Vatikan može pomoći Srbiji u borbi za Kosovo

Na Balkanu postoji mnogo zabluda o Vatikanu, ali jedno je sigurno – Sveta stolica bi mogla pomoći Srbiji oko diplomatske borbe za očuvanje Kosmeta

Vatikan i njegova uloga na Balkanu za mnoge u Srbiji su tabu. Nedavni događaji povezani sa verovatnom (još uvek neizvesnom) kanonizacijom hrvatskog nadbiskupa Alojzija Stepinca, ponovo su aktuelizovali pitanje odnosa prema papi u ovom delu sveta. I nije prvi put da se pitanje njegove posete, posebno u Srbiji, nađe u centru rasprave.

Ne želim ovde da govorim o procesu kanonizacije Alojzija Stepinca, jer je on trenutno u toku i još se ne zna kakav će biti njegov ishod. Ono što je, verujem, zanimljivo, jeste pitanje odjeka moguće papine posete  u zemljama Balkana. Čvrsto verujem da bi, ako bi papa posetio samo Hrvatsku ali ne i Srbiju, to definitivno predstavljalo poraz i grešku za Srpsku pravoslavnu crkvu, koju smo u svetlu nedavnih događaja u Crnoj Gori imali prilike da vidimo kao najvećeg i možda jedinog branioca srpskog naroda, srpskih interesa i srpske kulture u Srbiji i izvan nje.

Zablude o Vatikanu

U Srbiji sam često mogao da čujem brojne zablude i konstrukcije o Vatikanu i o papi, što je zbog istorijskog iskustva potpuno razumljivo. Vatikan se u Srbiji vrlo često vidi kao jedan od najvećih neprijatelja, daleko veći od SAD i NATO. A to je, moramo reći, ipak besmisleno, jer Balkan za Vatikan nipošto ne predstavlja oblast od vitalnog interesa.

Pre svega, mnogi koji govore o „ulozi“ Vatikana na Balkanu i ne znaju šta je zapravo Vatikan. Zašto su se Vučić ili Putin, na primer, sastali sa papom? Mnogi u Srbiji bi rekli – zar nije papa verski vođa? Isti argument se koristi u Francuskoj za kritiku bilo kog francuskog predsednika koji se sastane sa papom. Ali u oba slučaja to je pogrešno. Putin i Vučić se s papom ne sastaju samo u sklopu njegove verske misije, već uglavnom i pre svega zato što je papa, poput njih, šef države. Vatikan, ili njegov zvanični naziv Sveta stolica, zaista predstavlja državu sa punim članstvom u UN, koja ima snažnu i dobro uspostavljenu diplomatsku mrežu, vojsku, ministra finansija, pa čak i banku.

Ako razmotrimo glavne prioritete Vatikana, Balkan u prošlom veku nikada nije bio jedna od njegovih glavnih briga i lako možemo pretpostaviti da to neće biti ni u bliskoj budućnosti. Kao prvo, broj vernika (ovde računajući samo katolike) relativno je mali i svodi se na Hrvatsku i delom Albaniju. A drugo i najvažnije, Vatikan se trenutno bori (i još dugo će se boriti) sa egzistencijalnim pitanjima kao što su korupcija, pronevere u Banci Vatikana, pedofilski skandali i rastuća borba između konzervativaca i liberala u društvenim pitanjima poput istopolnog braka ili braka za sveštenike. Rastući značaj afričkog kontinenta u Katoličkoj crkvi Balkan će još više udaljiti od interesovanja Svete stolice, što neće mnogo promeniti pogled koji će Vatikan imati na Balkan, a posebno na Srbiju.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom posete Vatikanu i sastanka sa papom Franciskom, 12. septembar 2019. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom posete Vatikanu i sastanka sa papom Franciskom, 12. septembar 2019. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)

Dolazimo do srži mog teksta i razloga zašto ga pišem. Mnogi koji prate rad Vatikana očekuju da će sledeći papa biti Afrikanac, jer broj afričkih vernika u Katoličkoj crkvi raste, dok je u isto vreme značaj Vatikana u zapadnoj Evropi u konstantnom opadanju. Srbija ima tradiciju dobrih odnosa sa mnogim afričkim zemljama, što dokazuje i delatnost bivšeg ministra spoljnih poslova Dačića u kampanji za „otpriznavanje“ nezavisnosti ove srpske pokrajine. Za razliku od drugih zemalja, Vatikan ne može da pomogne Srbiji na ekonomskom nivou ili vojno, na primer, ali bi lako mogao biti od koristi za srpsku diplomatsku bitku za Kosovo i Metohiju.

