tajanstveni i neprobojni zid. Ona nije dostupna „razumu“ (naučnoj spoznaji).

Dometi „razuma“ (racionalne spoznaje i istraživanja) su ipak skromni; razum ima svoja jasna ograničenja. To ne znači da „razum“ treba prognati, kao što je to pozitivističko doba pokušalo sa onim silama koje je označilo kao „iracionalne“ i kao „stvar mrtve prošlosti“. Već pomenuti nemački pisac Jinger predlagao je drugačiji i verovatno daleko teži i zahtevniji pristup: istovremeno korišćenje i jedne i druge optike, „racionalne“ i „iracionalne“ metode spoznaje, i oba ugla posmatranja. Mesec je, na primer, u isto vreme i fizičko i kosmičko telo, podložno naučnim posmatranjima i merenju, kao i mitološka činjenica, ili čak metafizički entitet. Nije samo mrtvi predmet naučne, „objektivne“ spoznaje, kojoj naučnik prilazi hladno i bez predrasuda.

Autor ove knjige nije naučnik već samo pisac. To mu daje veću slobodu u pristupu i lišava ga obaveza naučne akribije. Mit je, međutim, topos kojem sam se kao pisac često vraćao. Moje prvo književno delo objavljeno u domovini bio je jedan kratki, „epsko-fantastični“ roman, pod naslovom Gozba pobednika (2005.). U osnovi mitska priča odvija se u tački u kojoj se ukrštaju različite vremenske i prostorne perspektive. Zapravo, priča podstaknuta neposrednim događajima (ratom u zemlji koja se nazivala Jugoslavijom) odvija se u bezvremenom, ili u ukroniji.

Ovaj postupak ima sličnosti sa onim koji primenjuje Jinger u svom kratkim romanu Na mermernim liticama. Poređenje se, naravno, tiče postupka, ne i vrednosti književnog dela. Knjige Nemi bogovi (2008), jedna zbirka kratkih priča, beleški i proza, kao i jedan izbor fantastičnih priča, pod naslovom Nevidljivo carstvo (2016), grade se na mitskim temama i autorovim varijacijama dobro poznatih mitskih sižea.

Knjiga koja se sada nalazi pred čitaocem neka je vrsta izabranih spisa kojim se autor, mnogo potpunije nego ranije, predstavlja anglofonoj publici. Čine ga, zapravo, tri knjige, od kojih je prva, The Return of the Myth, štampana 2016. u Melburnu, u Australiji. Tekst je za ovu priliku redigovan i dodato mu je nekoliko kratkih poglavlja.

Druga je jedan kratki roman, A Tale of Agartha; ovde je reč o podzemnom kraljevstvu koje hiljadama godina, na nevidljiv način, tajanstveno utiče na zbivanja na površini zemlje – na istoriju i na svet ljudi. U pitanju je jedan od velikih mitova Istoka kome autor pristupa na način koji je svojstven piscu – u formi fantastične povesti.

Treća knjiga Sacred historyand The End of the World, čini dopunu prve dve. Srodnim temama pristupa se većinom na krajnje slobodan, esejistički način. Te teme su, između ostalog, sakralna istorija, pojava Antihrista, odnosno Drugi dolazak Hrista (veoma važna posebno za istočno hrišćanstvo), i odnosi Istoka i Zapada. Ovde se govori i o krizi Zapada, kao i krizi u koju sve više zapadaju istočna društva (civilizacije), a koja, bez sumnje, u svojoj osnovi imaju isti, duhovni koren.

Više nego ranije, u današnje vreme je potrebno da se Istok i Zapad približavaju, umesto da se, kao što je to slučaj kroz čitavo moderno doba (za razliku od nekih ranijih istorijskih perioda), udaljavaju i dele. Prvi i neophodan uslov za to je da bolje upoznaju jedan drugog i da najzad povedu dijalog (u suprotnom, vodiće rat).

Ali ovde, na stranicama ove knjige, ne susreću se Istok i Zapad, nego pre svega čitalac i pisac. Ambicija pisca nije da bilo šta objašnjava ili tumači; on ne nagovara, već postavlja svoja pitanja, ili naprosto govori o onom što je njemu važno, svojim glasom, sledeći tok sopstvenih misli. Nije nužno da se čitalac i pisac uvek i u svemu slažu, ali potrebno je da između njih postoji izvesni afinitet; upravo neslaganja i osporavanja čine dijalog poželjnim i mogućim.

Uloga čitaoca tu nije manje zahtevna od uloge pisca: on treba da piščevo delo ponovo učini živim. Ako ova knjiga, makar i simbolično, svemu tome doprinese, ispuniće svoju svrhu. Sve ono što je važno, uostalom, događa se najpre na ravni simbola, u oblasti kojom suvereno vlada duh, da bi tek potom izazvalo posledice u svetu koji, veoma nespretno, nazivamo „materijalnim“.

 

Naslovna fotografija: wikiart.org

 

Izvor Novi Standard, 16. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u