Kao što sam rekao, pogled Vatikana na region neće se promeniti sam od sebe a posebno ukoliko Srpska pravoslavna crkva ne učini odvažan korak u smeru saradnje sa njim. Vatikansko viđenje Balkana se neće promeniti jer Sveta stolica (koja je zapravo oblik apsolutne monarhije) rešava svoje probleme vezane za međunarodne odnose na osnovu svojih diplomatskih mreža, ali i snage crkve, odnosno velikog broj vernika koji joj pripadaju.

To je ovde presudno, jer kada se papi obraćaju povodom situacije na Balkanu, to čine albanska katolička crkva i hrvatska katolička crkva, koje, pored toga što su katolici, ne povezuje ništa osim zajedničke antisrpske agende. Za Albance bi takva agenda bila povezana sa kosovskim pitanjem, dok bi, u slučaju Hrvatske, država u savezu sa crkvom mogla da radi na promociji konzervativnih vrednosti i određenih ideja o hrvatskoj istoriji, posebno kada je u pitanju NDH.

Poenta mog članka nije u odbrani pape, ali trebalo bi reći kako je nepravedno kriviti papu za nenaklonost Srbima, imajući u vidu da su jedine verzije koje mu se serviraju o Balkanu usmerene protiv Srba. A kada je papa pre nekoliko godina izneo ideju da poseti Beograd, naišao je na snažno protivljenje Srpske pravoslavne crkve.

Lobiranje za KiM

Iako potpuno razumem razloge Srpske pravoslavne crkve za takvo odbijanje, što mi ovaj članak čini težim za pisanje, i dalje verujem da je to bila greška i čvrsto sam uveren da Srpska pravoslavna crkva ima više koristi od otvaranja dijaloga sa Vatikanom nego od održavanja trenutnog stanja.

Pre svega, želeo bih da podsetim da Vatikan od 2008. godine glasa protiv bilo koje vrste članstva Kosova u međunarodnim organizacijama. To de fakto čini Vatikan boljim saveznikom Srbije od mnogih drugih, pa i takozvanih pravoslavnih država. Bugarska, na primer, priznaje Kosovo, iako je pravoslavna zemlja.

Pripadnici švajcarske garde na Trgu Svetog Petra posmatraju obraćanje pape Franciska (Urbi et Orbi) sa balkona Bazilike Svetog Petra u Vatikanu na katolički Božić, 25. decembar 2015. (Foto: Reuters/Alessandro Bianchi)
Pripadnici Švajcarske garde na Trgu Svetog Petra posmatraju obraćanje pape Franciska (Urbi et Orbi) sa balkona Bazilike Svetog Petra u Vatikanu na katolički Božić, 25. decembar 2015. (Foto: Reuters/Alessandro Bianchi)

Takođe je vredno napomenuti da albanska katolička crkva čini sve što je u njihovoj moći da uvuče Vatikan u balkansku politiku, nadajući se da će tamo nametnuti svoju retoriku. Ovde ne govorimo samo o još jednom priznanju Kosova u UN, već o upotrebi vrlo jake lobističke organizacije prisutne širom sveta, a koja govori na jednakom nivou sa državama članicama. Poenta je da i u onim retkim situacijama kada se meša u sferu balkanske politike, Vatikan to čini na inicijativu Hrvata ili Albanaca koji zastupaju antisrpske pozicije, ali uprkos tome se i dalje odupire priznanju Kosova.

Može li se zamisliti da Vatikan jednom bude uvučen u balkansku politiku od strane Srbije, ovaj put uz „prosrpsku“ retoriku ili makar uz želju da se saslušaju argumenti Srbije? Može, jer Srbija svakako ima više toga da kaže u komunikaciji sa konzervativnim krugovima unutar Vatikana nego, na primer, albanska crkva. Pa zašto i Srbija ne bi pokušala da ostvari tu vrstu komunikacije?

Treba istaći da je Vatikan podeljen, pri čemu su neki krugovi u prvoj liniji borbe protiv liberalnih snaga u Evropskoj uniji. Mnogi u Srbiji kritikuju Soroša, ali izgleda zaboravljaju da njihov predsednik dobija lekcije od njegovog sina, dok se neki poljski, mađarski, češki, američki i afrički biskupi i nadbiskupi bore protiv njegove organizacije na Zapadu. Siguran sam da bi ti istinski i pošteni katolici bili duboko impresionirani i ohrabreni uspehom koji je mitropolit Amfilohije ostvario u Crnoj Gori. Zapravo sam siguran da su se neki od njih, svesni situacije, molili da Srpska pravoslavna crkva uspe i tako se uzdigne u Crnoj Gori, jer njena borba nije bila borba za vlast, već borba u ime Boga, i Amfilohije je tada, kako imamo običaj da kažemo u Katoličkoj crkvi, predstavljao „Hristovog namesnika“.

Siguran sam da bi ti isti katolički biskupi, sveštenici i drugi u Vatikanu bili zapanjeni kada bi videli kako se Srpska pravoslavna crkva bori na Kosovu i Metohiji.

Dečanski monasi tokom Božićne liturgije u manastiru Visoki Dečani, 07. januar 2018. (Foto: Manastir Visoki Dečani/spc.rs)
Dečanski monasi tokom Božićne liturgije u manastiru Visoki Dečani, 07. januar 2018. (Foto: Manastir Visoki Dečani/spc.rs)

Jednom prilikom dok boravio na Kosovu i Metohiji, srpski monah mi je ispričao priču o novoj katoličkoj crkvi koja je sagrađena na putu između Kosovske Mitrovice i juga pokrajine. Između dva mala brda, Albanac je odlučio da sagradi crkvu, prilično veliku za takvo naselje. Upitsao sam monaha koja je svrha te crkve. Odgovorio je da je tamo sagrađena kako bi svi, a posebno turisti, mogli da je vide sa puta, zbog čega bi stekli predstavu da je „Kosovo“, a zatim i Albanija, katolička zemlja. Monah mi je takođe objasnio kako je tokom prve proslave u crkvu pozvan srpski pravoslavni sveštenik, koji je bio prilično iznenađen kada na zidu crkve nije video lik našeg Gospoda Isusa Hrista, već albanskog orla. Kao da su govorili: „Ne gledaj u naše sinagoge, džamije i crkve – jedina albanska religija je albanstvo“.

Dakle, jedina na Balkanu koja se borila i još uvek se bori protiv materijalističkog sveta i raznih oblika zapadnjačkog nihilizma je Srpska pravoslavna crkva, i mnogi u Vatikanu, koji se bore protiv istog neprijatelja, rado bi joj u tome dali podršku.

Borba za hrišćanstvo

U Vatikanu su Srpskoj pravoslavnoj crkvi otvorena vrata da objasni i iznese svoje gledište o onome što se dogodilo na Balkanu. Srbi, naravno, nisu katolici i zato nikada neće uživati poseban status kod Katoličke crkve, ali mogu i verujem da moraju razgovarati s njenim poglavarom. Jer i pored antisrpski nastrojenih pojedinca, taj poglavar nikada nije okrenuo svoju balkansku politiku protiv Srbije, a ne mogu ni da zamislim koliko na njega može da utiče makar i samo polusatni razgovor sa nekim svetim vladikom poput Amfilohija. Ili kakav sjajan gest bi bio videti papu Franciska u zajedničkoj molitvi sa srpskim patrijarhom u drugoj po veličini pravoslavnoj crkvi na svetu, na  mestu na kom su Turci pre više vekova spalili telo Svetog Save. To bi bio početak nove ere za Srpsku pravoslavnu crkvu i samim tim spoljnu politiku Srbije.

Za kraj svog članka želeo bih da kažem još nešto. Kakve god kritike možemo izreći protiv Vatikana i Katoličke crkve (moramo ponekad napraviti razliku), njeni najveći kritičari će uvek dolaziti iznutra, iz same crkve. Čini mi se da Srbi i Srpska pravoslavna crkva ne vide mnogo pozitivnih aspekata Katoličke crkve. A rekao bih da je crkva, kakva god da je, uvek važna za jedinstvo i snagu jedne zemlje. Može se, na primer, kritikovati jermenska crkva (o kojoj ne znam ništa, tako da nije stvar u tome), ali spolja gledano, prvo što bi Srbi ili Francuzi mogli da kažu o njoj jeste da je jermenska crkva jaka i važna, jer se pokazala kao veoma snažno sredstvo za održanje jermenskog jedinstva u nedavnim tragičnim događajima. To isto mislim i kada je u pitanju Srpska pravoslavna crkva, koju vidim kao jedinog preostalog činioca sposobnog i voljnog da zaštiti srpski narod i njegove interese.

Kao Francuz, smatram da je Katolička crkva, sa svim svojim problemima i grehovima, i dalje snažno sredstvo za širenje Hristove vere među Francuzima, za održavanje francuskog duha u životu i za održavanje same ideje Francuske – Francuske Jelene Anžujske, Krfske Francuske, francuskih vojnika koji su 1918. godine učestvovali u oslobođenju Gračanice i potom Beograda.

Zajedničko za mnoge od ovih Francuza koji su se dobrovoljno borili za Srbiju, za Francusku, za obnovu hrišćanstva u Evropi, a protiv varvarskih ideologija poput nacizma i komunizma (poput De Gola i Draže), i ono što ih je ujedinilo bilo je njihovo religijsko osećanje. Različito, ali duboko prisutno u njihovim srcima, u njihovim dušama i sa istom namerom da čine dobro oko sebe i da služe našem Gospodu Isusu Hristu. Upravo ta ista vera je motivisala cara Lazara 1389. godine, francuskog kralja Svetog Luja, maronite u Libanu i Srbe na Kosovu i Metohiji.

Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić tokom vršenja Svetog pričešća nakon Božićne liturgije, 07. januar 2018. (Foto: Manastir Visoki Dečani/spc.rs)
Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić tokom vršenja Svetog pričešća nakon Božićne liturgije, 07. januar 2018. (Foto: Manastir Visoki Dečani/spc.rs)

Katolička crkva ima toliko toga da pokaže srpskim pravoslavcima, i obrnuto. Tužno mi je kada u Srbiji vidim da srpska omladina u gradovima besmisleno i neaktivno provodi vreme posle škole. U Francuskoj i čitavoj katoličkoj Evropi imamo pokret koji nazivamo „izviđačima“ (mnogi će ga pogrešno uporediti sa Titovim pionirima), koji svake godine hiljade dečaka i devojčica pretvara u odgovorne građane, ponosne patriote svojih nacija i istinske hrišćane voljne da čuju druge i da ih podrže. A srpska borba za slobodu i za Kosovo i Metohiju je nešto što bi trebalo svesrdno podržati.

 

Pol Antoan (Paul Antoine) je magistrirao istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i međunarodne odnose na Univerzitetu u Londonu. Takođe je studirao u Rusiji na Moskovskom državnom univerzitetu za međunarodne odnose (MGIMO). Generalni je sekretar i osnivač Francuskog udruženja za mir na Kosovu, organizacije koja u Francuskoj organizuje konferencije i različite događaje za promociju srpske kulture na Kosovu i Metohiji. Organizovao je putovanje više francuskih političara na Kosovo i Metohiju i u Republiku Srpsku, gde su se, između ostalih, sastali sa Miloradom Dodikom i srpskim pravoslavnim verskim vođama na Kosovu i Metohiji. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Preveo Vladimir Kolarić

 

Naslovna fotografija: đakon Dragan S. Tanasijević/SPC/vatican.mfa.gov.rs

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u